НАД ТРАГЕДИЈОМ У ЦРНОГРАДУ: ПРЕ НО ШТО, ПЛАЧУЋИ, ЗАЋУТИМО

 

МОЛБА ЗА ОПРОШТАЈ

 

Молим да ми читаоци опросте што се бавим овом темом. Требало би само ћутати и плакати.

Ипак, чини ми се да не смемо да останемо неми пред злом.

Да се зло не умножи.

Да схватимо где смо, сви, погрешили.

Да се више не иде путем у пропаст.

Ако је могуће.

А плакати треба. Што више плакати. Над собом и над децом својом, по речи Христовој. ( Лука 23, 28 )

ЈЕДАН ТЕКСТ С ПОЧЕТКА ВЕКА

 

Почетком овог века, у часопису „Истина“ објавио сам текст „Игрице са ђаволовим репом“. Доносим га поново.

Године 1997., 1. децембра, ученик другог разреда средње школе из места Педјука у Кентакију, син угледног адвоката, упао је у своју школу са оружјем и пуцао у другове. Било је осам прецизних хитаца, од којих су три била смртоносна. Дечак Мајкл Карникл пре тога никад није учио да пуца у стварности. Али је био обученији од многих војника.

Како? Једноставно. Сатима и данима је пуцао у видео игрицама типа „Doom” и „Mortal combat”. Ту није научио само како се убија, него и како убиство треба желети. Острастио се и програмирао, дошло је до измене свести која је резултирала измењеним понашањем, у овом случају екстремним.

Није онда случајно што је професор војних наука, потпуковник Дејвид Гросман, изјавио: „Насилне видео-игре

су ментални еквивалент давања смртоносног оружја у руке

сваком детету у Америци. Један мој пријатељ их назива „обуком за убице”. Седењем и безумним убијањем безбројних „виртуелних” представника своје врсте без икакве казне или последице, деца уче вештине, стичу идеје и усвајају вредности које у сваком трену могу да гурну право оружје у њихове руке”.

Гросман сматра да је небитно држи ли дете под прстом џојстик или обарач – оно се свесно опредељује за убијање ближњих као извор забаве. Овај проблем се увећава са продајом компјутерских софтвера за забаву (са 3, 2 милијарде долара потрошње 1995. године на 6, 9 милијарди за видео игре 2002. године).

Најпопуларније видео-игре пуне су насиља, идентификације с криминалцима, зла и злочина. Уз чињеницу да су игрице све „стварније” и „тродимензионалније”, кућни рачунари су постали прави, врло савршени симулатори за обуку, ово су најозбиљнији разлози за забринутост.

Студије које је финансирала америчка војска (а ко би

други) показале су да је ефикасност убијања непријатеља у сукобу постала много већа од како су мете, уместо оригиналних, попримиле облик људске силуете. То истраживање је спроведено после Другог светског рата. Увођење људских силуета-мета повећавало је ефикасност убијања у Вијетнаму. Међутим, откако су се појавиле видео-игре, Армија САД је почела масовно да их користи. Нинтендо (да, они што праве Покемоне) снадбева америчку армију најбољим видео симулацијама. Пуковник Гросман је зато јасан: „Насилне видео-игре вас уводе у област у којој, уместо да будете пасивни посматрач људске смрти и патње (као кад гледате филм на ТВ-у), притиснете дугме које узрокује смрт и патњу другог људског бића”. 

У видео-играма убијање се награђује – ко убије више, побеђује! У том царству смрти, патња и уништење другог доносе задовољство играчу.

Од 60-их година XX века до данас, преко хиљаду на-учних студија у САД доказало је везу између насиља приказаног у медијима и агресије код деце. Године 2001, Медицински факултет Станфордског универзитета спровео је истраживање које је показало је да смањење броја часова проведених уз игрице на седам сати седмично у току 20 недеља смањује за 50% вербалну и 40% физичку агресивност испитаника. 

