НЕ ПРИПРЕМАЈТЕ ЗАЛИХЕ КОКИЦА, ВЕЋ ЗАЛИХЕ ЗДРАВЉА И МУНИЦИЈЕ

Елена Кондратјева Салгеро

У мутним 90-им, кад су сви узбуђено хитали да обнављају недовршено и руше недограђено, на екранима који више нису били совјетски заблистала је збрда-здола склепана комедија „Прозор у Париз“.Полемику о уметничким дометима тог филма нема смисла настављати; и даље ће у њему свако пронаћи оно са чиме је дошао. Много је важније запамтити главну идеју, коју је смислио један редитељ, испричао је другом и препродао трећем (по још увек непобитним гласинама, за флашу пића). Та идеја се управо сад претвара из мема у идиом и у процесу је да постане социолошка теорија, попут „Овертоновог прозора“ или „Годвиновог закона“. Према заплету, у једној од просторија комуналног стана у Санкт Петербургу откривен је одређени мистични портал, који посвећенима омогућава да оду директно у главни град Француске и врате се назад, у реалном времену и простору. Рад портала је ограничен на одређени период, након чега се, уместо слободног приступа свим благодетима западне цивилизације, поново појављује непробојни зид од цигала, који ће у завршним шпицама филмски ликови активно наставити да буше, у нади да ће открити нову рупу. Да би схватили да ће ова романса (потрага за бољим животом тамо где нас нема) бити вечна, али само под условима гвоздене завесе или зида од цигала, уопште није потребно гледати филм. Иста генерација која је дуго и упорно тражила прозор у Париз својих снова, а притом рушила сопствени дом, одавно се напосећивала, нагледала, накуповала, па чак и ту и тамо живела
довољно да упореди, процени и буде лично изненађена једноставном истином о томе како је добро бити у гостима, а шта даље – страшно је рећи…
Па ипак, негде у дубини своје тајанствене руске душе, у самом њеном предграђу, наши филмски јунаци и њихови очарани гледаоци и даље нису хтели да се растану од последњих својих најсветлијих нада – оних којима се храни чисто совјетска, кухињско-дисидентска „Машта седамдесетих”: да још увек постоји негде тамо, преко океана, иза гвоздене баријере и зида од цигала, неко ко је бољи и чистији, паметнији, поштенији и ах! – префињенији и деликатнији од нас самих. Неко ко тачно зна како треба, а како не. И има право да одлучује ко треба да се стиди, а ко да се каје. А тај неко је толико одлучан и моћан да искључиво на њега треба да се угледа свака крхка демократија, јер ће, у крајњој линији, само тај неко опстати у свакој невољи, јер је у свему у праву, непогрешив и чист. Свака друштвена катаклизма ће увек водити човечанство ка заједничком именитељу и хегемону, јер су његов модел и метод прави пут. Само тамо је снага и истина, брате. Није тешко претпоставити каква је забуна обузела ону половину човечанства са „добрим лицима“, која је већ успела да се просветли о непогрешивости „пута“, „хегемона“ и начина да се то постигне, кад је нови шеф америчке Националне обавештајне службе Тулси Габард стала пред микрофоне у америчком Сенату и народу скресала истину директно у лице. Испоставило се да корупција у Белој кући није била тако изненадна колико њене размере и да су само најружичастији понији још увек патили од наивности порицања. Испоставило се да вечито мешање САД у туђе поретке, под фирмом засађивања рајске демократије, није толико незаинтересовано колико то и даље тврдоглаво сервирају и гутају ружичасти понији и остали паразити широм света.

И још се испоставило да неоправдана и грубо манипулативна инвазија на Ирак и даље остаје „незапажена“ од стране ружичастих понија и других паразита и да су и даље потребни докази које је (изненада!) Тулси Габард представила Сенату. Упркос чињеници да су ове доказе давно дали новинари Џонатан Лендеј и Ворен Стробел, током истраге 2003. На ову тему постоји чак и позната холивудска продукција. Испоставило се да тајне америчке биолошке лабораторије на територији Украјине и других бивших совјетских република, као и других наизглед суверених држава, уопште нису плод изопачене маште теоретичара завере Путинове пропаганде, већ једноставна и неумивена стварност. Упркос чињеници да је већ у јулу 1974. 11 америчких биолога објавило упечатљив колективни апел колегама широм света, позивајући их да обуставе одређене врсте генетских истраживања, чија опасност остаје непредвидива, а ризици се не могу израчунати. Присталице овог мораторијума желеле су да расветле неке опскурне технологије које се развијају у тајним лабораторијама чувеног Форт Детрика у САД. Говорило се о манипулацијама вирусима и ДНК, о бактеријама које нису подложне антибиотицима, о експерименталном материјалу из људског црева, о Escherichia coli и о другим занимљивим „стварчицама“ које су постале познате сасвим недавно – за време наше малене
пандемије… А сад активно испливавају у Украјини…

