Небојша Поповић: Спрема ли се обојена револуција у Тбилисију?

Невладин сектор или страна агентура? Цивилно друштво или страни плаћеници? Тако би се најкраће могла дефинисати хамлетовска дилема пред којом стоји Грузија – земља која већ седмицама пролази кроз спиралу нестабилности због намјере Владе из Тбилисија да спроведе свјеже изгласани „Закон о страним агентима”.

У питању је закон према коме су се на листи „страних агентура” налазе сви медији и невладине организације (НВО) које се финансирају тако што из иностранства добијају више од 20% новца за своје функционисање.

Према новом закону, „агенти од страног утицаја” неће више моћи да добијају информације од јавног значаја од функционера и државних чиновника, те ће морати да подносе посебне годишње извештаје за своје дјеловање. Грузија се због новог закона нашла под жестоким ударом Запада, док у Тбилисију недељама трају протести опозиције и цивилног сектора, који су подржани од стране ЕУ и САД.

Догађања многе подсјећају на нови Мајдан. Запад замјера Тбилисију да је нови закон „про-руски и да гуши слободе”. Са друге стране, најчешћи аргумент је да су управо САД прве на свијету донијеле сличан закон још далеке 1938. године – тзв. Закон о страним агентима (Foreign Agents Registration Act – FARA), који управо на сличан начин третира ова питања.
Шта је НВО сектор?

Кључно питање које (очито оптерећује и власти у Грузији) је, наравно, да ли је нормално и упутно да желите се бавите политиком у некој земљи, а да се истовремено финансирате из иностранства? Још важније, да ли цивилно (грађанско) друштво илити НВО сектор као такав може заиста да буде синоним и замјена за становнике неке земље и тако дословце представља аутетнични глас народа? Или се ту пак крије главна подвала?

То су све легитимна питања јер представници екстерно финансираних невладиних организација (НВО) данас сједе у скупштинским радним тијелима за многобројне законе, са изабраним представницима народа (тј. посланицима) расправљају на равној нози иако њих нико, никада и нигдје није бирао, питају се о раду Јавног сервиса, државних агенција, образовном систему и школству, изборним правилима, спољној и унутрашњој политици земље, те често држе слово политичарима и грађанима како треба живјети, радити и слично…

Једна од логично основних дилема која се намеће јесте одакле црпе ауторитет за тако аподиктичко дјеловање, јер се макар, на случају Црне Горе – која има необично утицајан и јак НВО сектор – показало да тамо не сједе ни најобразованији, ни најспособнији, а посебно не најморалнији чланови заједнице. Штавише, након излета бројних чланова цивилног друштва у политику, искуство последњих година потврђује да се ради о појединцима који су често покажу много горим од црногоских политичара – иако је то до скора тешко било замисливо…
Главна подвала

Елем, вјероватно да не постоји боља дефиниција о улози и сврси „грађанског друштва” од оне коју је дао Ален Вајнстајн (Allen Weinstein) – оснивач и први директор америчког Националног фонда за демократију (НЕД) – који је 1991. године примијетио да постојање ове организације означава да „активности ЦИА које су биле извршаване у тајности у последњих 25 година, сада могу да се извршавају без сакривања”.

Дакле, НВО сектор, или тзв. цивилно (грађанско) друштво, као концепт осмишљен је за вријеме Реганове администрације када су САД схватиле да би у циљу спровођења својих интереса у политику морале укључити и „бригу за људска права и демократију”. Као резултат тога, никао је апарат за „промоцију демократије” повезан са Међународним републиканским интитутом (ИРИ), НЕД-ом, УСАИД-ом, и многим другим НВО…

Као механизам цивилно друштво је, по свему судећи, ингениозан начин да они који га спонзоришу контролишу и остварују своје циљеве у заједницама гдје су присутни. Ипак, случај Грузије је опомињућ – нарочито за мале земље попут Црне Горе – које не би тако отворео смјеле да се супроставјају овом моћном апарату. Што наравно не значи да не треба макар грађански радити на његовој делигитимизацији и све више освешћивати о чему је заправо ријеч…