Али, наравно, ко има паре, има моћ. Индустрија дечје забаве изгубила би десетине милиона долара прихода, а у добу бога Профита то је злочин метафизичких димензија – губити доларе због менталног здравља омладине! Но, ко има уши да чује и очи да види зна, шта значи вежбање убијања путем  игрица. То је сасвим довољно: уши да се чује и очи да се види.

Све остало ће доћи само по себи.

 

И, ево, после две деценије од текста, десило се. А како и не би? Морало се, једном, десити. Овога пута, у Београду.

 

ЗАШТО ДА ПЛАЧЕМО?

 

Ко има ума да разуме, осећа да у овом злочину у школи на Врачару има нешто мистички ужасавајуће. Ми овакве злочине у школама до сада нисмо имали. Ово је „школски Јабуковац“, ово је „основачко Цетиње“. И десило се на дан када Српска Црква слави Владику Николаја, највећег Србина после Светог Саве, а поред храма Светог Саве, оснивача српске школе. Сада ће одмах да крене медијска хистерија како треба уводити полицијске постаје у школе, и камере у сваку учионицу, и зидати бункере пред професорском канцеларијом. Школе, да би биле безбедне, треба да постану концлогори – то је, највероватније, једино решење власти и медија, и свих који неће да гледају узроке збивања. Школа не може да буде логор, јер је школа слобода и радост сусрета, а не полиција и камере. А нико у јавности неће реће – ово је због ријалитија, ово је због друштвених мрежа, ово је због бивших криминалаца који снимају спотове у школама, ово је због министара просвете који су оставили просветаре да буду глинени голубови у које нишане очајници транизције и бахати добитници те исте транзиције, ово је зато што школе више не образују, него дводимензионално информишу и издају безвредне и бесмислене дипломе.

Деца су жртве – потровасмо их лажним светом ријалити стварности. Потроваше их видео – игрице пуне убијања и злочина. Потроваше их серије у којима су једини прави мушкарци криминалци, а не људи са четворо и више деце, који хране своје породицу поштеним радом.

И ми смо жртве оваквог света, али су наша деца, јадна наша деца, највеће жртве. Покушавају самоубиства већ од дванаесте године, каже ми клинички психолог Влајко Пановић, који се деценијама бори за нормалност у Србији. Деца, деца су жртве. Деца, наша једина будућност!

Ово је последња  прилика да се уразумимо. Јер, како каже Достојевски, сви смо криви за све. Оваквих бесмислених злочина код нас није било – али, ево их, ево их. Право из Америке, којој се деценијама клањамо као веселом Дизниленду, а из које куљају црни ветрови нихилизма. Када је, пре више од пола века, у САД једна млада мајка убила своје детенце само зато што је „предуго“ плакало, руски теолог Иван Андрејев записао је, сасвим у складу с речју Достојевског:“Нека се свако од нас замисли… шта сте радили баш те вечери када је овај невероватни, али врло стваран, чин био извршен? Можда је био ваш грех, ваша изопаченост, ваша злоба представљала последњу кап зла која је била потребна да се зло које је заузело простор у телу жене детоубице прелије преко ивице чаше? На тај начин морамо да схватимо догађаје попут описаног, уколико желимо да се назовемо правим хришћанима. Ридајте, браћо и сестре! Немојте се стидети суза! Натерајте људе око себе да плачу у ужасу, да плачу у болу, да плачу у сажаљењу према мајушном, невином, многострадалном створењу, како бисмо могли да разумемо нашу властиту кривицу због страдања самог Спаситеља и страдања сваког невиног детета, чија се мученичка крв меша са светом крвљу Спаситеља и чисти грехе свих грешника који се искрено кају. Нека сузе теку!“

Што се школа тиче, на данашњи дан преносим речи Владике Николаја ( послао ми их је, јутрос, мој брат у Христу Жељко Перовић ). Да знамо где је проблем, и да решење постоји – само ми, лицемери, не желимо да га применимо. Јер је лакше да гледамо убиства и злочине него да се уразумимо и вратимо Богу и себи.

