Небојша Радић: Шекспир и Достојевски и даље пишу

Можемо, на пример, да питамо сам програм да нам каже шта је он сам. Питамо програм написмено (на енглеском, није још савладао српски) шта је то вештачка интелигенција? Он нам лепо објасни да се појам односи на развој рачунарских система који могу да изведу задатке које под нормалним околностима изводи људска интелигенција као што су визуелна перцепција, препознавање говора, доношење одлука, или превод. АИ се ослања на алгоритме и моделе који омогућују машини да учи на основу унесених података и предвиђа, или доноси одлуке на основу тих података.

О себи, ЧетГПТ каже да је то огроман језички модел дизајниран да разуме и произведе текст на природном, људском језику. Модел је трениран на огромним количинама података и може да одговори на питања, да преводи, да напише текст, или да води разговор.

Да се само подсетимо да су се први компјутери појавили при крају и после Другог светског рата, а ја сам 90-их на Новом Зеланду упознао госпођу која је већ почетком 50-их радила на једном од првих компјутера, величине собе, на Универзитету у Манчестеру (Manchester University’s SSEM).Од тада се капацитет рачунара развијао геометријском прогресијом. Снага рачунара програма Америчког Аполо програма који је лансирао ракете и људе на Месец 60-их година је достигнута у комерцијалној употреби већ крајем 70-их (Apple II, TRS-80, Commodore PET).

Тако смо већ 1997. дошли до историјског тренутка када је супер-компјутер „Дубоко плаво“ (Deep Blue) победио тадашњег светског шампиона у шаху Гарија Каспарова. Зли језици тврде да је од тада Гарију све пошло наопако, па отуд и његова патолошка мржња према свему што је руско. Дубока се нека траума збила у тим шаховским дубинама.

Но, шах је можда код нас популарнија игра али није и најкомплекснија. Тај примат држи источно Азијски – го! Шахиста на почетку партије има да бира између 20 могућих првих потеза а у гоу их је 361. И како се партија наставља ова разлика се увећава. Први меч у којем је компјутер победио светског првака у игри го је одигран 2016. у Сеулу у Јужној Кореји. Алфаго је победио Ли Седола четири на према један. Убедљиво.

Човек иза Алфаго пројекта је Демис Хасабис који је студирао и овде на Кембриџу, где је једно време делио собу са једним истакнутим српским политичарем. Студирали су физику и наш политичар ми је испричао да је тада, дружећи се са Хасабисом, схватио да наука можда и није баш за њега и да је одлучио да се пребаци на политичке и друге друштвене науке. Не знамо сад више да ли Србија треба да буде захвална Хасабису или не. Због њега имамо једног научника мање, а политичара више!

Уз растућу моћ рачунара иде, нормално, и читава лепеза идеја како та моћ да се употреби. Но, ако мислимо да ће човечанство да неки потенцијал развије како би унапредило живот просечних људи нека још једном добро размисли. Кинези су измислили барут, Европљани су то усавршили и претворили у топове и пушке да би Американци отишли не само на месец већ и ушли у историју као једина нација која је користила атомску енергију у ратне сврхе (Хирошима и Нагасаки). Дакле, шта је следеће? Рачунари ће да читају деци пред спавање тако да маме и тате могу да гледају дневник, или омиљену ТВ емисију?

Матрица будућности

Јувал Харари, омиљени идеолог Светског економског форума и Клауса Шваба, нам приповеда да ће се потенцијал ВИ неминовно (ис)користити за учвршћивање трансхуманизма као водеће (и једине) идеолошке матрице будућности. Млађани Јувал је историчар који се пречитао Фукујаме (”крај историје”) и који пише доста површне и мало конфузне књиге али те недостатке техничке природе компензује говорима које даје припадницима свог култа. Већина тих поклоника нормално, нису читали ни једну његову књигу, али сви са огромним задовољством климају главом препознајући себе у улози владајуће елите трансхуманог света. Ми, обични, без трансхуманог турбо пуњача нећемо ни да будемо ту (планета Земља), када се све то догоди тако да наше мишљење није превише ни битно.

