Небојша Лазић: Духовни геноцид — „Хрватска православна црква“

Хрватска православна црква

Прво помињање Хрватске православне цркве налази се у политичко пројекту Еугена Кватерника из 1861. године, који је, у духу тадашњег хрватског националног препорода, предлагао оснивање посебног православног синода или чак патријархата за „хрватске православце“. Та идеја није била теолошка него чисто политичка: требало је створити верски инструмент којим би се православно становништво на територији будуће хрватске државе одвојило остатка Срба, кроз идеју ресрбизације. Један дио Срба одвојити духовно, затим од њих створити посебан народ хрватизацијом. Тај први нацрт остао је мртво слово на папиру све до 1941. године, када је, након слома Краљевине Југославије и успостављања Независне Државе Хрватске, Анте Павелић одлучио да га оживи, али овога пута у крвавом контексту геноцида над Србима. Оснивање тзв. Хрватске православне цркве је покушај чињења духовног геноцида над Србима. Већ у првим месецима НДХ донесени су закони којима се укида назив „Српска православна вера“ и враћа стари аустроугарски термин „грчко-источна вера“, чиме се Србима одузима не само национални већ и верски идентитет. Истовремено је започела масовна кампања присилног покатоличавања: стотине хиљада Срба приморане су да потписују „прелаз“ на римокатоличанство, док су они који су одбијали слати у логоре или ликвидирани на најсвирепије начине. Међутим, већ почетком 1942. постало је јасно чак и Немцима да тај терор не доноси жељене резултате, напротив, изазивао је све јачи српски устанак. Отпор окупатору који покушава да убије и душу и тијело је једноставно био у српском ДНК. Берлин је затражио од Павелића да ублажи репресију, па је усташки поглавник, под притиском, одлучио да примени стари Кватерников рецепт: основати „Хрватску православну цркву“ која ће, бар привидно, показати свету да у НДХ нема прогона православаца, већ да они имају своју „националну“ цркву. Ово се уклапало и у покушај да трећину побију, трећину покатоличе. Био је ово покушај стварања својеврсне уније под управом НДХ. Указом од 3. априла 1942, а званично проглашењем 7. априла исте године, ХПЦ је створена као чиста државна установа. За њеног челника изабран је Геромоген (Григориј Иванович Максимович), осамдесетогодишњи руски емигрантски монах, бивши катеринславски архиепископ, који је у Југославији живео у манастиру Хопово. Био је удовац са шестеро деце, што само по себи показује колико је одабир био далек од православних канонских норми. Устоличен је у цркви Светог Преображења у Загребу под титулом „митрополит загребачки и целе Хрватске“. Основане су и три епархије: бродска, сарајевска и петровачка, а свештенство је регрутовано углавном из белоруске и руске емиграције те из редова морално и канонски компромитованих бивших српских свештеника. Сви су имали статус државних чиновника и примања из усташког буџета.

Устав ХПЦ, који је 5. јуна 1942. објављен у Народним новинама, написао је Милош Оберкнежевић, бивши чиновник Српске Патријаршије, по непосредном Павелићевом налогу. Тај документ је готово дословно преписан Устав СПЦ из 1931, с јединим битним изменама: уклоњени су сви „србизми“, уведени хрватски термини (наджупник уместо архијерејског намјесника, жупник уместо пароха итд.), а цела структура потчињена поглавнику. Патријарха (касније митрополита) бирао је изборни сабор који сазива лично Павелић; од три предложена кандидата Министарство правосуђа и богоштовља бирало је једног, а поглавник га именовао. Сви црквени печати морали су носити натпис „Независна Држава Хрватска“. Имовина је прешла под државну контролу, што је јако битно и за данашњи покушај оживљавања овакве духовно накарадне творевине. Свештеници су били обавезни да у проповедима величају усташки покрет и поглавника. Часопис Хрватска Православна Црква, чији је главни уредник био Савић Марковић Штедимлија, био је чиста усташка пропагандна трибина. С теолошке тачке гледишта, ХПЦ није испуњавала ни један једини услов за постојање православне цркве. Није била аутокефална нити аутономна, није имала сагласност ниједне канонске помесне цркве, није имала томос, није имала апостолско прејемство у смислу слободног избора јерархије. Била је чиста шизма под патронатом државе која је у исто време убијала стотине хиљада православних хришћана. Кључну улогу у организацији одиграо је Милош Оберкнежевић, бивши чиновник СПЦ, који је по Павелићевом налогу саставио устав ХПЦ – у суштини преписан и прилагођен устав СПЦ из 1931. године, очишћен од „србизама“ и потпуно подређен државној контроли.Устав ХПЦ, објављен 5. јуна 1942. у Народним новинама, био је јасан показатељ да се не ради о цркви у канонском смислу, већ о државној установи. Сви печати морали су носити натпис „Независна Држава Хрватска“, патријарха (када се буде бирао) бирао би изборни сабор који сазива лично Поглавник, а коначну реч давало је Министарство правосуђа и богоштовља. Чланом 2. проглашено је достојанство патријаршије – иако ниједна помесна црква на свету то није признала, нити је постојао томос о аутокефалији. ХПЦ је била класична државна црква, али у најгорем могућем смислу – потпуно лишена елементарне аутономије, инструмент усташке политике асимилације и уништења српског православног идентитета.