 

ОДАБРАНЕ МИСЛИ СВЕТОГ ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА О ШКОЛИ И ПРОСВЕТИ

Христос је рекао: ако се не вратите и не будете као дјеца, нећете ући у царство небеско. Он, дакле, истиче већу потребу за васпитањем старијих него ли деце. Он показује и метод, како треба старији да се васпитавају. Врло просто: угледањем на децу. Но Он је рекао и како треба децу васпитавати. Опет врло просто: пустите дјецу нека приђу к мени, и не браните им. Само нека деца приђу Христу, а све остало је Његово дело. И једини задатак родитеља јесте, да не бране деци да приђу Христу. У присуству Христа, свог највећег Пријатеља, деца ће се не само научити него и оснажити. Јер Христос не учи само, него даје и благодатну духовну силу, да деца могу извршити што науче. Христос је вечна Младост. Та вечна Младост призива децу, да им дарује силу, да не остаре духом, него да се заувек одрже млади, бодри и радосни. Речју – мудрост Христовог васпитања деце састоји се у томе, да деца увек остану деца, и не претворе се у старце. На супрот тој мудрости стоји школство, схоластичко, васпитање, које свом силом тежи, да од деце што пре створи старце; да им истакне старце за пример, да им улије старачке мисли у разум, да им смежура срца старачким скептицизмом и песимизмом. Место да старци постану као деца, старци стварају од деце старце. И тако, нити сами улазе у царство Хрстово, нити даду деци да уђу. Отуда жалбе свуда по Европи, да је омладина у очајању.

+ + +

И данас се на нама потврђују речи Господа Христа: „док сам у свету, видело сам свету“. Док је Он у души човека, светлост је човеку. Док је Он у народу, светлост је народу. Док је Он у школи, светлост је школи. Док је Он у радионици, светлост је и раду и раднику. А одакле се Он удаљи, ту завлада тама преисподња: душа људска без Њега постаје Ад; народ без Њега постаје крдо разјарених и ненаситих зверова; школа без Њега постаје тровачница глупошћу; радионица без Њега постаје дом роптања и мржње. А како тек болнице и тамнице постају без Њега мрачне пештере очаја! Заиста, ко је год мислио о данима свога живота, о данима без Христа и о данима са Христом, тај има у себи самом сведока истинитости ових речи Господњих: „док сам у свету, видело сам свету“.

+ + +

Сви ви желите васпитану децу, а мало их ко од вас васпитава, јер мало ко разуме какав је дух потребан овоме времену. Пресићено је ово време духа техничкога, духа егоистичке револуције, духа млаке хуманости, полувера и полумера и потајног пактирања са злом. Један нов дух потребан је, дух мушке револуције против зла, надахнуте духом Божијим. Овај нови дух мора се унети у васпитање да би се свет освежио и зло било потиснуто,  мора се уселити у куће и школе и протерати све нечисте духове којима се омладина у наше техничко време запаја.

+ + +

Сетимо се и пренимо се. Кад нам затрубе у уши странци: „Култура, култура!“, одговоримо им: „Људи, људи!“ и кад нам наши рођени синови, у име иностранства, казују у уши: „Култура, култура!“, одговоримо им: „Људи, људи нам требају! То Бог захтева. То отаџбина потребује. То свет очекује. Не Ахаве, него Илије. Не палате од слонове кости, него људе, праве Божје људе.“

+ + +

Знате ли, браћо, зашто су људи несрећни? Зато што траже срећу мимо Бога и насупрот Бога. Као што је говорио Господ кроз уста пророка Исаије: Два зла учини мој народ: оставише мене, извор воде живе, и ископаше себи бунаре испроваљиване који не могу да држе воде (Ис. 2, 13).  Знате ли, браћо, зашто у наше време народи живе у страху један од другог, и оружају се један против другог, и у страху под бременом оружја вичу: Мир, мир, а мира нема (Јерем. 8,11).  Зато што су изгубили страх Божији и свест о присуству Божијем у свету. Знате ли, браћо, зашто школе враћају синове и кћери њиховим родитељима лошије него што су их примиле? Зато што „лаж учини лажљива писаљка књижевника“ (Јер. 8,8). Просветитељи морају савладати ту лаж која од људи прави зверове, и узвисити истину Божију, откривену и јављену свету Христом, изнад свих мнења и мишљења и слутњи људских. Тако ће само школа моћи повратити своју вредност, и синови и кћери људске свој образ.  Знате ли, браћо, откуд буне и револуције по народима и коленима земним? Отуда што су изашле многе лажне месије који уче народе да ишту и траже и отимају све, само не царство Божије (Мат. 24)

