НАТАША ЈОВАНОВИЋ: Молитва на фронту

Прво се помолимо, па идемо у битку. Овај рат се не добија на земљи, него на небу, каже командант пред полазак на линију фронта

Евроатлантски гласови у српском информативном простору не држе превише до истине. Они пак који се залажу за објективну аналитику, ратну стварност у Украјини, трагом дневних пресека са линије фронта, често нехотице преигравају. И једни и други падају пред Донбасом. Донбас је изнад процена.

Пркосно, и мимо логике

Место на којем се исписује нова светскоисторијска улога Русије живи по некој својој унутрашњој, интуитивној, динамици – пркосно, набусито, и мимо логике. Чак ни време овде није усаглашено. На трећем спрату хотела ваш мобилни ће аутоматски подесити сат на украјинско рачунање времена, са сатом разлике, али већ на четвртом, правила се мењају у корист Русије.

Становник Донбаса ће вам отворено рећи како себе доживљава Украјинцем, али одмах надовезати да ће Русија бити до Кијева, међу припадницима неустрашивог Ахмата пронаћи ћете најдуховитије и ведрије, готово детињасте, људе који су неколико месеци назад у суровим уличним борбама ослобађали Маријупољ, али нека вас не затекну ни загрљаји и сузе руског војника. Они се тако поздрављају са „српском браћом“.

И исповедају, о да, исповедају, са највећим поверењем, дубоко у ноћ, коју обасјавају гранате испаљене са украјинских положаја. Слике су надреалне.

Живот уживо

„Ово није рат, већ живот уживо“, узбуђено коментарише италијански новинар. По ходницима нашег хотела, који чудом избегава гранате, мимоилазе се ратни извештачи, сумњиви свештеници, тек пристигли војници, нечији родитељи, уплакане девојке, чланови рок бенда из Москве, и залутали сликар који је, по сопственом казивању, кренуо на Крим али га је стицај необјашњивих околности довео у Доњецк, где је, још необичније, одлучио да остане. Зашто, питање је које изостаје, али не због пристојности већ оправданости, јер одговор се намеће: ово је Донбас, а у Донбасу је све могуће.

У овом геополитичком пупку света и живот и смрт имају посебна значења и тешко им је одредити тачна места.

Борци – спартанска господа, становник Донбаса – тип руског човека о којем ће Малапарте записати да чак и када страствено учествује у разговору, не прекида дубоки унутрашњи монолог о смрти као једином начину да постане васкрслим Христом.

Сматрајте то благословом

Прича о мироточивој икони коју чувају монахиње на манастирској земљи где се од 2014. воде најтеже борбе пратила нас је од Москве.

У клубу Ноћних вукова, о икони се прича шапатом, као о тек пронађеним кључевима тајне.

„То је знамење које прати нашу војску, Богородица низ чије се образе сливају сузе са оног света. Баћушка Петар свако јутро оде до манастира, узме икону па неуморно шпарта по фронту, носећи је као мобилну помоћницу. Данас је на Авдејевки, сутрадан у Горловки.  Ако будете имали среће да се сретнете са овом верном пратиљом руске војске, сматрајте то благословом“, уверава нас Жења који због година проведених на друмовима слови за легенду у овом вучјем свету.

О икони је обавештен и сваки становник Донбаса кога заустављамо на улици, али одговор се своди на једно: У манастир је могуће отићи у пратњи Спарте која контролише тај део фронта, али наћи оца Петра нећете. То је немогуће. Тачка.

Уска стаза

Наш други одлазак на фронт, у посету батаљону Рус, знаковит, и на ивици литературе. Командант, руски пуковник у пензији, добровољац, стара школа, стамен, одмерен у разговору, темељан у анализи стања на фронту, срдачан, верујући човек који је у подземном војничком граду нашао места и за капелу.

„Прво се помолимо, па идемо у битку. Овај рат се не добија на земљи, него на небу“, каже командант и, пошто је проверио да ли је наша опрема на месту, шлем исправно стављен, панцир затегнут, даје инструкције и крећемо на линију.

Како је само лако било ићи за њим уском земљаном стазом по којој се нахватала корица леда, лако, иако се ветар немилосрдно пробија кроз голо и ретко шипражје поред пута, иако су украјинске јединице на свега 200 метара удаљене, иако је ово, помишљам, можда баш она јеванђелска тесна стаза којом, каже апостол, мало људи ходи.

На линији – горостаси. Дежурни војник показује прстом у даљину- тамо је његово село, тамо је горела родна кућа, тамо су гробови деце настрадале после напада Оружаних снага Украјине. Ово је линија са које, каже, он неће узмицати.

У јединици је и девојка из Москве, снајпериста, обучени војник са изразом лица особе која непогрешиво зна да је на правом месту. На њиховим лицима нема сенки, нема грча, упитаности – она су светла, ратничка, иконична.

„Вечерас је концерт на фронту. Долазе гости из Москве, ако сте расположени, придружите се“.

И Богородица плаче

У полупорушеној заклоњеној згради недалеко од фронта, музичари намештају сцену, зелене војничке униформе се стапају у једну масу, разлеже се смех. Деца, размишљам, па они немају више од 24, 25 година.

Грају у хали прекида војник. Уместо упозорења, на шта је слутило драматично махање рукама, најављује оца Петра. „Отац Петар? Са иконом која плаче“, питам.

Да, само је један отац Петар, раздрагано одговара наредник вода: Као војни свештеник служио је у батаљону Захара Прилепина, стари је то вук, баћушка кога су само молбе војника одвратиле од идеје да скине мантију и уђе у ров, и чињеница да не би имао ко увече да враћа икону у манастир.

И прилази отац Петар и пред њим икона, и титра пламен свећа у одједном направљеном реду, и они до малопре кочоперни младићи срећни, јер су претекли дан у борби, сада се преображавају у молитвенике, Витлејемску децу, која не посрће пред речима молитве него диже очи ка небу.

Чекам васкрсење мртвих, и живот будућег века. Амин.

Не знам како ни у ком тренутку је икона доспела у руке Србина. Михаило Меденица је држи, обгрљена светиња, војници погнуте главе узимају миро које точи низ образе Пресвете… И Богородица плаче. И ми плачемо.

Ми Срби плачемо, због њих којих сутра можда неће бити, због нас који смо исто тако састрадавали кроз историју у којој су се смењивала клања и орања, због рата који се води на земљи, а добија на небу.

Плакали смо још једном, ми Срби. Када смо напуштали Донбас под гранатама, под пахуљама, певајући: Удаде се Јагодо.

Сем наше новинарске екипе, у комбију који је требало да нас врати у Москву, није било Срба, али су разумели да мелодична косовска песма има некакве везе и са њима. Има, дабоме, како нема.