Гермоген је био једини епископ, руски емигрант без икакве везе са локалним православним народом и никада прихваћен од стране Срба који су страдали, али вјеру издали нису. Његово рукоположење нових епископа (када је и до њега дошло) обављено је без икаквог сабора и без сагласности било које Помјесне Цркве. Све то чини ХПЦ не само неканонском него и јеретичком творевином у очима васељенског православља.Нестала је 1945. заједно са НДХ. Гермоген је ухваћен и стрељан од партизана у лето 1945. Остали „свештеници“ расули су се по свету или завршили на саслушањима.

Међутим, дух те творевине није нестао. Након проглашења независности Републике Хрватске 1991, поново се јављају иницијативе за „обнову“ ХПЦ. Први и најупорнији био је Иво Матановић, римокатолик из Задра, који је 2010. најавио оснивање „хрватске православне заједнице“ за „православне Хрвате који не желе да се поистовећују са Србима“. Први логотип те организације садржао је карту НДХ. За „свештеника“ довели су Бугарина Александра Иванова, који је 2013. дошао у Задар. Након пар година сарадње, разишли су се када је Иванов најавио прелазак под Рим. Тада се појављује паралелна група коју води Андрија Шкулић – Бонифације.Према попису из 2011, у Хрватској је 16.647 особа изјаснило се као „Хрвати православне вере“. Тај број је очигледно систематски преувеличан, јер је у исто време трајао процес похрваћивања преосталих Срба, посебно у урбаним срединама. Од 2017. ова група покушава да се региструје као верска заједница. Министарство је два пута одбило захтев, Управни суд је потврдио одбијање, али је Високи управни суд 2023. вратио предмет на поновно одлучивање, где је поново одбијен. Иза целе приче стоје стари усташки кругови у дијаспори и вампиризација усташтва у новом руху. Аустралско-хрватски конгрес отворено лобира код Пленковића за регистрацију „ХПЦ“. У њиховом писму од априла 2023. каже се да је то „право хрватског народа на сопствену православну цркву“. Исти ти кругови који славе Павелића сада траже да држава Хрватска озваничи цркву која је створена у геноциду. Суштина је, међутим, увек иста: покушај да се православље инструментализује у функцији хрватског националног пројекта и да се Србима у Хрватској одузме последњи идентитетски ослонац, а то је њихова Црква. Канонски гледано, Хрватска православна црква никада није постојала нити може постојати без сагласности васељенског православља. Политички гледано, она је увек била и остаје, пројекат десрбизације и асимилације, данас можда мање крвав, али не мање упоран. Док год постоји жеља да се православље одвоји од српства на територији где Срби вековима живе, дотле ће се рађати различите варијанте „хрватског православља“. Сваки покушај убијања душе Срба је као и у времена НДХ везан и са покушајем одузимања имовине ктиторима, манастирима многострадалне Српске Православне Цркве која је крвљу својих епископа, свештеника и народа доказала да је кроз Голготу прошла сведочећи Господа.

Небојша Лазић, теолог