НЕБОЈША КАТИЋ: Бесмислица од 500 евра

Просечна плата од 500 евра – и када једном буде достигнута – неће битно променити квалитет живота највећег броја грађана

Србија је, по најавама власти, на корак од плате од 500 евра … и тако већ четири године. Створен је утисак да ће једнога дана, када просечна плата коначно достигне ниво од 500 евра, то бити важна прекретница и коначна потврда да грађани живе много боље. Обећана просечна плата још није достигнута, па критике на тему „а зашто није, и када ће“ не изостају. Проблем, међутим није у року, проблем је у погрешном циљу.

Прво, просечна плата од 500 евра – и када једном буде достигнута – неће битно променити квалитет живота највећег броја грађана. Привлачност цифре од 500 евра је само и једино у томе што је округла, и што је власт успела да је наметне као некакву велику прекретницу и важан циљ. Нажалост, са таквом платом Србија неће ући у вишу економску лигу у односу на ову у којој је сада. И са таквом просечном платом, када једном буде достигнута, Србија остаје на самом дну Европе. (Узгред, и македонски званичници, користећи исти пропагандни трик, најављују да ће и Северна Македонија у 2020. остварити просечну плату од 500 евра.)

Друго, просечна плата о којој се полемише не говори о томе колико просечни радник у Србији заиста прима. Што је друштвена неједнакост већа (а она је у Србији огромна), што су распони у примањима драстичнији, просечна плата је све даље од просечног радника. Другим речима, просечни радник не прима просечну плату о којој власт говори.

Како би се овај недостатак отклонио и како би се боље могла анализирати позиција просечног запосленог, статистика израчунава тзв. медијалну зараду. Медијална зарада је она коју стварно прима просечни радник. Просечни радник је на средини низа свих запослених, па половина запослених прима мање, а половина више од њега.

Илуструјмо то последњим доступним подацима – просечни радник у Србији је у мају примио 42.319 динара (медијална зарада), док је просечна зарада (о којој говори власт) у истом месецу била 55.380 динара. Када се ове плате искажу у еврима, медијална мајска плата је 359 евра, док је просечна плата за исти месец 469 евра. Просечна плата је за огромних 30 процената већа од медијалне зараде. Ако власт своје успехе жели да везује за висину плате и да је исказује у еврима, далеко је коректније да се говори о медијалној заради, а она је јако, јако далеко од 500 евра.

Трећи проблем је везан за само исказивање просечне плате у еврима. Може бити да политичка елита негде прима евра па зато све и рачуна у еврима, али грађани примају динаре и највећи број њих те динаре не троши на куповину евра. Они купују робе и услуге које се плаћају динарима – за њих је важно да ли од плате могу да живе и да ли та плата реално расте или стагнира.

Оправдање за коришћење евра би могло бити да су плате исказане у еврима упоредиве са платама у окружењу, али та врста упоређивања је методолошки крајње проблематична. Да би се домаћа примања заиста могла упоређивати са примањима у другим земљама, морали би се упоређивати и нивои цена, трошкови живота, инфлациона кретања, курсне политике, итд, а то је сложен аналитички поступак. Отуда је упоређивање просечних плата исказаних у еврима само непрецизна симплификација.

Прича о 500 евра говори и о тужно ниском нивоу аспирација српских политичара. Србија се данас по висини примања такмичи само са Босном и Херцеговином и Северном Македонијом, са некадашњим неразвијеним републикама које су у Југославији деценијама примале помоћ из савезног буџета. Србија је тада била развијена република. (Црна Гора, која је такође била неразвијена република и примала је помоћ, одавно има плате веће од српских, бар мерено евро аршином.)

Висина примања, куповна моћ грађана и њихов квалитет живота су озбиљне теме. Још озбиљније, а повезане теме су и сиромаштво, раст неједнакости и драматично социјално раслојавање. Погубне социјалне последице ових феномена су јасно видљиве у црним хроникама домаћих новина. Није добро када се о великим економским и социјалним проблемима углавном ћути и када власт систематски избегава расправу о њима убацујући у етар „теме-варалице“. Штета је и што стручна јавност на то наседа, и што се време и енергија непотребно троше у полемикама без смисла, попут ове о 500 евра.

Објављено у дневнику „Политика“ од 14.8.2019.