Три ствари које су се десиле у истом дану, средином месеца марта, наговештавају да би у дугогодишњој политици САД према Републици Српској и БиХ ипак могао да се деси драстичан заокрет. Прво је сенатор Чак Грасли, републиканац из Ајове, упутио писмо Стејт департменту тражећи пооштравање санкција против председника РС Милорада Додика, оптужујући га за „директан напад на уставни поредак БиХ и Дејтонски мировни споразум“.

Повод му је била пресуда у фарси од процеса пред сарајевским судом и реакција Народне скупштине РС на њу. Поред Граслија, писмо су потписали демократе Џини Шахин (Њу Хемпшир), Дик Дурбин (Илиној), Крис ван Холен (Мериленд) и Питер Велч (Вермонт), као и републикански сенатори Џим Риш (Ајдахо) и Том Тилис (С. Каролина). Придружили су им се и два члана Представничког дома, демократа Мајк Квигли из Илиноја и републиканка Ан Вагнер из Мисурија.

Све скупа, девет чланова Конгреса од 535. Нису добили подршку ни целог „Босанског кокуса“, који има скоро 30 чланова. На ово писмо је у року од пар сати одреаговала организација „Срби за Трампа“, осудивши позив да се појача „пропала и банкротирана политика“ чији је творац био Бил Клинтон. Додик не напада већ управо штити Дејтонски устав и поредак, који руше самозвани „високи представници“ и то још о трошку америчких пореских обвезника, рекли су „Срби за Трампа“ у објави на друштвеним мрежама.

Нови амбасадор

Док власти РС и Додик лично подржавају Трампа и његов МАГА покрет, у Сарајеву се одржавају параде подршке Хамасу, додала је ова организација. Амерички Срби затражили су од државног секретара Марка Рубија и председника Доналда Трампа лично да „помогну свим странама у БиХ да постигну стабилно, трајно и мирно решење“.

Писмо чланова Конгреса представља стари начин, на који се некад радило у Вашингтону. Пустите саопштење, то пренесе Вашингтон пост и онда сви који ишта значе у том граду то прочитају и кажу „ето, морамо овако“. Док су СзТ одлучили да се обрате директно Рубију и Трампу преко Икса, мреже у власништву Илона Маска, на коју Бела кућа итекако обраћа пажњу.

Истог тог дана, 13. марта, Стејт департмент је обавестио Сарајево да повлачи номинацију Дагласа Џонса за амбасадора у БиХ, иако је претходно тражио агреман. Џонса је предложила претходна влада и он је представљао стару политику – ону исту коју су тражили Грасли и потписници његовог писма; политику у којој су, без обзира на стварност и чињенице и логику, Срби једини и искључиви кривци за све у БиХ, а једино прихватљиво решење је укидање РС и централизација под политичким Сарајевом.

Амерички Срби затражили су од Рубија и Трампа лично да „помогну свим странама у БиХ да постигну стабилно, трајно и мирно решење“

Писмо чланова Конгреса чинило се као покушај америчке „дубоке државе“ да предупреди било који заокрет у политици САД према БиХ. Граслија су највероватније гурнули у први план јер је старина и ужива одређено поштовање у Вашингтону због свог ангажмана у одбору за правосуђе, а притом је наклоњен статусу кво јер у Ајови живи поприличан број досељеника из БиХ, махом Бошњака. Има их и у Мисурију и Илиноју, што објашњава и Квиглија и Вагнерову.

За демократе из Сената је јасно зашто бране Клинтоново насљеђе, док и за Риша и Тилиса постоји објашњење: обојица су јастребови и империјалисти, па није ни чудо што подржавају пројект којим је и започело оно што се често назива „Глобалистичка америчка империја“.

Промена приступа

Када се 24. марта обележава годишњица агресије НАТО на тадашњу СР Југославију, увек се некако заборави 30. август 1995, када је почела операција „Намерна сила“, напад НАТО на Републику Српску. То је, у ствари, био први потез ка успостављању самовољне хегемоније Колективног запада, у којем су Уједињене нације скрајнуте а САД и њихови сателити раде шта хоће, коме хоће и где год хоће.

После наших простора, то се поновило у Ираку, Либији и Сирији, сваки пут са све погубнијим резултатима – притом су се империјалисти у Вашингтону „прали“ причом да САД тобоже воле и поштују ислам и муслимане, „машући“ примером БиХ.

„Џихадисти свих боја и нијанси“ требало би да обрате пажњу како САД форсирају формирање „државе са муслиманском већином у Европи“, говорио је у мају 2007. конгресмен Том Лантос из Калифорније за окупирану српску покрајину Косово и Метохију. Непуних девет месеци касније, тамошња „муслиманска већина“ је прогласила независност.

Захвалност џихадиста на коју је Лантос рачунао је изостала; Албанци са Косова су похрлили у ИСИЛ, док је један чак и напао америчке војнике на франкфуртском аеродрому 2011. године. Све су то дуго већ биле познате чињенице у Вашингтону, али нису одговарале наративу о „доброћудном глобалном хегемону“ који су августа 1996. формулисали Бил Кристол и Боб Каган.

Кристол је данас (поново) демократа и љути непријатељ Трампа, док је Каган муж „бабице“ украјинског Мајдана, Викторије Нуланд. Имајући све ово у виду, није ни чудо да је недавни затворени састанак Савета безбедности УН о БиХ наводно протекао прилично мирно. Приметно је и да нема „пумпања“ из Вашингтона да се ухапси руководство РС по наређењима из Сарајева. Покушај да се Трамп и Рубио натерају да инерцијом подрже визију својих политичких непријатеља – није успео.

То, дабоме, не значи да поборници и корисници те политике неће покушати опет. Али значи да маневарског простора за промене ипак има. Историја је узнапредовала од августа и новембра 1995. И било је крајње време.