Наталија Афанасјева: ДОСТОЈЕВСКИ FOREVER

На самом крају 2024. десио се апсолутно невероватан догађај – Фјодор Михајлович Достојевски проглашен је за главну звезду интернета. Његов роман „Беле ноћи“ изненада је постао хит на свим друштвеним мрежама популарним међу младима – најпре на енглеским, а потом и широм света, укључујући и Русију.
Дошло је дотле да су у децембру у Великој Британији „Беле ноћи” постале један од лидера по продаји међу делима страних аутора. Књига, написана 1848. године, одједном је постала бестселер, а њена оцена на „Амазон-тржишту“ је 4,5.

Даље – више: урањајући у романтични сумрак „Белих ноћи“, млади читаоци из различитих земаља почели су да откривају руске уметнике – на пример, величанствене илустрације Мстислава Добужинског. Љубитељи музике креирају тематске плеј листе о Достојевском, упознајући младе ТикТок кориснике са делима Чајковског и Шостаковича. Љубитељи филма прикупљају избор филмова на ову тему: на пример, филм „Беле ноћи“, који је 1959. године снимио Иван Пирјев, доживео је препород, и то овог пута на међународном плану.

Многи читаоци из различитих земаља признају да су „Беле ноћи” први роман који их је преокренуо, натерао да размишљају о себи и свету и, наравно, да много плачу. Млади људи који су открили свет руске књижевности траже савет за нешто слично. Као одговор им се препоручују Пушкин и Куприн, а најхрабријима да наставе да читају „велике“ романе Достојевског.
Тако је руска култура, због чијег се „отказивања“ жали последњих година, никла на најнеочекиванијем месту. Радост је дошла одакле јој се нису надали.
Злобни критичари овај феномен објашњавају речима да је ово „најкраћа књига Достојевског која се може прочитати у једном даху и која се на Амазону продаје за 3 фунте“. Али то је врло примитивно тумачење. Млади људи (а реч је о генерацији такозваних „зумера“, то јест оних који су рођени отприлике од 1995. до 2010. године) у овом „сентименталном роману“ из претпрошлог века јасно су осетили нешто веома блиско.

Многи себе виде на месту Занесењака, што није нимало изненађујуће: изолованост главног јунака, његов ескапизам разумљив је савременим двадесетогодишњацима који се, баш као и млади петербуршки чиновник у 19. веку, осећају много боље у виртуелном, измишљеном свету и страхују од судара са реалношћу.

О Занесењаку не знамо ништа: ни његово име (само надимак), ни његову прошлост (само да је прочитао читавог Валтера Скота), ни чиме се заправо бави (очигледно је нешто учио и негде ради, али му је све то потпуно небитно). Баш као и за Z-генерацију, коју још називају генерацијом „ни-ни”, због чињенице да значајан део те генерације преферира не да гради каријеру, не да води уобичајен живот, већ се генерално труди да све важне прекретнице на путу ка пунолетству одложи колико год је то могуће.

Укључујући и стварање породице, због чега је у платонској фантазијској романси занесењака и Настењке њихов практично „виртуелни“ однос толико разумљив и близак данашњим младим читаоцима. „Ово је најромантичнија прича која се може замислити. Подвукла сам последње редове и записала име свог љубљеног“, пишу данас на друштвеним мрежама, као да их од хероја не одваја скоро 180 година.

Многи истраживачи дела Достојевског кажу да су „Беле ноћи” (претпоследње дело пре хапшења аутора, који је тада још био „почетник”) аутобиографске. Јунак, као и аутор, има 26–27 година, већ дуго живи у Санкт Петербургу, али је, попут Достојевског у то време, изузетно усамљен, нема ни пријатеља ни вољене. „Сањам, а не живим“, каже јунак. А његов творац тих година признаје: „Био сам толико занесен да сам пропустио младост“.

Достојевски је овај „тип“, како себе назива Занесењак, сматрао производом времена: „у ликовима жељним активности, жељним непосредног живота, али слабим, женственим, нежним, мало по мало настаје оно што се зове сањарење, и човек коначно постаје не човек, већ неко чудно створење средњег рода“. А разлог је, како је писац мислио, био социјални – недостатак обједињавајућих јавних интереса и немогућност да се задовољи „чежња за активношћу“.

Сасвим је могуће да су проблеми данашњих „занесењака“ исти. Због преосетљивости на свој унутрашњи свет и неспособности да издрже удар стварности, зумере омаловажавајуће називају „генерацијом пахуљица“. Али, врло вероватно, ни они у савременом друштвеном поретку не виде обједињавајуће циљеве и поштене начине да задовоље своју „жеђ за активношћу“.
Неки критичари називају „Беле ноћи“ претечом егзистенцијализма. Било како било, овде се први пут гласно чује реч „отуђен”. Истраживачи из америчке здравствене компаније Cigna открили су да се 73 одсто младих из Z-генерације жали на усамљеност и кажу да изопштеност сваке године само расте. Они се осећају као странци целом свету.
Чак су и Турци, изузетно друштвен народ са јаким социјалним везама, за реч 2024. године изабрали „усамљеност у гомили”.

Узгред буди речено, Турска припрема своје „Беле ноћи“. Филм, који треба да изађе ове године, премештен је у Истанбул. Занесењак је постао рок музичар и упознао своју „Настењку“ на Галатском мосту.

И ако је судити по светској кинематографији, ово није први пут да је „сентиментални роман” младог Достојевског, написан пре 177 година, одједном постао актуелан и као рукавица се припио уз стварност. Готово истовремено са Пирјевљевим филмом – 1957. године – италијански неореалиста Лукино Висконти снимио је „Беле ноћи“ са Марчелом Мастројанијем у улози Занесењака. Своју Настењку – Наталију – упознао је и изгубио у граду Ливорно, где је изненадни снег обасјао црне јужне ноћи овог романтичног пара.
А само неколико година касније, 60-их година прошлог века, дојучерашњи занесењаци постаће „срдити млади“ и подићи снажне таласе социјалних протеста, студентских револуција и антиратних демонстрација.

Јунак „Белих ноћи” остао је у свом свету фантазија – на крају приче видимо га 15 година касније, замрзнутог у истој пози. Њеног аутора су околности – хапшење и робија – из света снова грубо вратиле у стварност. Он ће касније свим својим јунацима давати особине Занесењака, а највише од свих, наравно, припашће Раскољникову. Само што ће то бити нови Занесењак, који тек почиње да делује.

Тешко је предвидети у каквим ће околностима одрастати данашњи млади људи, које називају и генерацијом „Петра Пана“. Али велика литература ће им свакако помоћи да се припреме за судар са стварношћу и ублажити ударац. Тако да су они на добром путу.

(s-t-o-l.com; превео Ж. Никчевић)