Крајем јануара 2015. године, дан уочи парламентарних избора у Грчкој, нашла сам се на периферији Атине, усред напуштених ледина на којима се некада налазила америчка војна база, пред вратима једне уредне монтажне зграде, на којој је писало „Социјална клиника Еленико“.
Била је то клиника у којој су сви радили бесплатно – и лекари и сестре и апотекари и секретарице и чистачице. Лекови, пелене и храна за бебе били су бесплатни.

УКИДАЊЕ БЕСПЛАТНОГ ЛЕЧЕЊА
Иако сам доста тога претходно прочитала о тешкој хуманитарној ситуацији у Грчкој која се фактички нашла у банкротству, тек сам тог дана, интервјуишући др Георгија Вихаса, оснивача клинике „Еленико“, сазнала да је фамозна „Тројка“ (Европска комисија, Европска централна банка и ММФ) обавезала Грчку да укине здравствено и социјално осигурање свима који су остали без посла.

Ова мера за „оздрављење државних финансија“ била је услов „Тројке“ за давање нових кредита Грчкој како би вратила старе. У европским медијима то се називало „европска помоћ“ иако Грчка није никада добила ни један једини евро помоћи од ЕУ.

Др Вихас ми је тада објаснио и да је три милиона од десет милиона Грка остало без здравственог осигурања. Ти људи су живели у тешкој беди, а 40.000 њих били су бескућници. Неки су годинама, па и деценијама радили и уплаћивали социјално осигурање, али су после губитка посла губили сва социјална права и морали да плаћају прегледе и лекове. Многи нису имали новца и умирали су.

Сутрадан, у изборном прес-центру у живописном медитеранском парку Запион у центру Атине, питала сам једног грчког колегу зашто, по његовом мишљењу, шира јавност на Западу не зна да је ЕУ наметнула Грчкој укидање здравственог осигурања за незапослене. „Зато што би обелодањивање наше хуманитарне катастрофе значило пораз неолибералне политике државне штедње коју је Грчкој, и не само њој, наметнула Тројка“, рекао ми је грчки колега.

СТРАТЕШКЕ РЕЗЕРВЕ ПРАЗНЕ
Пет година касније, у јануару ове године, у Европи је избила епидемија вируса корона, која је стигла из Кине и још траје. Као кула од карата попуцали су здравствени системи, пре свега у Италији и у Шпанији – земљама које су највише морале да штеде због тога што је њихов јавни дефицит прелазио границу од три одсто укупног друштвеног производа прописану Европским пактом за стабилност.

За Португалију је у великој мери спасоносна била географска чињеница да има једину копнену границу – са Шпанијом, коју је врло брзо затворила. Француску је епидемија у фебруару затекла са празним стратешким резервама иако је она пре две деценије била земља са најбољим здравственим системом на свету.

Као да колективно чита неки криминалистички роман у наставцима, француска јавност је поступно откривала да нема маски зато што стратешке резерве нису обнављане од 2013. године. Тада је у резервама било заведено милијарду хируршких маски и 88 милиона маски ФФП2 које потпуно штите медицинско особље. Испоставило се затим да је 900 милиона хируршких маски нестало не зна се како, да остатак наводно може да послужи иако је рок трајања прошао, а да маски ФФП2, које потпуно штите, уопште нема.

У следећим „наставцима“ Французи ће сазнати да нема довољно тестова, да нема заштитне одеће за лекаре, да нема дезинфекционих средстава. Коначно, ових дана сазнајемо да нису постојале ни стратешке залихе лекова, чак ни за период од шест месеци и да сада неке најоптерећеније болнице у париској области троше последње резерве.

ТРЖИШТЕ МАСКИ СЕ САМО ОРГАНИЗУЈЕ
Француска влада наредила је реквизицију производње и залиха три фабрике које су производиле медицинске маске, али то није ни издалека задовољавало потребе њених болница од шест милиона маски дневно.

У исто време, Италија је очајнички позивала у помоћ. Зашто им Немачка не пошаље маске које су већ поручили и платили? Зато што су сада потребне Немачкој. А Француска, зашто не помогне? Зато што их нема ни за себе. Италија није имала сопствену производњу маски и покушавала је некако да се снабде у Јужној Африци.

Појавила се Кина са донацијама, а онда је убрзо почео „рат“ због маски које у великим количинама производи углавном Кина. На кинеским аеродромима једна држава отимала је другој, пред сам утовар у авион, медицинске маске у последњем тренутку, плаћајући већу цену испоручиоцу који није много бринуо да одржи реч и испоштује уговор.
Французи су, наводно, отели маске намењене Шпанији, Американци оне намењене Француској, Чеси оне намењене Италији и тако у бескрај.

Ове сцене делују као илустрација последње фазе неолибералног економског система. Светска трговинска организација прописује овај систем на планетарном нивоу.
На нивоу ЕУ, Лисабонски уговор, који има улогу устава, обавезује државе чланице да га примењују под начелом: тржиште се само организује. Сада добро видимо – како…
Почетком марта Италија је упутила очајничке протесте Европској унији јер од ње није стизала никаква солидарна помоћ.

Брисел је објавио да је привремено суспендован Европски пакт за стабилност. Другим речима, Европска комисија рекла је оно што својевремено није рекла Грчкој: „Трошите колико морате, животи људи важнији су од буџетског дефицита.“

ЗДРАВСТВО ПОСТАЛО ИНДУСТРИЈА
После све учесталијих критика, из Брисела је стигло и објашњење да здравство није домен којим се ЕУ бави и да свака чланица Уније одлучује о својој здравственој политици.

