РАТКО ДМИТРОВИЋ

Не тражи Запад кооперативност, Запад тажи безусловну послушност Србије

Не тражи Запад од Београда да буде кооперативан, да сарађује. Не, Запад тражи пуну, безусловну послушност, Запад тражи све а не даје ништа. Ено вам Русије за наук. Кад ту нуклеарну велесилу, земљу с најбољом армијом на свету, прострту кроз једанаест временских зона настоје да понизе, да јој све узму а ништа не дају, шта од тог и таквог Запада може да очекује мучена Србија, оклеветана земља и народ у њој, мераја, што би рекли Турци, на којој свако ради шта хоће и кад хоће.

Може Београд сутра да призна независност КиМ, Запад ће већ у петак тражити територијалну аутономију за Албанце у тзв. Прешевској долини. Могу да нас натерају на продају „Телекома“, Електропривреде, наменске индустрије… неће им бити доста. Тражиће контролу над ораницама, пашњацима и на крају над изворима питке воде. Ово последње можда пре свега; свет се муњевитом брзином приближава времену кад ће се водити ратови за воду, а не за нафту. И ту је Русија, с Бајкалским језером и безбројним сибирским рекама, најбољи пример.

Шешељ је из Хага насилно бачен на шаховску таблу Србије да би у одређеном тренутку био употребљен као тешка фигура. То је истог трена било јасно и њему и свима нама. Тај тренутак је дошао; Београд одбија да уведе санкције Русији и да формално, потписом Николића или Вучића, призна независност Косова и Метохије. Сила је убрзана 24. марта, оним окупљањем испред разрушеног Генералштаба и говором председника Владе Србије од којег Запад очекује више него што он, и да хоће, не може да да. Ни објективно ни субјективно.

У српском сагледавању политичке историје свакако прецењени Никола Пашић имао је добру формулу за овакве једначине: Чекати, чекати, чекати…

Тагови: Косово и Метохија, Ратко Дмитровић