Небојша Катић: Зашто поново читати класике

Литература коју је време просејало и коју заборав не може да прекрије најбоље је уточишта од бесмисла, пролазности и тривијалности дневног живота

Куда побећи и где се склонити од свеопштег јада и ужаса око нас? Куда побећи од болести, од страха, панике и хистерије? Где се склонити од људског талога који је испливао и ваља се медијима, политичком и културном сценом? Куда побећи од примитивизма и примитиваца? Куда побећи од лажи и обмана, од бруталне пропаганде и манипулација оних гротескних фигура – домаћих или страних, свеједно – које називамо моћницима? Где се склонити од патологије и ненормалности које се, упорно и агресивно, намећу као нова нормалност? Читалац из наслова овог текста већ наслућује могући одговор.

Наслов колумне позајмљен је од италијанског новинара, есејисте и књижевника Итала Калвина чија је књига „Зашто читати класике“ први пут, посмртно, објављена пре три деценије. Реч је о збирци кратких књижевних есеја који су писани од педесетих година прошлог века па све до пишчеве смрти 1985. године.

У уводном есеју по коме је књига добила наслов, Калвино покушава да у 14 тачака, не одвећ академски строго, дефинише шта је то класична литература. У првој, благо ироничној дефиницији, Калвино каже да је класична литература она за коју људи обично кажу да је поново ишчитавају – некада зато што то заиста и чине, а некада зато што им је непријатно да признају да су пропустили какво значајно класично дело и да га тек сада читају по први пут. Уметак у наслову колумне рефлектује ово тачно запажање.

Калвино не доживљава класике као начин да се од лоше стварности побегне у имагинарни свет. У његовим дефиницијама класичне књижевности нема ескапизма какав је јасно видљив у овом тексту. Може бити да је реч о разлици у карактеру и темпераменту, а може бити и да је разлика у духу времена у коме је Калвино писао своје есеје, и новог времена у коме се ја, кратко и аматерски, бавим сличном темом.

Али све и да је доживљај стварности коју читалац може имати мање песимистичан или мање драматичан од онога из увода колумне, много је разлога, интелектуалних и естетских, да се и образовани зналац поново врати класицима. Литература коју је време просејало и коју заборав не може да прекрије најбоље је уточишта од бесмисла, пролазности и тривијалности дневног живота. Нема ни лепшег начина да се протицање и жрвањ времена мало успоре.

Када бих проширивао дефиниције Итала Калвина, рекао бих да је класична литература она која нас непрестано наводи и да се упитамо одакле долази пишчев дар. Какво величанствено надахнуће је омогућило да настане дело које некада траје и вековима и које нас опчињава без обзира на контекст и на временску дистанцу? Има ли за хришћане боље потврде присуства и деловања Светог духа од класичне уметности у свим њеним облицима?

Када бих из перспективе новог времена још понешто додавао, рекао бих да је класична литература она у чију причу и ликове верујемо – она која се не мора промовисати књижевним тумачењима у којима критичари проналазе дубине којих нема, чије се празне, натегнуте нарације проглашавају модерним и оригиналним изразом. На класике се не морају стављати ни шарени омоти чија је графичка обрада неретко занимљивија и инвентивнија од саме књиге. Коначно, то је књижевност која траје и која ће трајати и када више нема писца који брине о свом делу и његовој промоцији.

Или мало романтичније, класична књижевност је она од које бар за тренутак постајемо хуманији и бољи него што јесмо. Романескне судбине књижевних јунака нас тако, често и неправедно, додирују више од тешких, аутентичних судбина људи око нас. Књижевни јунаци у чијим животима на тренутак учествујемо, помажу и да се испод наслага цинизма пробије бољи део наших душа.

Када у стању анксиозности улазимо у Нову годину која не слути на добро, можда би себи могли дати реч да нећемо допустити да нас лоша стварност сломи и порази. Обећајмо себи, макар то заличило и на самообману, да више нећемо допуштати да нам време пролази узалуд, да га нећемо немилице трошити нити пуштати друге да нам га бесмислено троше. Обећајмо себи да ћемо се вратити величанственој књижевности, да ћемо поново читати и изнова откривати оно што смо давно читали и чије дубоке трагове и даље носимо. Ако не због себе, урадимо то због наше деце и унука. Покажимо им примером да постоји и друга, лепша стварност од оне која стиже са екрана рачунара, телефона или са телевизора.

Сретна вам и боља Нова година!

Опрема: Стање ствари

(Политика/Блог Небојше Катића, 31. 12. 2020)