Небојша Катић: Како избећи грађанске ратове и започети Трећи светски

Да ли се индукованим страхом од спољног непријатеља могу спречити опасни социјални потреси који прете да доведу и до грађанских ратова у најразвијенијим држава Запада? Да ли је Трећи светски рат, или бар претња ратом, једини начин да се стабилизују западна друштва? Да ли је то згодан изговор и да се поступно суспендује демократија и уведе неки од облика меког тоталитаризма? Да ли је после ковид хистерије на ред дошла и стара, добра ратна хистерија? Колико год овакве тезе изгледале натегнуто или сулудо, не треба потцењивати ни лудост владара света, нити историјска искустава.

Судећи по изјавама и акцијама водећих европских политичара, рат са Русијом је неминован и само је питање тренутка у коме ће доћи до великог сукоба. У класичном наративу, Русија је (увек) агресивна сила и егзистенцијална претња мирољубивим земљама Европе. Ако Русија у Украјини оствари своје циљеве, она ће кренути у поход на Запад. У том походу, Русија, којој ваљда мањкају и простор и сировине, могла би да приграби велики део Европе и да потчини њене становнике. (На пример, британска публика је недавно имала прилике да у новинама види и графички приказ праваца предстојећег руског напада на Уједињено Краљевство.)

По том сценарију, око 144 милиона људи раштрканих по огромном простору Русије покушаће да потчини око 523 милиона Европљана, подржаних од око 340 милиона Американаца. Русији није сметња ни што је њен БДП бар 10 пута мањи од комбинованог БДП-а држава НАТО пакта, ни што је руски војни буџет бар седам пута мањи од буџета НАТО-а.

Трезном човеку, кога памет није сасвим напустила, овај описани сценарио не би требало да делује уверљиво. Још мање би од „руске опасности“ требало да страхују западне структуре моћи које имају бољи увид у стварне односе снага и то дневно проверавају у Украјини. Па ипак, ово бесмислено сејање страха постаје све интензивније и све луђе. Центар хистерије се привремено из Вашингтона преселио у Брисел и у неке од европских престоница.

Не можемо знати шта се збива иза затворених врата и у главама људи који креирају судбину света, али понешто можемо да наслутимо. Слутње се не базирају на ономе о чему се јавно говори, већ на ономе о чему политичари, бар већина њих, гласно ћути. (Изузимају се политичари који долазе са десне стране идеолошког спектра чија се упозорења рутински проглашавају јефтиним популизмом.)

Песимистичне анализе

Подаље од очију шире јавности стижу академске анализе и упозорења о драматичном социјалном стању великог броја западних држава. Тек однедавно понешто од онога чиме се стручни кругови баве доспева у јавност.[1] Једна школа мишљења тако верује да је велики број западних држава на ивици грађанског рата или бар на ивици тешких унутрашњих сукоба. Они сматрају да су елите изгубиле контролу над догађајима, да је дух друштвеног хаоса изашао из боце и да политичари не знају како да га у боцу врате. У поменутим анализама не крије се да су стварни проблеми западних друштава почели много пре фебруара 2022. и да немају везе са активностима Русије или Кине. Или, како је то недавно покушао да каже амерички потпредседник Венс, ЕУ нема проблем са спољним непријатељем, већ са собом.

И без учених анализа велики број грађана на својој кожи осећа пропадање и дегенерацију друштава у којима живе. Реална примања су све нижа, живи се све теже, социјална и здравствена заштита су све слабије, патолошки социјални процеси су све видљивији. Грађани су све несигурнији и угроженији како на радном месту, тако и на улици, па чак и у сопственом дому.

Но, вратимо се стручним анализама. На чему почивају анализе које упозоравају на могуће грађанске ратове у Европи?

Највећи број критичких анализа почива на десном дискурсу где превладава теза да су имигранти криви за све, да су огромна демографска опасност, да су економски и социјални терет, те да су они кључни фактор распада социјалне кохезије. Међу имигрантима су на мети, пре свих, муслиманске мањине.

Европска друштва су изгубила поверење у институције, а додатно су поларизована инсистирањем на идентитетској политици и мултикултуралности. Жртве такве политике су они „домороци“ који се опиру наметању „воук“ културе. У УК, на пример, већи је ризик да допаднете затвора због политички некоректних и запаљивих речи на друштвеним мрежама него због криминалног дела. Поделе су вишеструке – оне су социјалне, културне и етничке. То је амбијент у којем нема осећаја лојалности према држави или друштву, већ се лојалност негује само према својој идентитетској групи. Поларизација је јасно видљива и када се гласа – странке „екстремног“ центра су све слабије, док „екстремна“ левица а поготово десница постају све јаче.

Аргументација академске и политичке деснице није бесмислена. Проблем неконтролисане, најчешће илегалне имиграције постоји и јасно је видљив. Видљива је радикализација неких имигрантских структура и пораст „етничког“ криминала. То се не може и не сме потцењивати. Али оно што десница не жели да види је колико економски систем и западна спољна политика доприносе тој и таквој радикализацији.

