Небојша Малић: Погром

Погром који је почео 17. марта 2004. године беснео је пуна три дана пре него што је заустављен – једнако напрасно као што је и почео – баш некако када су западни медији углас закукали да то нарушава „имиџ“ сиротих Косовијанаца који су они годинама стварали.

На црквама и манастирима које су спалили и оскрнавили, баштиници НАТО демократије су оставили графите „Смрт Србима“ и „UCK“, тек да се зна чији су.

У тродневној оргији насиља убијени су: Јана Тучев и Боривоје Спасојевић из Косовске Митровице; Добривоје и Борко Столић, отац и син из Штрпца; Драган Недељковић из Призрена, Бобан Перић и Југослав Савић из Косовског Поморавља; и Ненад Весић из Липљана.

Уништено је и оскрнављено 39 цркава и манастира, протерано око 4.000 Срба, спаљено око 800 кућа и станова.

На пету годишњицу погрома, 2009. године, написах да је Косово, више од Ирака или Авганистана „споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу – али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.“

Судећи по свему што се дешава у протеклих неколико месеци, то смо време и дочекали. Не знам да ли смо за то спремни, или хоћемо ли бити кад дође време да оно „догодине у Призрену“ од жеље пређе у стварну могућност. Надам се да хоћемо.