Насукани Левијатан

Анегдота из времена распада СССР-а каже да су анкетари зауставили једну старију госпођу на улици да је питају како јој се чини капитализам. „Добро је, добро је… Само ми није јасно зашто авиони стално падају у последње време“, одговорила је госпођа.

Нешто би слично могли да кажу поданици Чарлса Трећег када се раније овог месеца британски БЊВ (скраћеница значи Брод Његовог величанства и званична је ознака бродова у британској морнарици) „Чидингфолд“ закуцао у БЊВ „Бангор“ у Бахреину.

„Добар је овај мултиполаризам, само се бродови много сударају“, замишљамо како углађени Британац говори замишљен над криглом млаког пива у задимљеном собичку паба у сиромашној четврти Лондона. Ако благодарећи прогресивној регулативи уопште има више задимљених собичака у лондонским пабовима.

Но, то што се један БЊВ закуцао у други БЊВ не значи ништа када се анализира ван ширег контекста, као ни чињеница да Краљевска морнарица тражи контраадмирала за једну од својих подморница преко огласа на Линкдину, како извештава лондонски „Телеграф“. А шири контекст је неразумљив без разумевања улоге „Осовине отпора“ на „светској шаховској табли“ и најновијих шампиона Евроазије који су, изгледа, коначно превеслали америчког Левијатана – Хута.
Хути: јефтине ракeте и скупи минути

Хути су део „Осовине отпора“ заједно са палестинским устаничким организацијама, ирачким шиитским милицијама, Хезболахом и Ираном, које је ирански генерал Касим Сулејмани, кога су Американци убили 2020. године, организовао тако да сваки од ових ентитета, како признаје „Форин аферс“, представља засебну и самоодрживу јединицу отпора Империји.

Даље, „Форин аферс“ наглашава како је после двадесетогодишњег „рата против тероризма“, током ког су ове организације и државе „биле непознате на међународном нивоу, или једноставно сматране терористичким организацијама“, ово време прошло.

„Од 7. октобра, снаге ‘Осовине отпора’ координишу своје акције и повезују се, успешно, са антиколонијалним покретима широм света“, истиче „Форин аферс“.

Али то што демонстранти у Лондону кличу:“Yemen, Yemen, make us proud, turn another ship around“ („Јемене, Јемене, учини нас поносним, преусмери још један брод“), мање је битно од тога што елитама у Давосу пада коса са главе приликом сваке акције Хута.

Зашто?

Кроз мореуз Баб ал-Мандеб, који је полигон хутских антиимперијалих операција, пролази 30 одсто укупног светског контејнерског промета робе, око 15 одсто укупне светске трговине и 12 одсто нафте која се превози преко мора. За елите окупљене у Давосу на тзв. „Светском економском форуму“, једно од главних питања било је: „Који је циљ Ирана, Хезболаха и Хута“.

Тим поводом, звезда Давоса био је ирански министар спољних послова, за време чијег боравка у швајцарском скијалишту је Иранска револуционарна гарда уништила седиште Мосада у ирачком Ербилу. Упркос овом упорном пружању отпора атлантистичкој коалицији на Блиском истоку, ирански представник је са уважавањем саслушан. Сви су чекали да министар Хусеин Амир Абдолахијан дозволи да се настави уобичајени бизнис, али је ирански министар инсистирао да Хути уживају разумевање, али не и директну подршку Ирана.

У међувремену, америчка и британска авијација су здруженим снагама извршиле агресију на положаје Хута у Јемену, упркос упозорењима из РАНД корпорације и других тинк-тенкова да то не чине.

Међутим, када је 2021. године Суецки канал, који је северни пролаз у Црвено море, био блокиран шест дана када се брод тајванске компаније „Евергрин“ насукао, та блокада је коштала светску трговину 6,7 милиона долара у минуту.

Американци су морали да спрече могућност да Хути сада учине исто на јужном улазу у Црвено море.

Зато је англоамеричка коалиција спровела 73 ваздушна удара у којима су страдала петорица припадника покрета Ансар Алах (Хути). Проблем за Американце је у томе што то није ништа ново за Хуте. Већ годинама су, заправо, Американци посредством Саудијске Арабије ратовали са Хутима.

Ако Саудијска Арабија са својих 450 борбених авиона није могла да сузбије јеменске побуњенике, малу разлику чини Америка са својих између 50 и 70 авиона по носачу авиона.

Притом, рат против Хута је неисплатив са становишта бројки. Према писању америчког „Политика“, један амерички СМ-2 пројектил кошта два милиона долара, док Хути ратују нпр. дроновима чија израда кошта између две и двадесет хиљада долара. Стога је мало шта преостало англоамеричкој осовини, осим да Кирби, портпарол Беле куће за националну безбедност, снуждено подсећа како „Америка не жели рат са Јеменом“ и празних претњи Дејвида Камерона свом иранском колеги преко Икса (Твитера).
Пунска клопка

Већ неколико година, гласови са Запада упозоравају америчко руководство да не упадне у Тукидидову замку. Овај термин означава ситуацију у међународним односима када сила у успону прети да смени хегемона, услед чега готово извесно долази до рата.

Англоамеричким политиколозима ситуација је личила на однос Кине (силе изазивача) и Америке (као хегемона). Епоним фразе је антички историчар Тукидид, аутор „Историје Пелопонеског рата“, рата који је проузрокован страхом Спарте (хегемона) од успона Атине (изазивача). Иако делује учено и заводљиво, прича о Тукидидовој замци је мало налик откривању топле воде, амерички „мамбо-џамбо“, будући да је рат сила изазивача и изазваних сила на извесни начин аксиом историје. Притом, биланс конкретног сукоба Атине и Спарте је такав да су из њега профитирали Теба и Македонија (треће стране).

