Небојша Радић: Елита и хоризонт људске слободе

Одавно већ размишљамо и пишемо о томе како су политичка, привредна и финансијска елита западног света у доброј мери ишчашени и измештени из свог традиционалног друштвеног лежишта. Похлепа и жудња за моћи као да их је заслепела па су се оградили високим зидовима сачињеним од медија, тајних служби, финансијских, фармацеутских и војно индустријских комплекса.

Постали су каста са сопственим смислом бивствовања и која већ почиње да се потпуно одваја па и супротставља интересима остатка становништва. Та елита се врло активно и виспрено бори за остваривање својих интереса. Толико нам је у последње четири године постало јасно.

Својевремено је, 1950. године, амерички председник Хари Труман говорио: „Једном када се влада посвети принципу утишавања гласа опозиције, има само један пут, а то је путем све репресивнијих мера, све док не постане извор терора за све своје грађане и створи земљу у којој сви живе у страху. Стога морамо бити на опрезу од екстремиста који нас позивају да усвојимо мере полицијске државе. Такви се залажу за рушење гаранција Повеље о правима да би се, наводно, обрачунали са комунистима. Они заборављају да би све групе, чак и оне најконзервативније, биле у опасности од произвољне моћи власти, ако би Повеља о правима била занемарена.“

Да ли је елита о којој говоримо успела да освоји државу, дакле са свим њеним ингеренцијама и оруђима? Зар није смисао државе да штити интересе грађана, бирача, пореских обвезника…?

Дотична елита управља и корпорацијама од Гугла, Мајкрософта, Фајзера, Локид Мартина, Чејс Менхетн банке до ланаца намирница и пољопривредних производа. Ако су држава и корпорације у рукама истих људи то је оно што је Дуче Мусолини описивао као фашизам. Друштвена стварност је данас комплекснија него пре сто година али лекције из прошлости вреди имати на уму када се суочавамо са данашњицом.

Познати амерички експерт за јавно мишљење, Скот Расмусен (RMG RESEARCH Inc.) је недавно објавио резултате једне анкете. Изабрао је песнички надахнут и алармантан наслов: „Елита од 1% и борба за америчку душу“.

Анкета је дала занимљиве резултате и подробнија анализа тих података нам помаже у разумевању савременог, како америчког тако и западног друштва уопште.

Поднаслов овог извештаја гласи: „Прва анкета чији резултати помажу да се дефинишу карактеристике елите од 1% који су узрок политичке дисфункционалности америчког друштва данас“. Расмусен, дакле, полази од премисе да се дотично друштво суочава са озбиљним проблемима те путем ове анкете покушава да открије узроке.

Да видимо, пре свега, ко сачињава ту елиту од тек један посто Американаца. Три особине их дефинишу: имају бар магистратуру, живе у густо насељеним урбаним срединама и зарађују преко сто педесет хиљада долара годишње.

Расмусен је дошао до закључка да из неког разлога постоји огромна разлика у ставовима испитаника са основном универзитетском дипломом и оних са после-дипломском.

Исто је тако битно да су похађали један од дванаест престижних америчких универзитета попут Харварда, МИТ-а, Стенфорда, Колумбије, Јејла, Берклија и тако даље. Да овде само приметимо да студије на овим установама коштају пуно и да су после-дипломске још један финансијски издатак, тако да дотични једно-проценташи готово сигурно и потичу из врло добро стојећих породица.

Исто то друштванце живи у густо насељеним срединама, али не у Бруклину или Квинсу већ у елитном делу Менхетна (све Њујорк) и возе се лимузинама, не мешају се са простим светом по метроима и аутобусима, самопослугама или пицеријама. Зарада им је исто тако бар три пута већа од просечне америчке. Бар три пута, плафон није одређен.

Подржавају Џоа Бајдена (82%) док остатак Американаца има пуно лошије мишљење о актуелном председнику (позитивно тек 41%). Тешко је поверовати да неко заиста подржава сенилног Џоа Бајдена али је сасвим јасно да постоји слој друштва коме политика владајуће партије и класе одговара. Стога овако снажна подршка човеку који је сасвим очигледно зашао с ону страну свог интелектуалног обзорја.