+++

Школован је онај човек који је успео да очисти језик од гадних речи и своје срце од смрадних жеља и свој ум од безбожних мисли.

+++

 

Силно и страшно вичу да се вера избаци из школе. Нека се омладини до миле воље говори о крвавом Нерону и људождерском Калигули, само нека јој се не спомиње спасоносно име Исуса Христа.

+ + +

Имали смо школу без вере, политику без поштења, војску без родољубља, државу без Божјег благослова. Отуда нам пропаст школе, и политике, и војске, и државе. Нека нам школа буде с вером, политика с поштењем, војска с родољубљем, држава с Божјим благословом.

+ + +

Страшно је колико данас има школованих људи који су на своје школовање утрошили читаво богатство а остали опет слепи јер нису прочитали Свето Писмо.

+ + +

Треба ли Срби да јуре те да стигну западну културу? Није нужно „јурити”, она се може стићи и гмижући. Стигли су је црнци у Америци и Аустралији и Либерији, како не би могли ми. Лако је њу стићи, јер не треба се пењати него котрљати низ брдо да би се до културе дошло. Она је испод нас, није изнад нас. Стићи културу није никакав добитак, добитак би био – престићи је, то јест испети се с оне стране културне низине на висину која би или одредила садржину моралној висини или била још виша. Ако нисмо сигурни да је можемо престићи, онда је боље не стићи је. Шта значи престићи културу? Значи благоупотребити све оно што je културан човек злоупотребио. И још значи: изаћи на светлост из моралног трулежа у који je култура довела човечанство.

+ + +

Права вера, хришћанска вера, то је Богом откривено знање људима о најважнијим предметима: о једном Богу, о души, о путу живота, о оном свету и Суду Божјем. То откривено знање не зависи ни од културе, ни од некултуре, ни од светског знања, ни незнања споредних ствари. А споредне су ствари: како се од лоја прави сапун, како се од руде лије гвожђе, како се просецају друмови и подижу мостови, и како се броји и рачуна и мери, и како се сади и калеми и ум познава. Довољан је разум људски за ова ситна знања. Модерна школа јесте слагалиште тих ситних споредних знања. То је знање које надима, како мудро каже свети Павле, или лажно названо знање, опет по његовим речима. Пре много векова универзитети европски, заиста, бавили су се главним и основним знањима живота. Но, како се видело да се та знања не могу задобити људским напором без божјег драговољног откривења, то су ти универзитети постепено падали и претварали се у бакалнице и у ситничарске радње, где се може купити све што земља производи, но ништа што с неба долази. Европска школа одвојила се од вере у Бога.

Тако је говорио Владика Николај. 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

У пророчкој песми „Небеска Литургија“ Свети владика Николај је рекао да стиже време кад ће у Србији бити „тесна гробља, а мало гробара“ и да ће „гробарима отежати руке“. Док се народ српски не врати Богу и себи, док не схвати где је Живот, а где је смрт.

Тада ће Свети Сава, који, гледајући страдања свог народа – а „блиједо му лице од ужаса“ – узвикнути:“Доста, Боже, поштеди остатак!“

Дај Боже да се и ова страхотна трагедија београдска претвори у позив у покајнички плач над нама и децом нашом, и дај Боже да се зауставимо на ивици понора молитвама Светог Саве и Небеске Србије.

Још једном молим за опроштај што сам написао овај текст пре но што, у тродневној жалости, заћутимо и наставимо да плачемо.