Али, једна друга аналогија са антиком нам може згодно доћи у јеку актуелних светских збивања. Будући да таласократске (поморске, либералне, меркантилистичке) земље Запада настоје да обуздају успон земаља евроазијског копна (Русије, Кине, Ирана и њихових савезника), оправдано је поставити питање да ли је можда Запад упао у „пунску клопку“? Да ли су, можда, западне земље, ослањајући се на најамнике тј. проксије, и флоту, направиле исту грешку коју је направила поморска и меркантилистичка сила Картагина (Пуни) улазећи у отворени сукоб са Римом?

Истини за вољу, ретки су тренуци у историји када је флота била по себи компаративна предност. Може се рећи да је флота заиста била одлучујући фактор у време викиншких освајања, када су ови несметано преко отвореног мора могли да ударају као гром из ведра неба, брзо похарају област коју нападају, и да се повуку.

Тада су једино Викинзи имали бродове који су могли да плове преко отвореног мора. Исто се може рећи за епоху Великих открића и откриће Америке, али нпр. кључни ударац Османском царству није задат битком код Лепанта (1571) после које Турци губе поморску доминацију у Медитерану, него управо победа руско-католичке коалиције у Великом турском рату (1683-1699/1700).

Флота је ништавна без јаке привредне базе, која уједно преко ноћи може да се престроји и постане ратна привреда. То је схватила Картагина када је њену престижну флоту у Првом пунском рату растурило неколико на брзину склепаних римских флота. То је схватала и Британија, која није смела без подршке Француске и Русије да уђе рат са Немачком 1914. То данас схватају Американци када се суочавају са јефтиним противбродским пројектилима са дометом од 800 километара које Хути користе.

Шта би друго онда Кирби и могао да каже, осим да „Америка није заинтересована за рат са Јеменом“? Шта се дешава када, као у случају Картагињана, најамници дођу по своје плате, и своје бивше налогодавце претворе у робове, онда када ови не могу да испуне претходно договорене аранжмане? Да ли је то сада ситуација са Америком и Британијом, које се практично претварају у израелски прокси у рату против Јемена­?
Крај „америчког века“

Уколико Хути заиста испуне оно што најављују и спроведу своју операцију „Троугао Ал-Акса!“, којом би зауставили трговину кроз Баб ал-Мандеб, Суец и Oрмуз (кроз Ормуски мореуз земље Персијског залива извозе нафту), атлантистички Левијатан ће бити бесповратно насукан.

Овде термин Левијатан користимо да опишемо морску неман, америчку таласократску хегемонију, а не у значењу Хобсове државе. Дакле, Хути су досад заједно са остатком „Осовине отпора“ побили кључну америчку геостратешку доктрину „римленда“.

Доктрину „римленда“ или „земље обода“ разрадио је америчко-холандски геостратег Николас Спајкман. Читава теорија почива на идеји да се доминацијом на европској обали, у блискоисточној пустињи и у Индијском океану и Океанији може обуздавати Евроазија. Да би ова доктрина била могућа, потребна је потпуна, амфибијска доминација у експедиционим снагама, флоти и ваздушном простору.

Мањкавост доктрине „римленда“ коју је америчко-холандски геополитичар Николас Спајкман артикуклисао 1942. године није била видљива у тренутку када је долар могао да буде погонско гориво Црвене армије и када је америчка индустрија доживљавала свој процват захваљујући америчком учешћу у рату против Трећег Рајха. Напослетку, фраза о „америчком веку“ медијског тајкуна Хенрија Луса, која је претпостављала епоху у којој ће САД бити узор и надахњујући предводник човечанства, управо је била годину дана старија од Спајкманове доктрине.

И док Хути разрађују своју стратегију, амерички „Нејшн“ наводи да је „амерички век“ готов.

„Према свакој значајној метрици – економској, дипломатској и чак војној – САД су сила у опадању бар читаву деценију“, пише Алфред Мекој, историчар и колумниста „Нејшна“. „Форин полиси“ пише о говоркањима у америчкој администрацији да се спрема повлачење из Сирије, док кинески медији говоре о припремама за повлачење Американаца из Ирака. „Осовине отпора“, уз (прећутну) подршку Русије и Кине, раст популарности незападних интеграција и дедоларизација то потврђују. Америка дефинитвно није више сила која ће диктирати правила међународног поретка.

Читава ситуација делује познато. У америчком класику названом по Левијатану, киту, роману Хермана Мелвила „Моби Дик“, Исмаил се на почетку исповеда: „С филозофским потезом Катон се баца на свој мач, ја се мирно хватам брода.“

Овај цитат из класика америчке књижевности може да нам помогне да замислимо како ће изгледати повлачење последњег америчког војника из последње америчке базе.

Када се Американци „ухвате брода“ или (као у Авганистану) авиона, биће то доста за Хуте, Иранце, Русе, „усправне људе“ из Буркине Фасо, па и Србе. Не очекује се бацање на мач, јер ипак се то очекује од следбеника римске, а не картагинске традиције. И можда ће тада елита у Давосу схватити – шта је циљ „Осовине отпора“ – да се једном насукани Левијатан никад не врати у Океан.