Небојша Катић: Трагична незрелост европског истока

Када су лидери Европске уније донели одлуку да Украјини и Молдавији доделе статус кандидата за пријем у ЕУ, а да изоставе Грузију, разочарани грађани Тбилисија изашли су на улице, демонстрирајући против своје владе која не чини довољно да их приближи ЕУ. Ова гротескна одлука изазвала је незадовољство и у запостављеном региону Западног Балкана, који већ деценијама чека на пријем у ЕУ.

Одлука ЕУ је гротескна јер су Украјина и Молдавија две државе с најнижим БДП-ом по становнику у Европи и до јуче су третиране као тзв. неуспеле државе. (Неуспела држава је кованица која се користи у политичкој теорији и ублажен је превод грубље енглеске синтагме.) Фарса је тим већа што је овде реч о циничном, пропагандном гесту, будући да мало коме у ЕУ пада на памет да ове државе заиста и прими у своје чланство.

У потрази за старатељем

Има нечег трагично инфантилног у источноевропском доживљају себе и свог места у Европи. Исток Европе, његов највећи део, одбија да одрасте и да се еманципује, тражећи старатеља на кога ће пренети одговорност за сопствени живот и судбину сопствене нације. Чини се и да нема тог понижења које се не може отрпети како би се стигло до ЕУ или како би се макар сачувала илузија о будућем, скором чланству.

Велика већина грађана жели у ЕУ јер је види као једини начин да се избави из стега својих политичко-тајкунских, дубоко корумпираних и некомпетентних елита. Неспособни да се изборе за себе и будућност своје породице, понижени и остављени у стању безнађа, грађани се надају да ће ЕУ обавити тај посао уместо њих и да ће уредити њихове земље. Реч је о детињастој наивности. Задатак оних који одлучују у ЕУ је да штите своје политичке и економске интересе, а да источноевропски простор уреде само у мери која је потребна да се ти интереси лакше остварују.

Искуство учи и да чланство у ЕУ не решава проблем корупције, не гарантује владавину права, нити ствара компетентну политичку елиту. Корупција, та рак-рана модерних друштава, поготово транзиционих, није брига Запада, сем у сфери реторике. Напротив. Што је друштво корумпираније то су његови ресурси јефтинији и лакше налазе пут до својих страних власника, док је држава све неспособнија да конкурише на светској економској сцени. Коначно, корумпирана елита свој новац не држи у Африци, нити се корупција дешава у пословима између источноевропских актера и пословних људи с Тасманије. Хантер Бајден би, на пример, могао Украјинцима да растумачи како систем заиста функционише. А можда би и председник Зеленски, „слуга народа“ и актуелни западни херој, могао да објасни грађанима Украјине чему служе банковни рачуни расути по егзотичним локацијама широм света који се повезују с њим.

Генератор хаоса

Када се корупција остави по страни, постоји много већи политички проблем који се мање види. ЕУ, као део западне алијансе, контролише простор источне Европе недопустиво арбитрирајући не само у локалним политичким процесима, већ и не допуштајући да се простор консолидује а односи међу државама стабилизују. Намећући своје услуге „фер посредника“, ЕУ непринципијелно подржава своје тренутне љубимце чак и када они флагрантно крше договоре, вредности и принципе за које се ЕУ тобоже залаже. Као да неко жели да ове државе и народе остави у стању сталне заваде како би ЕУ, обећавајући чланство „на грани“, наставила да контролише овај простор блокирајући све друге опције.

А како ЕУ помаже на својој кожи данас осећају несретни грађани Украјине. Да ли је заборављено колико је ЕУ (пратећи САД), мање или више отворено, подржавала мањински, агресивни украјински национализам који је разорио земљу и на крају је довео до рата? Ти процеси нису почели мајданским државним ударом 2014, већ трају бар од „наранџасте револуције“, од краја 2004. Да ли икоме промиче и колико се ЕУ труди да се рат у Украјини продужи и да Украјинци наставе да гину? ЕУ је данас опасна асоцијација у којој мали број политичара све чешће доноси одлуке на штету и против интереса чак и својих грађана и уместо фактора стабилности и мира постаје генератор хаоса.

У чекању на спасоносни пријем у ЕУ, земље кандидати су већ потрошиле деценије и настављају немилице да троше време. Из глиба у коме се налазе, ове државе могу изаћи само ако схвате да европске илузије не помажу и да своје унутрашње и спољне односе морају уредити саме. Колика је вероватноћа оваквог исхода свако за себе може да процени. Узгред, и ја спадам у ред оних Срба који су дуго веровали да је ЕУ најбоља, прагматична и реалистична опција за Србију. Данас сам, благо речено, жестоко пољуљан у том уверењу. У ономе што ЕУ данас ради не успевам да препознам ни мудрост ни добронамерност.