Небојша Јеврић: Последњи рапорт ђенералу Младићу
© Tanjug/AP Photo/Radivoje Pavicic, File
На Грабежу у децембру месецу, после кишне ноћи проведене под најлонима, окупили су се борци крај кухиње. Да се огреју и осуше бар мало. Одједном се ниодкуда појавио Ђенерал.
„Шта је то, момци?“ питао је.
„Покисли смо, не можемо даље“.
Ђенерал је скинуо капу, пришао бурету са водом и напунио капу воде. А онда је капу пуну воде насуо себи на главу.
„Сада сам и ја мокар, можемо ли да кренемо на положај“, рекао је. Тог дана је отишао толико далеко напред да су му заробили џип. Ишао је џипом до шуме а онда пешке до положаја Легенде Јоловића и „Вукова са Дрине“ у предграђу Бихаћа.
Ако већ немамо право па државу, на цркву, на академију, имамо право на митове. А Ђенерал се преселио у мит.
Болесни старац чију су нам фотографију показали није био онај који је понизио Нато официре повезавши их као волове за дрвеће.
Играли су Ратко и генерал Морион шах. Ратко га је тукао два нула. Морион је тражио да одиграју још једну партију, Морион је тражио реванш.
„Не долази у обзир, генерале. Опет ћу вас победити. А онда ћете писати да су Срби бомбардовали Сарајево.“
Сећам се приче кад је прекршио забрану лета и дошао хеликоптером на преговоре. На примедбу да крши забрану лета одговорио им је:
„Шта мислите, да ће српски генерал да вам дође на магарцу?“
Ширио је око себе ауру ратника.
Због њега нисам отишао на своју свадбу.
На проповеди оца Воја Жутог у Месној заједници претвореној у цркву,на сто метара од прве линије, где су на литургију долазили само најхрабрији, у униформи преко које је пребачен епитрахиљ, поп Жути је грмео на нас
„Сви да се жените и да правите децу! Видите ли да изгинусте!“
А наређења легендарног свештеника су се морала поштовати.
Вратио сам се у Београд, венчао са Бојаном.
Сутрадан назад на фронт.
Свадба је заказана два месеца касније.
Чврсто сам обећао да нећу погинути и да се враћам на свадбу.
У току је била једна од највећих операција српске војске. Спајање Херцеговине и Романије, пресецање Алаховог пута, ослобађање Трнова и Игмана.
Улазио сам у аутобус за Београд кад је дотрчао Огњен Михаиловић, ратни репортер ТВ Пале.
„Наредио је Ратко да дођу новинари!“
Нисам много размишљао.
Искочио сам из аутобуса и кренуо са Огњеном.
Прешли смо спаљено Трново, стигли до првих линија.
„Где је Ђенрал?“
„Идите напред код извиђача.“
Стигли смо до извиђача док су око нас фијукали меци.
„Где је Ђенерал?“
„На врху брда, још петсто метара напред.“
Кренули смо ка врху брда кад је почео противавионац да брије. Скотрљали смо се у неку папрат и онда са поломљеном опремом према врху брда.
Нашли смо га далеко испред положаја на командантском извиђању.
Седео је за столом, на врху брда, двогледом пратио битку.
Добро је био, расположен, ишло му је, али је имао примедбу: „Ти треба да се умијеш.“
Брада ми је била до седмог ребра дуга и засметала је војнику. Засметала је официру. Није волео кокарде. И браде. Мом пријетељу је отео кокарду, згазио је у прашини.
Кад је ухапшен било је много брада на митингу подршке. Дошли су сви четници Србије и Српске.
Испратили смо га на пут са којег нема повратка.
Навече у „Шиндри“ на Зеленом венцу, сви пијани од туге и беса слушамо тог дана насталу песму:
„Кад авион пут Хага полети,
Молимо те, наш анђеле свети,
спаси Ратка ил авион спали,
Не бисмо ли образ сачували.
Устај, мили, пуцај иза угла,
не можемо живети од ругла“, певају Жаре и Гоци.
Јеца хармоника.
Авион је у Хагу. Данас ћемо видети како генерал стварно изгледа. Да ли је болест била јача од челичне воље оног који није допустио да српски народ још једном буде жртва.
Нису га пустили да умре међу својима.
Пуковник Мика Радивојевић је мојој ћерки Иконији новинару РТ поклонио златно пеликаново пенкало које је једном додао Младићу да потпише документ о примирју.
„Пази шта потписујеш! Запамти чија га је рука држала!“