Припадници ове елите гласају за демократе (73%), имају 35 до 54 године (67%) и белци су (86%). Лакше их је вероватно срести у швајцарским Алпима или на Хавајима него на улици. То што гласају за демократе по свој прилици значи да већ генерацијама гласају за демократе. Њихови очеви и мајке су вероватно носили цвет у дугој коси, певали на Вудстоку, били хипици и противили се рату у Вијетнаму. То јест, сопственом одласку у рат у Вијетнаму. Но, да видимо даље како ова екипа изгледа.

Када је Расмусен загребао лак којим се ова елита пресијава дошао је до податка да 57% популације сматра да нема довољно личних слобода а 16% сматра да их је превише. Елита међутим иде у сасвим другу крајност па само 21% сматра да нема довољно личних слобода. Њих 79%, дакле, задовољно је личним слободама док је тај постотак код осталих становника земље тек око четрдесет посто, половина!

Коме то могу да сметају личне слободе? Можда некоме ко је на власти, ко диригује финансијама, политиком и ко не жели никакве промене. Овај закључак звучи сасвим логично и реално. Елита је за status quo по цену узурпације демократије. Јер смањивање личних слобода, што укључује и слободу говора и изражавања, значи управо то, како нам је и Хари Труман објаснио пре седамдесетак година.

Расмусен се позабавио и мало дубљом анализом одговора на ово питање. 55% елита која је похађала један од горе споменутих елитних универзитета сматра да у Америци има превише личних слобода. Међу онима који страствено прате политичку сцену тај постотак је чак 69%. На основу ових података можемо назрети ауторитативни профил и атмосферу на овим некада либералним и слободоумним институцијама. Сада је важније ћутати и поштовати правила. А што се љубитеља политике тиче јасно је да су њихови инстинкти готово тирански.

Они свакако не мисле да ограничавају сопствене личне слободе већ слободе оних преосталих 99%. Какво је њихово мишљење о основним демократским принципа (негативно и презриво) можемо врло лако да закључимо из горе наведених података.

Даље су постављена питања о степену поверења у владу. Одговори су стављени на једну временску криву која јасно показује драматично опадање поверења у институције државе. Од преко 50% посто (позитивно) 1972. у време Никсона до једва двадесет посто данас. На истој табели видимо и готово драматично умножавање државне администрације. Сваки секретар и секретарица су добили свог секретара и секретарицу – и возача и баштована приде. Бирократија је свуда и увек била иста, размножава се и прождире вредан животни и стваралачки простор. А за узврат даје – ништа.

Трећа табела Расмусена показује да чак 70% елите очекује да влада донесе исправну одлуку. Ових 70% наспрам оних просечних једва 20%. Огромна разлика у перцепцији намера и поступака владе. Чини се да америчка влада ради за ових један посто а не за оних 99 посто. И то оних 99% углавном и зна.

Само шест просечних Американаца има поверења у чланове Конгреса док је тај постотак код елите чак 69%. Апсолутно шокантна разлика! Мора да та елита и јесте у Конгресу. Или бар њихови рођаци, пријатељи и класни пајтоси. Они очигледно мисле да Конгрес штити њихове интересе. Раја не мисли тако. Ни случајно.

Што се медија тиче, тек 10% грађана има у њих поверења док је код елите то 71%. Енормна разлика. Опет. Јасно је ко контролише те и такве медије и какво тумачење стварности они заступају. У универзитетске професоре има поверења 17% грађана и 76% елите. Опет огромна разлика. Ови људи као да не живе у истој земљи и у исто време.

77% елите је за ограничење потрошње бензина, меса и струје. Нормално, свако такво ограничење се односи на нас а не на њих. Они ће и даље да лете приватним авионима, да једу јапанске вагју стејкове и да користе како грејање тако и ер кондишн на струју. Што се раје тиче, 63% је против увођења таквих мера. Схватили су на кога се односе.

Доследно томе, једно-проценташи су за забрану аутомобила на бензински погон (72%), пећи на гас (69%), спортских транспортних аутомобила (58%), рекреативних летова (55%) као и клима уређаја у приватном власништву (53%). Остатак нације се противи свим овим мерама у процентима од 70 до 83%. Као што смо претходно и рекли постаје сасвим јасно на кога се ове мере односе.

Девет одсто просечних Американаца сматра Кину за савезника. Међу елитом је то чак 29%.

Занимљиво би било размотрити подробно корелацију између америчког богатства (елита) и кинеске комунистичке партије. Са новцем изгледа да се у Америку улива и одређена количина идеологије. Ако не кинеске саме по себи а оно ауторитативних елемената колективистичке заједнице.