Да ли Харари сам пише своје књиге и говоре или му то ради неки ЧетГПТ? Да пробамо. Постављамо питање – трансхуманизам у стилу Харарија. И ево одговора – у својој књизи „Човек бог: кратка историја сутрашњице“ (Homo Deus: A Brief History of Tomorrow) Харари разматра могућност да је напредак технологије тако брз да ћемо ускоро створити нови врсту постљудских бића која су интелигентнија, креативнија и моћнија од људи (Homo sapiens).

Ето, видите, ни сам Харари то не би боље написао. ЧетПГТ после наставља да нам објашњава како Харари указује и на етичку димензију тог проблема. Указује, да, но мени се чини да није превише забринут етичком димензијом пошто већину људи карактерише као „непотребне изјелице“ (штеточине?).

Но, да видимо како та машина ради. Ако је питамо да нам да наслов ненаписаног, непостојећег романа Достојевског, она нам каже: „Изгубљено откровење Ивана Карамазова“. Није лоше. Звучи драматично, јаке речи и право име.

Шта је Раскољников радио после изласка из затвора? Питамо даље – Срео је жену која се зове Соња која се и сама напатила у животу и њих двоје су остварили везу базирану на сопственим искуствима патње и искупљења. Заједно су почели да раде на остварењу живота сачињеног од узвишенијег смисла и Раскољников је почео да у свом животу налази мир и спас.

Из овог текста међутим, није јасно да ли се овде ради о Соњи Мармеладовој, пријатељици Родиона Романовича (Раскољникова) из романа, или некој другој Соњи? Но, то је већ цепидлачење. И ЧетГПТ треба ваљда да има песничке слободе и право да примени постмодерне приповедачке поступке.

Ко пише домаће?

Питамо ЧетГПТ која је разлика између човековог размишљања и његовог. Ниво комплексности, каже програм. Људски језик може да буде врло сложен са неколико нивоа значења и културних референци тако да је машинама то тешко да разумеју. И даље, ниво креативност и сама намера „људског“ текста су специфични. Машине немају намере ни мотиве, оне имају правила и алгоритме.

Овакав нови програм за писање увелико компликује, на пример, рад образовних институција. Ученик поднесе солидан рад. Како да знамо ко је то написао? Можда нисмо знали ни раније за неке лакше домаће задатке, могли су можда мама, или старији брат да га напишу. Но сад је то растегнуто на много виши интелектуални ниво. Ко је написао ову докторску дисертацију? Биће немогуће утврдити без употребе другог програма који ће „дешифровати“ и анализирати текст. То се већ и ради програмима као што су Турнитин чији је задатак да открива плагијате. Но шта ако текст није плагијат? Шта ако јесте условно речено оригинални текст који је написала машина за тачно одређену ситуацију и потребу? Требаће нам друга машина да контролише рад ове машине. А шта ако се машине удруже и одлуче да…

Ако већ постоји могућност да машина напише бољи текст него што би то већина људи урадила, зар ми треба уопште да учимо да пишемо? Издамо наредбу машини. Моћи ће сутра да се издиктира, а машина вам још после и прочита текст. Рај за неписмене. Само на то још додаш емотиконе и дивота. Сви срећни осим шачице даровитих мислилаца, филозофа, песника, писаца и других занесењака.

Чувени Амерички лингвиста и интелектуалац Ноам Чомски је већ у поодмаклим годинама (90) али је очигледно сматрао да је ова тема довољно важна да би се још једном огласио у јавности. Учинио је то 8. марта ове године преко Њујорк Тајмса. Истог тренутка су се огласиле и легије критичара које иду од оних који га критикују већ шездесет година до оних који тек сад почињу. Но, да видимо шта овај заслужни научник има да каже у предвечерје својих овоземаљских дана.

