Небојша Катић: Радници, сељаци и (не)поштена интелигенција

фото: Pixabay

Мени се чини да управо интелектуалне структуре понекад наносе највеће друштвене штете. Ароганција образовања, амбиције и политичке страсти понекад засењују здрав разум и употребу елементарне логике

Које друштвене структуре и слојеви боље разумеју и тумаче стварност? Ко се успешније сналази у (дез)информативном хаосу и ко је мање подложан медијским манипулацијама? Да ли су за разумевање света кориснији образовање и информисаност или предност имају здрав разум и врста посла коју човек обавља?

Пре око 250 година сличним темама се бавио и Адам Смит, отац политичке економије и творац чувене и безброј пута цитиране кованице „невидљива рука“ тржишта. У Смитовом капиталном делу Богатство народа налазимо низ луцидних, иако успутних и помало заборављених запажања којима би место било пре у сфери социологије и антропологије него економије.

Књига је писана у другој половини 18. века, у тренутку када је индустријска револуција отпочињала и када је примена нових технологија радикално мењала производне процесе. Смит се у последњем (петом) делу књиге, накратко бави негативним ефектима поделе рада и штетама које та подела наноси умним и физичким способностима запослених. Радници више не стварају готове производе јер је производни процес декомпонован на низ специјализованих, механичких и једноставних операција.

Такав рад не захтева умно напрезање (често ни физичко) и не тражи да радник решава било какав производни проблем који би стимулисао његову креативност. Овако уска специјализација доводи до стања интелектуалне и емотивне отупелости. (Смитове квалификације нису оптерећене „политичком коректношћу“ и врло су грубе у опису менталног стања великог дела британске радничке класе.)

Здрава сељачка памет

По Смиту, радници су заглупљени и нису у стању да исправно расуђује ни у приватној, нити у јавној сфери. Они немају капацитет да суде о интересима своје земље, па нису у стању ни да је ефикасно бране. Образовање које би држава спонзорисала једини је начин да се ублаже последице интелектуалног пропадања радничке класе. Власти су послушале Смита и увеле обавезно основно образовање … са закашњењем од стотину година.

Важна али заборављена чињеница је и да су сељаци препуштени себи и морају сами да доносе одлуке о свом животу и послу

Када је о сељаштву реч, Смит у првом делу књиге и у другачијем контексту говори и о њима. Иако су и у његовом времену сељаци третирани као примитивнији део популације, као симбол глупости и незнања, Смит о њима говори изненађујуће похвално. Лоша перцепција и предрасуде о сељацима узроковане су њиховим недостатком социјалних вештина, сировим манирима као и начином говора који је градском становништву теже разумљив.

Упркос томе, Смит сматра да је сељаково разумевање света супериорно у односу на градско становништво. Радећи у амбијенту који је често непредвидљив, суочавајући се стално са другачијим и новим изазовима, сељак мора да улаже велики умни и физички напор. Смит каже да свако ко је, због посла или из радозналости, имао прилике да разговара са сељацима могао да примети њихову супериорност.

Читалац ће се сетити да се тип сељака, који Смит афирмативно помиње, среће и у литератури – најчешће руској, али и у домаћој. (Наравно, има и супротних литерарних примера.) Није случајно да су се и у Србији често користили појмови попут „здрава сељачка памет“ или „бистар сељак“ или мање похвалан – „лукави сељак“.

Важна али заборављена чињеница је и да су сељаци препуштени себи и морају сами да доносе одлуке о свом животу и послу. Те одлуке они не могу пренети на некога „изнад“, нити ће их држава заштитити на начин на који штити градско становништво.

И данашњи сељаци који употребљавају машине и чији се живот разликује од онога из Смитовог времена често имају ту умну и физичку окретност коју градско становништво потцењује. Слично је чак и са неким деловима домаће радничке класе која још није сасвим заборавила своје сељачке корене.

У тој структури се често срећу „мајстори за све“ – вешти и бистри људи који знају много заната иако их никада нису учили у школи. Тешко је рећи да ли и колико изречене похвале сељачкој памети важе и данас у времену лоше телевизије, ријалитија и свеколике медијске урбанизације села. Ти страшни, циљани удари на мозак не могу проћи без последица.

„Издаја интелектуалаца“

Смит се није бавио интелектуалцима а реч интелектуалац је у енглески језик ушла тек почетком 19. века. Узгред, „интелектуалац“ као појам у Британији ни данас нема ону горду ауру какву има, на пример, у Француској и генерално на европском континенту. Како се Смит није експлицитно бавио интелектуалцима није згорег поменути и њих у контексту капацитета за разумевања света.

Мени се чини да управо те интелектуалне структуре понекад наносе највеће друштвене штете

По дефиницији, интелектуалци су најобразованији и најбоље информисани део популације. Завршили су високе школе, активно прате политичка, социјална и културна збивања и активно учествују у њима. То се поготово односи на јавне интелектуалце. Они тумаче стварност, обликују и усмеравају јавно мњење и требало би да буду поуздани водичи својим слабије образованим сународницима.

А када је већ тако, онда не би требало да смета што често носом парају небо, нарцисоидно уживају у себи и свом гласу и што су често неупотребљиви ван наративне сфере. Мени се чини да управо те интелектуалне структуре понекад наносе највеће друштвене штете. Ароганција образовања, амбиције и политичке страсти понекад засењују здрав разум и употребу елементарне логике. Реч је о структурама које су некада извор манипулација а некада њихова наивна жртва.

Иако би образовање требало да буде нека врста гаранције за исправност ставова и разумевање света, из мог угла и искустава то није тако. Грешка је стављати знак једнакости између информисаности и образовања с једне, и мудрости и зрелог размишљања с друге стране.

Овде ћу опрезно стати и упутити заинтересованог читаоца на тезе које сам давно изнео у тексту „Издаја интелектуалаца“. У том тексту бавио сам се критичким запажањима Жилијена Бенде које је он изнео пре 100 година у дугом есеју истог назива. Иако се текст бавио „светским“ интелектуалцима, мислим да се он може односити и на нас, локалне интелектуалце, а поготово на локалне интелектуалце који уображавају да су светски. Илустрације ради, из тог текста ћу цитирати само један пасус:

„Издаја савремених интелектуалаца је од друге врсте. Она је пиљарска, служи само личној користи, њоме не господаре идеје, већ само хладна калкулација у чијем средишту су новац и глад за публицитетом. За долар или евро више, за који минут у медијима, интелектуалци не продају душу ђаволу, већ Мамону, или већ ономе ко понуди више. На темељу те и такве издаје не може се написати Фауст, она се не може ни романтизовати, ни поетизовати.“