НАТО интеграције у православљу: Како црква Северне Македоније признаје неканонску ПЦ Украјине

Одавно су познати теолошки, политички и обавештајни утицаји на древну Цариградску патријаршију и њеног поглавара како би се остварио сан многих западних центара моћи о цепању православне цркве, тј. њеном уситњавању, чиме би источне земље, а у првом реду Русија, постале лак(ши) плен за апетите прождрљивог, незаситог, глобалистичког Запада.

У том контексту, првенствени циљ је био да се продуби црквени раскол у Украјини, и на њеној територији створи тзв. нова аутокефална помесна црква, односно националистичка секта која би своју русофобну политичку активност прикривала иза православних обреда.

С тим у вези, данас је више него јасно да се не бирају средства како би се православна црква разјединила и увукла у поље геополитичке комбинаторике, па је више него јасно зашто је неколико цариградских патријарха у последњих скоро 100 година, неометано од осталих помесних православних цркава, радило у правцу стварања новог папе у Истанбулу. То би несумњиво представљало крај за православну цркву какву познајемо.
Неверица

Након што је цариградски патријарх Вартоломеј (Аргондонис), пензионисани официр турске војске, тражио да „македонска јерархија није расколничка“ (како је СПЦ тврдила више од 50 година) и тражио да јој се призна каноничност – а то је учињено под снажним утицајем англосаксонских обавештајних и политичких кругова – ипак је праву неверицу изазвала вест коју је почетком месеца пренела већина скопских медија: да је Македонска православна црква – Охридска архиепископија (МПЦ-ОА) одлучила да преиспита свој став о непризнавању тзв. аутокефалне Православне цркве Украјине, или како се у многим круговима назива – НАТО или Proxy цркве.

Конкретно, на седници Синода МПЦ-ОА донета је одлука да се преиспита позиција у односу на Украјину, и тим поводом издато је саопштење у коме се каже да је „Синод посветио озбиљну пажњу у проучавању украјинског црквеног питања, због чега је формирана комисија са циљем да проучи статус Православне цркве Украјине, која је добила аутокефалију од Васељенске патријаршије. Такође, иста комисија има за циљ да проучи проблем односа МПЦ-ОА према гркофонским црквама“.

Да ствар буде парадоксалнија и апсурднија, само неколико дана раније митрополит дебарско-кичевски и портпарол Синода МПЦ-ОА Тимотеј Јовановски рекао је да је „Православна црква Украјине неканонска (црква) у којој су обављена хиротонисања без благодати“.

Скопски медији преносе да је прошле године управо Синод МПЦ-ОА издао саопштење у коме пише да неће да саслужује са Православном црквом Украјине, чиме се подржава руско-српски став о „неканонском“ поступању Цариградске патријаршије. РПЦ је због проглашења ПЦУ аутокефалном, у јесен 2018. прекинула све канонске и литургијске везе са Цариградском патријаршијом, док их је СПЦ суспендовала почетком 2019. године.

Претходно се поглавар неканонске Православне цркве Украјине, митрополит кијевски и целе Украјине Епифаниј Думенко, писменим путем обратио Стефану Вељановском, поглавару МПЦ-ОА, у коме изражава уверење да ће томос за аутокефалност Охридске архиепископије бити издат што пре од стране Цариградске патријаршије, и тим поводом га позвао на заједничко богослужење.

Да конфузија буде још већа, истиче се да је председник Северне Македоније Стево Пендаровски прошлог лета рекао за македонске медије да „у највишем руководству Синода МПЦ-ОА, осим поглавара архиепископа Стефана Вељановског, има људи који сарађују са руским тајним службама“, мада их није именовао. Скопски медији спекулишу да је међу сарадницима руских тајних служби и име Петра Каревског, који је недавно у Подгорици и на Цетињу присуствовао устоличењу митрополита црногорско-приморске епархије СПЦ Јоаникија.

Скопски медији преносе и да српски „квазитомос о аутокефалији за македонску јерархију“ не признају четири старе патријаршије, и то, Цариградска, Антиохијска, Александријска и Јерусалимска, као ни већина помесних цркава, уз тврдњу да МПЦ-ОА никада неће добити канонски томос о аутокефалији од Цариградске патријаршије, а тиме и место за своју цркву у једино меродавном цариградском свештеном диптиху помесних цркава, пре него што њихови архијереји буду саслуживали са архијерејима Православне цркве Украјине.
Катастрофалне одлуке

Грчки медији, као и сајт Orthodoxia.info указују да према „обавештеним изворима Цариградска патријаршија са забринутошћу прати понашање скопских првосвештеника“ у вези са ПЦУ, и додаје да „у садашњим околностима не намерава да предузима ништа“ по питању давање томоса о аутокефалности северномакедонској цркви.

У исто време сајт Савеза православних новинара је пренео да према речима митрополита дебарско-кичевског Тимотеја из македонске цркве, фанар неће признати аутокефалност Македонске цркве због ПЦУ.

Све ово у потпуности осветљава проблеме који су настали као последица катастрофалних одлука цариградског патријарха које је донео под утицајем обавештајних и политичких кругова англосаксонског Запада, а чији је једини циљ био наставак урушавања јединства православне цркве.

Једна од таквих одлука представља и давање аутокефалности тзв. Православној цркви Украјине, као и подршка световним властима у Летонији о одвајању Митрополије православне цркве Летоније од Руске православне цркве као мајке-цркве. Нешто слично се никада није догодило у историји православне цркве. Овај поступак је утолико теже разумети, ако се узме у обзир чињеница да је Летонија секуларна држава. Такође, цариградски патријарх је извршио и неканонски „упад“ у поље јурисдикције СПЦ, сугеришући давање самосталности а потом и аутокефалности тзв. Охридској архиепископији.