У преводу: престаните да нас прозивате, откуд Европска комисија да зна зашто нема маски и тестова, лекара и лекова… Нема ЕУ ништа с тим, о здравству брине свака држава за себе, ЕУ се у здравство држава чланица не меша! Ако је нешто „фејкњуз“, односно обмањивање – ово је. Европска унија не само да се мешала у здравствену политику држава, како смо видели и на грчком примеру – већ је и систематски уништавала јавно здравство у земљама чланицама, намећући искључиво тржишни критеријум у управљању јавним сектором.Тако је и здравство постало индустрија, као свака друга, која се затвара ако не доноси профит.

Посланик Уједињене европске левице у Европском парламенту, Немац Мартин Ширдеван јавно је ових дана позвао на одговорност Европску комисију јер је у периоду после избијања економске кризе, између 2011. и 2018. године, Европска комисија 63 пута тражила од држава чланица да смање трошкове за здравство или да приватизују извесне његове делове.

Ове препоруке упућене су на адресе скоро свих држава и оне су их, углавном, спроводиле. У Француској 2009. године закон „Башло“ (по имену тадашње министарке здравља) заправо је преписан из текста директиве ЕУ. Њиме се, између осталог, постављају менаџери да руководе болницама, намећући тржишну логику на рачун медицинске логике. Једна по једна, активности у самој државној болници се приватизују – вешерница, лабораторија, ресторан, безбедност итд.

Белгијски часопис посвећен социјалном осигурању објавио је у децембру прошле године студију која показује да су од финансијске кризе 2008–2009. године трошкови за здравство у државама чланицама ЕУ знатно смањени. У више земаља као што су Италија, Шпанија, Грчка, Португалија, Кипар и Ирска, смањивање буџета било је услов који су кредитни потражиоци, са Немачком на челу, наметнули да би им давали нове кредите.

После финансијске кризе три земље добиле су 2011. године директиве које се изричито тичу здравства са препоруком како да „побољшају ефикасност трошења“, што у преводу значи – како да смање буџет за здравство. Две године касније 17 држава ЕУ добило је детаљно разрађена упутства како да воде здравствену политику. У јесен 2019. године 16 земаља је добило директиве о здравственој политици увек са нагласком на штедњи.

Трошкови за здравство по глави становника у Грчкој и Португалији били су 2017. године нижи него 2009. године. Последњих година лекари из државних болница масовно су отишли у приватне ординације. Нису више могли да поднесу диктатуру болничких менаџера који су им одређивали да, на пример, имају само десет минута по пацијенту као да је болница фабрика, а лекари радници на траци за склапање делова машина.

По неолибералном идеолошком диктату Светске трговинске организације и Европске комисије, у земљама ЕУ спровођен је процес индустријализације здравства. Све одлуке доносиле су се на основу тржишног критеријума.

ИЗГУБЉЕН ЗДРАВСТВЕНИ СУВЕРЕНИТЕТ
Мањак лекара и медицинског особља, мањак маски и заштитне опреме, необнављане стратешке резерве, несташица основних лекова чија се активна супстанца производи готово искључиво у Кини и у Индији, мањак болничких кревета у интензивној нези – све је то последица спровођења директива ЕУ о штедњи, о одржавању државног дефицита у прописаним границама и подређивања здравства тржишним законима.

У интересу грађана било је да јавно здравље буде независна и самодовољна јавна делатност која ће имати сопствену загарантовану производњу лекова и резерви неопходних за ванредне ситуације. То, међутим, није било у складу са неолибералним програмом демонтирања државе и приватизације здравства.

Погледајмо Француску! Ова земља је пре двадесет година имала најбољи здравствени систем на свету према листи Светске здравствене организације. У Француској је у последње две деценије укинуто око 100.000 болничких кревета и половина породилишта иако прираштај становништва није смањен. Затворене су на стотине болница. У државном здравству затворена су радна места за хиљаде лекара и медицинских сестара.

Све земље су изгубиле здравствени суверенитет јер је дозвољено да се тржиште лекова „само организује“ иако је то стратешки сектор, бар када је реч о такозваним основним лековима. Тако је дозвољено да приватне фармацеутске групе одлучују од кога ће купити активну супстанцу за лекове и оне су без изузетка доносиле одлуку да купују код оних који нуде робу по најнижој цени – у Кини и у Индији. Неолиберална „алхемија“ претворила је тако планету у село у коме постоји само једна апотека од које сада сви зависимо – Кина.

ИСЦРПЉЕНИ ШТЕДЊОМ
Видели смо како је политика ЕУ према дужничкој кризи изазвала слом јавног здравства у Грчкој, остављајући милионе људи без потребне медицинске неге.

Сличне последице та политика изазива сада у осталим земљама ЕУ чији су здравствени системи, исцрпљени штедњом, попуцали под налетом вируса корона, упркос чињеници да он није високосмртан – да се код 80 одсто заражених испољава у благој форми, код пет одсто настају компликације, а код један до три одсто је исход смртан.

Сада је јасније оно што ми је грчки новинар пре пет година рекао у Атини: неолиберална политика државне штедње коју спроводи ЕУ води у катастрофу – али не само Грчку. Државна штедња је била је само изговор за демонтирање држава из идеолошког разлога и гажење јавног интереса у име приватног интереса мањине.

Зачудо, у великим медијима, али и на друштвеним мрежама, о одговорности Европске комисије, њених директива и националних влада које су их спроводиле – готово да се уопште не говори. Француску, Шпанију, Италију, Велику Британију задесила је економска и здравствена катастрофа. Земље ЕУ неће више моћи да окрећу главу на другу страну као што су то углавном чиниле 2015. године – одбијајући да виде страдање Грка.

Извор Печат