Небојша Катић: Случај Асанж или Кад маске падају

У Лондону је 24. фебруара ове године почео судски процес у коме се одлучује да ли ће Џулијан Асанж, први човек „Викиликса”, бити изручен америчким властима по основу оптужби за шпијунажу. Како год британски суд да одлучи, случај Асанж ће остати трајно сведочанство о злоупотреби правног система у државама које се обично наводе као узори владавине права.

Колумна не даје простор да се хронологија Асанжових мука детаљно опише. Заинтересовани читаоци о томе могу наћи довољно информација у дугом, шокантном интервјуу који је професор Нилс Мелцер, специјални известилац Уједињених нација за тортуру, дао швајцарском интернет магазину „Република”.

Лов на Асанжа почиње августа 2010, године, одмах пошто је „Викиликс” документовао ратне злочине америчких трупа у Ираку. Асанж је боравио у Шведској, и ту почиње његов прогон који траје већ готово десет година. На бази бизарних оптужби двеју жена са којима је Асанж имао блиске сусрете сексуалне врсте, шведске власти су конструисале причу о Асанжу као силоватељу и покренуле истражни поступак, фалсификујући при томе записник са саслушања једне од „оштећених”. Да је реч о конструкцији сведочи чињеница да „оштећене” уопште нису оптужиле Асанжа за силовање – цео случај се вртео око (не)употребе кондома током консензуалног секса. (Можда ћемо једног дана сазнати и да ли су се „оштећене” нашле у кревету са Асанжом задовољства ради, или се једна од њих ту затекла државним послом.)

У случају Асанжа није неопходно експертско познавање права да би се разумеле размере злоупотребе законских процедура и коришћења прљавих трикова. Процес је пролонгиран девет година, иако се могао окончати у неколико недеља, и без последица по Асанжа. Чини се да је поступак вођен са намером да се случај Асанж држи отвореним колико год је Американцима потребно да припреме оптужницу и да затим затраже његово изручење. Део те стратегије је и стално одуговлачење тужилаштва да саслуша Асанжа у време док је још боравио у Шведској. Да је прича о силовању била фарса јасно је из њеног епилога – после девет година тобожње истраге, шведско тужилаштво новембра 2019, гле, одустаје од подизања оптужнице. У том тренутку Асанж је већ у британском затвору, а америчке власти су поднеле захтев за његову екстрадицију. Услужни и суверени Швеђани су свој посао добро обавили.

Да ће америчке власти поднети захтев за екстрадицију Асанжа знало се још од 2012. године. Он се тада склања у Лондон, али како су шведске власти већ издале налог за његово хапшење и за изручење Шведској. Асанж је ухапшен у Лондону, а затим је после плаћене кауције пуштен из затвора како би сачекао одлуку британског суда на шведски захтев за екстрадицију. За то време, Швеђани не желе да испитају Асанжа ни путем видео-линка, нити да га саслушају у Лондону, а не желе ни да издају гаранцију да Асанж неће бити испоручен америчким властима ако се врати у Шведску.

Да би избегао изручење Шведској па затим америчким властима, Асанж се у Лондону склања у амбасаду Еквадора која му даје и азил и држављанство, и ту проводи седам година у ефективном кућном притвору. Када је у сувереном Еквадору дошло до смене власти, Асанжу је одузето еквадорско држављанство и укинут му је азил. Од априла 2019. године Асанж је у британском затвору у условима за које његови посетиоци кажу да су веома тешки и да су део психолошког рата проти Асанжа.

Основ за хапшење Асанжа у Лондону је чињеница да је он очајничким бекством у еквадорску амбасаду прекршио услове свог боравка на слободи из 2012, док је чекао одлуку суда о изручењу. Будући да је само седам година провео у ефективном притвору, енглески судија га милосрдно, после дуже расправе од читавих 15 минута, осуђује на додатних 50 недеља строгог затвора, уз квалификацију да је Асанж нарцис који брине само о сопственим, себичним интересима.

Све приче о људским правима, о независним медијима и слободи говора, о независном судству… све је то само фарса у случају Асанжа. Чини се и да се поступак према Асанжу водио на такав начин да свима постане јасно шта се може догодити ономе ко се нађе на црној листи моћних држава. Да порука јесте примљена уочљиво је из анемичних реакција водећих светских медија који се праве да не виде брутални однос западног правосуђа према Асанжу. Ово је поготово поразно за оне медије који су се напајали са извора „Викиликса” и на њиховим открићима повећавали своје тираже. Разлог је јасан – по истом основу по коме Асанж страда могли би страдати и уредници великих светских медија који су објављивали документа „Викиликса”. Коначно, Асанж није ни руски, ни кинески узбуњивач, па да западни медији лију сузе над његовом судбином. „Државни разлог” увек је изнад права и правде и ту постоји сјајно разумевање моћних држава и, дакако, слободних медија.

Аутор је економиста и писац блога НКатић.com