Чомски почиње чланак освртом на Хорхе Луиса Борхеса, једног од великана светске књижевности двадесетог века: „Живети у време велике опасности и обећања значи искусити истовремено и трагедију и комедију. Тако је казивао Борхес а тако се осећамо и ми данас каже Чомски, јер су наводно револуционарни помаци у области АИ заиста повод и за бригу и за оптимизам. За оптимизам јер је интелигенција средство којим решавамо проблеме, а за бригу јер се плашимо да ће најпопуларнији облик АИ, машинско учење, довести до деградације науке и скрнављења етике тако што ће уградити у нашу нову технологију погрешне концепте језика и знања“.

Чомски је, дакле, осетио потребу да зазвони на узбуну. Поменуо је суштинске одлике језика и етички хоризонт.

Погрешан концепт језика и знања би могао да буде и једноставно непожељан са гледишта просечног грађанина. Сваки језик је плод и израз одређене идеологије у чијој су сржи испреплетани односи моћи. Мултинационалне, глобалне корпорације се данас са државама боре за политичку превласт. АИ долази директно из света корпорација. То су организације чији је једини смисао постојања да праве паре за своје власнике (деоничари) и то је и почетак и крај њиховог етичког хоризонта.

Гутенберговa штампарскa пресa је омогућила ширење писмености и идеја. Неколико векова касније, АИ попут ЧетГПТ-а поседује капацитет да као ваљком пређе преко неколико хиљада година људске мисли и културе. Да од „Илијаде“ и „Горског Вијенца“ направи палачинку.

Да ли се тај потенцијал може усмерити од малигног ка бенигном да постане богатство човечанства, нека нова ренесанса? Како рече Борхес, трагедија или комедија, рај или пакао? Да ли то од нас зависи?

Да ли АИ може да се окрене против свог творца и каже корпорацији да треба да плаћа више пореза, или да им је пословна пракса робовласничка? На основу чега би АИ могла то да уради када ни већина људи данас нема више морални компас, нити им социјална правда било шта значи.

Видимо да је корпорација Мајкрософт додала функције сличне ЧетГПТ-у својим машинама за претраживање интернета и свом „Офис“ софтвер пакету. Рачунар ће дакле сам да чита и пише мејлове, заказује састанке и пише извештаје. Сачекајте само да ваш шеф сазна за све те могућности па узме плајваз да израчуна могућност уштеде на вама (отпуштање). А то ће све лепо АИ да му израчуна и предложи најефикасније решење. Остало можете да замислите и сами.

Овај текст је написан на умреженом рачунару у „ворд“ програму. Копија документа се не налази на мом рачунару већ на рачунару негде у свету који је у власништву неке корпорације која пружа ове услуге. Вештачка интелигенција попут ЧетГПТ-а се храни подацима добијеним из свих умрежених докумената па и из овог мог.

И даље, шта ако је овај текст који је пред вама написала иста та машина? Шта ако је само ставила моје име у подножје текста? Шта ако сам ја сам дао задатак програму да напише овај текст?

Чувени шпански сликар и ексцентрик Салвадор Дали једном позван у полицију да прегледа свежањ фалсификата који су се појавили на тржишту као његова оригинална дела. Сликар је превртао по канвасима да би на једном застао. Онда је извукао пенкало и потписао слику. Пренераженом инспектору је рекао: ова ми се свиђа, узећу је! Толико о оригиналима. Можда сам и ја дакле дао задатак ЧетГПТ-у а после само потписао текст? Ко ће га знати…

Чекају нас занимљива времена, како већ гласи једна кинеска клетва, дабогда живео у занимљива времена. Ако програм може да пише као Достојевски, да ли нам треба још један Достојевски? Можда нам више не треба ни онај први писац „Понижених и увређених“? Можда можемо да поправимо писање самог Фјодора Михајловича по начелима најновије политичке коректности и убацимо неке разнородније ликове као на пример да Кнез Мишкин (роман „Идиот“) буде црнац, Аљоша Карамазов трансродан или бар геј, да Велики Инквизитор буде представљен као бели, привилеговани, средовечни мушкарац пун предрасуда.

Идеолошка матрица, наратив мора да постоји. Све док машине не смисле свој језик, заставу и химну па ”ослободе” целу планету. Има већ пар филмова на ту тему…