Прво, велики број имиграната долази из држава које су разорене западним војним интервенцијама. Реч је о људима који су изгубили све осим голог живота. Иако су ти имигранти нашли уточиште на Западу, они нити осећају, нити имају разлога да осећају захвалност према домаћину.

Друго, разлог западне имиграционе великодушности не долази само са хумане стране иако и ње има. Имигранти обарају цену локалне радне снаге и, још важније, раде послове које домаће становништво више не жели да обавља. Велики делови привреде и услужног сектора не би опстали да имиграције нема (пољопривреда, услуге, здравствени систем, старачки домови, логистика итд.). Све и да емиграција није добра за социјалну кохезију, добра је за профит.

Треће, али најважније – бауком имиграције скрива се чињеница да је либерални капиталистички модел банкротирао и да последице тог банкрота подједнако погађају и локално и досељено становништво. У таквом контексту је много лакше оптужити имигранте него економски систем и локалне елите које су довеле до таквог стања. Много је лакше конфронтирати људе него решавати проблеме који су измакли контроли недораслих али бруталних елита. То нас враћа на питања с почетка текста.

Где је излаз

Када се допусти да процеси друштвене ентропије оду овако далеко, по историјски опробаном моделу постоје два начина да се проблеми сакрију и неутрализују. Оба метода се могу и згодно комбиновати.

Први метод је да се неке друштвене групе или покрети (етнички, верски или идеолошки) прогласе кривцима за стање у земљи. Према њима се затим примењује брутална репресија којом се шаље јасна порука и дисциплинују и они делови друштва који се колебају. Грађанске слободе се сужавају и уводи се неки од облика ванредног стања, тобоже само привремено. Када та привременост прође, систем се никада не враћа на старо. Овај метод је данас почео да се примењује, али је делом ограничен демократским устројством друштава.

Други метод је „демократски“ прихватљивији – хомогенизација друштва се остварује тако што се проглашава спољна опасност док се унутрашњи проблеми гурају под тепих. Ако пропагандна машинерија добро обави свој посао, можда би се пред „непосредном“ ратном опасношћу друштва могла ујединити. У том контексту, Русија је идеалан спољни непријатељ. Семе русофобије се стрпљиво залива већ 200 година и анимозитет према свему што има руски префикс је готово генетски, поготово у најобразованијим слојевима друштва. Подједнако важно, у стратешким анализама Русија се не перципира као истински снажна држава. Зато не треба много страховати ни да ће Русија активирати свој нуклеарни потенцијал. Рачуна се да ако смо „ми“ сишли с ума, они, ваљда, нису. Отуда, упркос реторици, провоцирање Русије се не доживљава као опасан ход по нуклеарној жици.

Позивање на непосредну ратну опасност и тобоже изнуђено улагање у војну индустрију решава бар краткорочно неке од кључних западних проблема. Како сам већ писао, војни издаци су једини начин на који се може правдати повећано буџетско трошење у ситуацији када су јавни дугови огромни, док су државе на ивици рецесије и дугорочне стагнације. Овај милитаристички кејнзијанизам би требало да покрене и циклус запостављене реиндустријализације Запада. Војна трошења ће ићи на терет социјалних давања, али ето, нека жртва се мора поднети како би друштва остала слободна и демократска.

Поготово је згодно ако тим оружјем неки други људи, на пример Украјинци, воде ратове, гину и убијају неке треће људе, на пример Русе. Ако буде среће, па рат потраје довољно дуго, ако се Украјина и Русија потпуно људски и материјално истроше, НАТО би могао без већих проблема да уђе и коначно заузме те огромне просторе. Западни историјски сан би тако могао постати реалност.

Овај имагинарни сценарио је, надам се, потпуно промашен. Светом не управљају патолошке личности које за туђе животе хају колико и за лањске снегове. Када човек гледа и слуша данашње титане светске политике, он осећа колико је то озбиљан, уман и одговоран свет. Ауторитет и мудрост тих људи су готово физички опипљиви. Тачно је да западне вође немају већинску подршку грађана, али и у демократијама се судбинске одлуке могу доносити и без такве подршке. Коначно, ако до рата дође, популарност политичара ће коначно порасти и они ће престати да буду предмет поруге… као што су то данас.

За крај овог текста ћу поновити своју ранију тезу – либерални капитализам је ушао у своју последњу фазу – сатанистичку. Само тако се могу објаснити кошмар и безизлаз у коме живимо. Наравно, нормалном уму је непојмљиво да постоје снаге које свет гурају у пропаст зарад ћара и болесне жеље за доминацијом. Овај психолошки феномен негирања и неприхватања могућих катастрофичних исхода се у енглеској литератури последњих двадесетак година назива „normalcy bias“. Ефективно, то је феномен који, нажалост, парализује огромне масе људи које су кроз историју страдале вођене лудацима. И по ко зна који пут, људи ће научити да их историја, учитељица живота, ничему није научила.

________________________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Последњих недеља у Британији су доста пажње изазвали ставови професора Дејвида Беца (David Betz). Ко жели, гугловањем ће лако наћи и његове текстове и интервјуе на Јутјубу.

Извор: Nkatic.wordpress.com

Насловна фотографија: AP Photo/Efrem Lukatsky