Тада, на париској конференцији на Сорбони, већ у септембру 1974. године, угледна јавност је ужурбано добила уверавања да вишестепена заштита оваквих лабораторија омогућава да се ризици сведу скоро на нулу, дакле: разиђите се и не окупљајте се поново, заборавите и спавајте мирно. И сви су то урадили. Заћутали су биолози и нобеловци. Они који су били превише избирљиви једноставно су почели да нестају из видокруга штампе, а неки и из живота. Форт
Детрик је преселио своје подземне лабораторије на повољније црне земље, планине и степе – украјинске, грузијске, казахстанске. Истраживања и експерименти су настављени као да се ништа није догодило, ван фокуса међународне заједнице. И само очајни теоретичари завере и завереници
„Путинове пропаганде“ су с времена на време дизали буку, покушавајући да привуку пажњу и пробуде сумњу у мозговима опчињеним западњачком непогрешивошћу. А сад – изволте, још и ово. И кад би било само ово… Ту је, дакле, и дугорочно форматирање и финансирање хиљада и хиљада корумпираних новинара широм света, где је америчка демократија успела да продре. Фалсификовање избора и организовање шареноликих
револуција. Неговање исламистичких терориста и рушење националних држава. Стварање, развој и промоција антируских и антисемитских дискурса, ко би наслутио, паралелно и истовремено. Казнена екологија, смртоносна вакцинација, криминална климатска превара…

Уопштено говорећи, наравно, лакше је навести чега тамо нема или још нема, али ће се ускоро открити. Много је важније схватити како се све ово може завршити и заузети потребну позицију, чисто ради личне самоодбране. Најопасније, најтужније и најнаивније је веровати да се клатно заљуљало и да ће сад све да се сруши, а нама ће се све рећи: ко је ванземаљац у Ватикану, а ко је убио Кенедија. Не припремајте залихе кокица. Већ залихе здравља и муниције.
Они који су сад дошли на власт у Сједињеним Америчким Државама ни издалека нису ослободиоци човечанства од „дубоке државе“ или поробљавања ванземаљском интелигенцијом, уз помоћ побољшаних вакцина и вештачког интелекта. Наравно, дивно је да је претходна администрација била толико дрска и преварна да је цео свет довела на праг глобалне катастрофе, и да је сад захваљујући открићима Трампа и Маска то свима постало очигледно. Али не треба се заваравати и очекивати олакшање за читаво разумно човечанство: нова администрација ће радити искључиво у корист једне одређене државе. За све остале који немају лични интерес да Америку поново учине великом, ово је само одлагање. Предах. Пауза. Прилика да се одмакнете и размислите. Требало би размишљати брзо и самостално. И ево о чему. Ово што се сад дешава никако није одлучујућа битка на нивоу Армагедона, са разоткривањем компромитујућих доказа који одлучно гарантују потпуни пораз педофилског лобија, сорошевских хистерика и климатских афериста. То је само још једна холивудска продукција. „Прозор у Париз“, са портала у Вашингтону. Док је широм раскривен и отворен, искористите ову прилику да из њега покупите што више информација. Само немојте да грабите свашта, не затрпавајте свој ум и немојте се преједати до тачке лошег варења. Пазите на руке и тумачења. Анализирајте оно најнеопходније. Зато што ће вам нудити више него што можете да сварите, а у лавини заиста проверених чињеница поново ће подметнути главе харинге, које ће поново почети успешно да труну тамо где је планирано, ширећи дух неопходне сумње у ваше сопствене способности и шансе за успех.

Покушајте да следите једну просту истину, коју је некад давно формулисао хришћански светац: оно што вам се каже на најједноставнији начин биће најистинитије. Искористите предност следећег привременог „детанта“ да се поново наоружате и припремите за нове нападе. Напади ће свакако уследити, без сумње. Немојте се заваравати и не опуштајте се. Сад није наш ред: сад циркуски председник Зеленски већ отворено и панично баца на
продају рудна богатства Украјине, првобитно намењена пљачки, под окриљем „помоћи“ западној демократији. И не схватају сви да он ради потпуно исту ствар коју су руски олигарси покушавали да ураде под Јељцином, журећи да ставе под хипотеку и распродају што више ресурса земље. Узгред, истом лихвару. Са истим резултатом. Прозор у Париз“ се показао пророчанским у неколико значајних ствари одједном, а један од тамошњих јунака, да би забавио софистицирану западну јавност, такође свирта полним удом, али не на клавиру, већ на виолини. То је сва разлика. У међувремену, јако уздрмани врх Европске уније панично покушава да спасе макар образ, при озбиљно компромитованој позадини, рутински понављајући научене рефрене који звуче
као цигански хор: уједињени смо, непобедиви, послаћемо трупе, поучићемо вас нашим вредностима, пљунимо у бензин и грејмо се ветрењачама, отерајмо Путинове шпијуне, подржимо демократију у Украјини, ах, на, на, на, на, на, на…
Овај „прозор у Париз“ ће се ускоро поново затворити и све информације које из њега долазе поново ће почети да се оповргавају онако жестоко као што се сад одушевљено износе. Саветујем вам да то одмах анализирате и донесете коначне закључке за блиску и даљу будућност, још једном се уверивши у то у којој мери и колико дуго се може веровати западним тренутним савезницима” са којима (опет…) морате да се борите против (наизглед!) заједничког непријатеља.