Небојша Малић: Трамп и Балкан – између стратегије и дубоке државе

После 30 година непрекидних притисака, уцјена и превара, дочекали смо почетак заокрета Америке према Србима и Републици Српској. То само по себи није мала ствар. Не можемо, међутим, да спавамо на ловорикама, јер је Империја већ кренула да узвраћа ударац.

Предуслов за промјене био је повратак Доналда Трампа у Бијелу кућу и спознаја његових сарадника да они и Срби имају заједничке непријатеље: демократе и америчку „дубоку државу“. То се, хвала Богу, десило због неуморних дипломатских напора руководства РС, на чему му треба одати признање.

Овдје није ријеч само о укидању санкција Милораду Додику и његовој породици, како говоре зли језици, већ и о скидању са црне листе Републике Српске уопште, укључујући и људе које је охола Империја казнила јер су испуњавали своје уставне обавезе, или се усудили да прославе своју славу и празник мимо одобрења западних намјесника.

Први наговјештај промјене курса САД дошао је, да се подсјетимо, још на прољеће када је Трамп објавио на конференцији у Ријаду да је ера диктата и „изградње нација“ готова и да ће се Америка трудити да добронамјерно сарађује са свима, поштујући вољу народа. Ту општу поруку је онда народима БиХ поновио и подсекретар Стејт Департмента Кристофер Ландау у Дејтону.

Амерички представник у УН је крајем октобра у Савјету безбједности цитирао управо ову нову политику како би образложио укидање санкција Српској. Притом САД ни једном ријечју нису подржале самозваног намјесника Кристијана Шмита, као да он и не постоји. Став САД био је далеко ближи руском, а драстично је одударао од договорених теза Велике Британије, Француске и још неколико НАТО земаља.

Коначни доказ Трамповог заокрета дошао је почетком децембра у Стратегији националне безбједности САД, у којој се не помиње Русија као противник или непријатељ, а за приоритет у Европи се проглашава подршка политичарима који од узурпација из Брисела бране суверенитет, национални идентитет и традицију. Све су ово ствари које су прошле године биле незамисливе, а многи су их сматрали за толико мало вјероватне да и даље не вјерују својим очима.

Нову наду у потпуни преокрет ситуације ремети неколико ствари. Прво, све гори однос Вашингтона и Београда, оличен у одлуци да се спроведу Бајденове санкције НИС-у. Из ко зна ког разлога, Србија није успјела да искористи дипломатски пробој Српске у односима са Америком. Срећом, тај простор није затворен и највјероватније ће моћи да се искористи у будућности, ако Бог да среће и памети.

Други проблем је што Трамп није сасвим поразио „глобалистичку Америчку империју“ код куће, већ је дозволио да се демократе опораве од шока изборног пораза и преко апарата дубоке државе успоре и оспоре његове реформе. Један од тих „узвратних удара“ империје је и тзв. „Закон о демократији и просперитету Западног Балкана“ (овде), који покушава да ранију америчку политику уклеше у камену и онемогући Трампу да је промијени.

Закон није имао готово никакве шансе да прође самостално, јер му је један од предлагача Данијел Голдман, демократа из Њујорка познат по томе што је у прошлом Трамповом мандату био један од његових џелата, у поступку опозива око Украјине. Међутим, лукави глобалисти су зато прокријумчарили овај текст у 3.000 страница Акта о одобравању средстава за одбрану (НДАА), који је морао да буде усвојен прије празника – а лакомислени републиканци, којих нажалост има превише, нису нашли за сходно да га одбаце.

Србија није успјела да искористи дипломатски пробој Српске у односима са Америком

Сам закон је списак приоритета глобалиста, од „руског малигног утицаја“ и наводне потребе за борбом против „дезинформација“, до „подршке демократији и независним медијима“. Од Србије се тражи „свеобухватан коначни споразум заснован на међусобном признању“ са лажном државом Косовом. С друге стране, БиХ се у том документу спомиње само као опште мјесто, а Српска никако – тако да је Трампов маневарски простор с те стране неограничен.

Све ово се, дабоме, директно коси са свим елементима нове стратегије националне безбједности и није јасно како у тој противрјечности може да опстане. То је, међутим, питање борбе за превласт у Вашингтону, на коју Срби немају превелик утицај.

Трећи реметилачки фактор у балканској једначини је Брисел, односно чињеница да се сједиште глобалистичког естаблишмента привремено измјестило у ЕУ. Водеће демократе, од Клинтонових до Барака Обаме, већ мјесецима путују од Лондона до Берлина и назад, лобирајући да ЕУ преузме спровођење њихове империјалне политике кад Трамп већ неће. Бриселска бирократија је на ријечима више него вољна, али јој у пракси мањка маште, новца и силе да би то и остварила. Засад је њихов једини домет очување Грађанина Шмита у бијелој кули крај Миљацке.

Све то значи да нам у 2026. предстоји још много посла. Али, по први пут за ових 30 година од дејтонског потписа, та се борба не чини бесконачном и безнадежном. Да је мало – није.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Све о Српској

Насловна фотографија: The White House