Наталија Валерјевна К: ЗАПИС О НАТАШИ И СИЛУЕТАМА

„Нећу те пустити“, рекла је, „Нећу да живим без тебе!“ Обоје су одагнавали лоше мисли. Толико је среће пред нама, одлучили су. „Све ће бити у реду. Морамо још да родимо Вањицу!“
Сад путује са хуманитарком. Са кнедлом у грлу. По местима где су живели кад је дошла да га види на фронту. „Да ли сте поново у посети свом мужу?“ питају мештани. „Сама сам. Жењечка је погинуо“. Прилази ближе месту где је стао на мину. Сад је цео Донбас њено родно место. Она иде тамо, све ближе и ближе врпци, и каже да нема страха, а то је лоше.
– Жури вам се у смрт?
– Само желим да помогнем нашим момцима.

Зато што наши момци немају довољно коптера. И други млади, лепи, вољени су погинули. Да бисте преко Министарства одбране добили „птице”, потребно је да прикупите сто потписа. А кроз волонтерске канале све је лакше. Камиони МО иду на запад, а коптера још увек нема довољно. Зашто?
Зашто? Мајке, супруге постављају себи ово питање, а сами борци, ако се замисле, веома се наљуте. Бирократија, корупција, Мурз се против овога борио… И не само Мурз.
Сви разумеју: да нисмо почели 22. фебруара, рат би сад био у центру Русије. Сви схватају да је било узалудно успоравање до 22. Па, то се не можете вратити, не може се поново одиграти. И никоме није јасно зашто овде троше новац на све врсте празника, а тамо нема довољно коптера.

Зашто сто потписа и гомила времена за коптере? На крају крајева, сваки минут је нечији живот! А ланчана реакција: један је погинуо, а судбина свих његових рођака је уништена. Најмилији су сломљени, рањени…
„Још си млада“, кажем јој, она то чује и од војника којима доноси помоћ, нових, јер мужевљевих колега више нема.
Два и по милиона легло јој је на картицу док је била на путу, у Ростовској области. Она је викала право за воланом: „Шта ће ми ово? Не могу да вратим свог мужа!“ Уложила је у коптере.
Враћају се рањеници, и овде виде празник мирног живота, и не могу да се уклопе. Сви смо видели те очи које су се отуда вратиле. Те фигуре на штакама. Те силуете. Као из неког другог живота, из неког паралелног света – из рата.

На аеродрому недавно – недоследност, страшна, болна. Људи са светлим коферима крећу у одмаралишта, весели, улажу у забаву, а међу њима – мушкарци у камуфлажи. Не усплахирени, споља смирени, али… Странци на празнику живота. Овакви су били Авганистанци пре 20–30 година, Чечени касније. Јуче су ти пријатељи разнесени, ти си пузао по земљи, сав у крви и прљавштини. А данас седиш на сунцу у отвореном кафићу са цвећем, гледаш своје веселе сународнике, овде је све у реду, старински, опуштено. Чини се – треба се радовати, али је дугме „срећа“ искључено.
Наша власт, наравно, зна боље. Миран, срећан живот треба да се настави у позадини, треба славити и забављати се, јер живот увек иде даље. Нашим рањеницима је тешко да се уклопе. И није толико потребно да се ради са њима, већ са нама, раслабљенима.

С нама и раде. Док ово пишем, добијам поруку од градоначелника: „Очекује вас летњи тренинг – изаберите спорт и не заборавите на добро расположење! Очекују вас бесплатни часови под вођством професионалних тренера Москомспорта у 10 округа Москве на 84 локације. Центри:
• за јогу, зумбу, плесни фитнес, истезање;
• 10 простора за ролере;
• 5 паркова за трчање;
• 59 области за фитнес и гејминг.”

Играмо, заглављени у животу, као и раније, као и пре СВО, заглављени у првој психолошкој фази – порицању невоље. Ово је унутрашња подсвесна реакција: не желим да размишљам о томе, не знам ништа, за мене нема рата, и не желим да видим ове момке са изненађеним лицима, ове момке у камуфлажи. Не желим ништа што чак наговештава истинску, болну, за многе неподношљиву реалност, рат.
А момци рат носе у себи, у себи – своје мртве, најмилије, носе у себи неизрециву патњу коју су преживели. Мада не, није преживљена. Патња која се заглавила у срцу и не можеш је извући, не можеш је прекинути, не можеш је утопити у алкохолу. И у сну те сустиже.

Посматрам ову нашу паралелну позадинску стварност. Наташа се вратила и донела јагоде. Једем ове јагоде више не са Наташином, него са својом кнедлом у грлу.
Мој пријатељ је недавно изгубио сина. Породица о томе не говори својим маленим унукама, да их не би повредила. И чинило ми се да је већина нас сад таква: не знамо много, и чини се да нам је лакше да не знамо. Чекамо да се то реши само од себе. Не желимо да се трауматизујемо болном, страшном истином. Остајемо као у некој лаганој опуштености, као и раније. Да би оно дугме „срећа“ радило исправно. Да би јагоде биле слатке, а не са кнедлом у грлу.
А све је више момака у камуфлажи. И све је више Наташа, које не пуштају, никад неће напустити своје мртве женике. И нерођених Вањица. А коптер је могао да спасе Жењу, Наташу и њихову Вањицу…

(Наташин ТГканал https://t.me/zov_kazan; превео Ж. Никчевић)