Небојша Лазић: Неопходност аскезе у савремено доба егоизма

Размишљајући о путовању које се зове живот, неминовно долазимо до егзистенцијалних размишљања. Наш живот је као литургија, спој сјећања (анамнесис) и будућности есхатолошке равни ка којој тежимо. Онда тренуци овдје и сада представљају изазов звани живот. У тој самоспознаји дистракцију нам врши савременост, јер увијек сматрамо да смо Фукујамисти и да је наш живот врхунац и крај цивилизације и времена, тако неупитно упадамо у идолопоклонство култа ега и умјесто богослужења ми постајемо себослужитељи кроз подсвјесно самообожавање. Једини лијек јесте аскеза и узвишена мисао која се издигне изнад ове фасаде окречених гробова.Ми смо створени као боголике личности, не као затворене капсуле егоизма, него као бића чија је суштина отвореност. Отвореност према Богу и према другом човјеку. То је срж онога што зовемо духовни живот: не неки „виши ниво“ душе, него пуно, психофизичко живљење човјека у живој заједници са Живим Богом, кроз Христа Богочовјека.Савремени егоизам (онај који нам продају као „самоактуализацију“, „лични бренд“ или „моје право да будем срећан по сваку цијену“) није ништа ново. Он је стара ђавоља превара из Раја: „Бићеш као Бог без Бога“.

Човјек је покушао да отме оно што му је већ било обећано, обожење, али је то покушао путем отмице, умјесто путем љубави. И отада се затвара у себе. Постаје сам себи пакао. „Пакао, то су други“, рекао је Сартр. И био је у праву, али само за човјека који је одбио Христа. Јер без Христа, сваки „други“ постаје претња мом једином „ја“.Православна аскеза је супротно томе. Она није кажњавање тијела. Није мржња према себи. Она је љубав која се вјежба. Подвиг. Вјежба отварања. Вјежба да се каже „не“ егоизму и „да“ Богу и ближњему. Када постимо, када ћутимо, када се молимо Исусовом молитвом, када дајемо милостињу, ми не купујемо рај. Ми само учимо да волимо онако како нас је Бог први заволио: несебично, слободно, до краја.У доба егоизма, када свако од нас носи у себи малог бога по имену „ја“, када се свијет своди на моје жеље, моје право и моју удобност, тада Црква нам нежно, али одлучно показује пут који је Бог од самог почетка дао човјеку: аскезу. Не као казну, не као мржњу према тијелу, него као љубав која се учи.

Као вјежбу срца да воли више од себе. Када је Бог створио Адама и Еву, дао им је двије заповјести: да обрађују и чувају врт, и да не једу од забрањеног плода. Обе су биле аскетске. Прва, да раде, да се труде, да не буду лијени богови него благодарни домаћини. Друга, уздржање, „не“. Већ тада је аскеза била начин да човјек остане слободан и отворен према Богу. Касније, у Старом Завјету, Ниневљани посте и кају се, Јона у китовој утроби учи послушању. У Новом Завјету, Свети Јован Крститељ живи у пустињи, једе скакавце, Христос Сам пости четрдесет дана прије него што ће почети да служи, ноћу се повлачи да се моли. И каже: „Доћи ће вријеме када ће женик бити узет од њих, и тада ће постити“ (Мт 9,15). Рани хришћани посте и моле се заједно. А онда, када су градови постали превише удобни и егоистични, људи одлазе у пустињу, монаси, пустињаци, подвижници, и тамо се рађају светитељи који су нам оставили живи примјер.Шта је, дакле, аскеза? То је духовни рад: молитва, пост, метаније, бдења, канони, созерцање. То је кад тијело и душа заједно раде, једно се уздржава, друго се усмјерава ка Христу. Зашто? Зато што је циљ нашег живота обожење, да постанемо свети, да засијамо Христовом свјетлошћу. А да бисмо засијали, морамо се прво очистити. Морамо скинути мрље греха, лоше навике, страсти које нам љепе срце за земљу. Аскеза је наша теретана. Наша припрема за духовну Олимпијаду, Судњи дан. Она је провјерени лијек против идола материјализма и егоизма који данас владају свуда.Али аскеза није циљ. Она је пут. Није скупљање „поена“ да се похвалимо пред Богом, то води у гордост. Она је плод покајања. Као Закхеј који је, када се покајао, одмах почео да даје милостињу и враћа неправедно узето.

И као што спортиста не може без тренера, тако ни ми без духовног оца. Без њега лако скренемо или у претераност или у љеност.И није то само за монахе и монахиње. Ми, у свијету, можемо живјети просто, без вишка. Можемо држати црквене постове. Можемо долазити на богослужења. Можемо давати милостињу. Можемо узети бројаницу и учити Исусову молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога“. Све то под руководством духовника. И када се тако живи, аскеза нам даје крила. Подиже нас право у загрљај Божје љубави.Зашто нам данас аскеза звучи тешко и непријатно? Зашто нас обузме страх и трепет када чујемо за пост или бдење? Зато што смо заборавили највећу истину наше вјере. Свети Јован Лествичник нам је рекао једноставно и дубоко: љубав се побјеђује љубављу.Ми смо се, браћо и сестре, заљубили у своје страсти. У трбух, у удобност, у понос, у егоизам, у сујету. Загрлили смо их као најдраже. И зато нам „не смеш“, само законска забрана, није довољно.

Срце не слуша законе, срце слуша љубав, а љубав је закон душе. Зато Лествичник каже: да бисмо престали да волимо земаљске страсти, морамо у срцу заволети нешто, Некога, још више. И тада се све мијења.Аскеза више није само „не једи то, не ради оно“. Постаје љубавна опсада. Као када се човјек заљуби у дјевојку, иде око њене куће, звони јој у свако доба, само да буде близу. Тако и наша душа почиње да опседа Христа. Не из страха, не из дужности, него из пламене љубави и захвалности. И тада заповјести више нису тешке. Постају радост. Јер Христос нам каже: „Ако ме волите, заповјести моје држаћете“ (Јн 14,15). Љубав према Његовој Личности побјеђује све лажне љубави које нас вуку од Њега.Зато прави подвижници нису чудни, повучени људи. Они су најнормалнији. Они су људи љубави. Љубазни, топли, пуни радости. Јер из препуњеног срца љубави према Христу извире снага за већи подвиг, за дубљу молитву, за већу опсаду Њега. У овом нашем егоистичном вијеку, када је „ја“ постало идол, аскеза нам враћа слободу. Не одузима нам ништа што вриједи, само нас ослобађа од онога што нас поробљује. И чини нас способним да заиста волимо Бога, ближњега и себе правог. Отац Јустин Поповић је то рекао најљепше: ми нисмо хуманисти без Бога, ми смо богохуманисти. Наш хуманизам није затворен у човјека; он је отворен ка Христу. Јер кад се отворимо Христу, Он у нас улази и каже: „Више вас не зовем слугама, него пријатељима“. И тада егоизам умире. А љубав почиње да живи, вјечно.То је суштина. Не теорија. Живот. У доба егоизма, аскеза није бјекство од свијета. Она је једини начин да свијет заиста волимо онако како га воли Христос. До краја. И да у томе нађемо себе.

Небојша Лазић, теолог
Главни и одговорни уредник Kompasinfo.rs
Продуцент и уредник Рубикон подкаста