Просечни грађани исто тако сматрају контролу граница за један од приоритета владе док елита то уопште и не спомиње као проблем. Наравно, ти милиони што се преливају преко границе неће доћи да живе у најскупљим деловима Њујорка, Бостона или Вашингтона већ ће да се помешају са бескућницима, криминалцима и надничарима.

Седам одсто грађанства би радије варало него допустило да њихова партија изгуби изборе. Код елите је тај постотак чак 35%. Значи трећина је спремна да покраде изборе. Код оних политички острашћених тај проценат је 69%. Збогом, демократијо, са оваквим лидерима. Ти и такви кад дођу на власт укинуће изборе као непотребне, па и штетне.

Расмусен је бацио поглед и на следећу генерацију елите, студенте који се сад уписују на Харвард. 46% су атеисти, 10% хинди, муслимани или будисти а само 6% су протестанти. То практично значи да је једва 10% хришћанске вере у земљи где 77% хришћана припада најмање трећој генерацији досељеника. ”Стари” Американци који су углавном и бели, очигледно нису пожељни на Харварду. Не заборавимо да је на делу позитивна дискриминација и да се студенти уписују по кључу.

65% ових студента са Харварда има прогресивна политичка убеђења а само 8% конзервативна. Чак 67% подржава упис и уопште селекцију на основу кључа (раса, пол, политички ставови). Како и не би кад су углавном само на основу тог кључа и добили место на престижном универзитету и загарантовано место у најновијој елити.

Резултате ове анкете су приметили и амерички листови попут „Њујорк поста“ (не „Тајмса“, то би за њих било превише) и „Бостон глоба“. „Пост“ са насловом „Шокантна анкета нам показује зашто је елита отуђена – и то није због оних разлога на које сми ми прво помислимо“. „Глоб“ констатује да америчка елита живи у свом отуђеном свету и да елита нису само супер-богати већ су то они који имају утицаја, приступа и постдипломску диплому.

Исто је тако примећено да је мушкараца све мање на универзитетима и на вишим менаџерским позицијама. Какве то друштвене промене може донети. Једно је сигурно. Ако су жене запослене и имају више обавеза биће мање новорођених. Проста репродукција је и ионако угрожена. Да ли се то решава неконтролисаном имиграцијом?

Расмусен је, како видимо, одшкринуо поклопац ове Пандорине кутије. Ђаволи и утваре полако сад одатле искачу. Како нас амерички часопис „Форбс“ обавештава најбогатији- један одсто Американаца у просеку зарађује најмање пола милиона долара годишње и поседује новца и имовине у вредности од најмање једанаест милиона.

Можемо се свакако сложити да људи имају право да зараде новац и да буду богати. Уосталом, капитализам је то. Међутим, проблем постаје акутни ако, колико нам Расмусеново истраживање показује, дотична елита поред богатства одједном пожели да узме и све политичке полуге моћи у своје руке. Онда великом брзином улазимо у тамни вилајет обесправљених маса, цензуре, прислушкивања и шпијунирања сопствених грађана и тоталитаризма.

Вратимо се на час на Труманове трезвене речи са почетка овог текста. Уз помоћ технологије и нарочито вештачке интелигенције данашња инквизиција има ефикасне методе и алатке да нам у сопствено и име једнопроцентне елите угаси светло у глави.

Замислите само ово, група истраживача са Универзитета МИТ је дошла до закључка да су људи који читају Библију и уопште свете књиге мање подложни пропаганди. Даље су уочили да се то уопште односи на људе који читају примарне изворе. Дакле, не секундарне коментаре.

Истраживачи стога сада циљају ову групу људи (читачи примарних извора) да би видели на који начин могу да их наведу да поверују у владин, званични наратив. Да додам још и примедбу да се овде не говори само о будућности већ и о прошлости. Дигитални записи се дају мењати уназад кроз време по вољи налогодавца.

Немојмо ни за тренутак помислити да је оно што се догађа у Америци далеко и од мале важности за нас. Руска ракета Авангард која носи нуклеарну бојеву главу лети брзином од двадесет осам маха.

Стиже од Москве до Вашингтона (осам хиљада километара) за петнаестак минута. Јако брзо, прецизно и судбоносно. Но, што рече мој прадеда Солунац Радомир Андрић: мисао је најбржа на свету. Све се те америчке идеје и обичаји изливају и плаве свет брже и смртоносније од Авангарда. Непрестано.