НАД ТАЈНОМ ВЛАДИКЕ ЊЕГОША: ЗАПИСИ МУДРИХ СРБА ПОВОДОМ ОБНОВЉЕНЕ КАПЕЛЕ НА ЛОВЋЕНУ

ИЗАЗОВИ ЕПОХЕ

 

Бавећи се раним стваралаштвом јеромонаха Николаја Велимировића, Милан Радуловић истиче да је оно било саставни део великог културног полета који је обузео Србију уочи Првог светског рата. Као и остали ствараоци епохе, Велимировић је покушавао да оствари више, на први поглед противуречних, циљева – и да заснује нову методологију богословља, али и да теологију представи као синтезу науке, философије и уметности. Да би се теологија ослободила непотребне и оптерећујуће схоластичности, она се мора вратити новозаветним и светоотачким изворима. Она се такође мора суочити са свим изазовима доба у коме настаје: од хедонизма и релативизма, преко социјализма и анархизма, до спиритизма и далекоисточних религија.

Зато је Велимировић у „Религији  Његошевој“ тврдио да ко не види Бога у логаритамским таблицама, неће га срести ни у Павловој посланици Римљанима. Свака наука је, вели он, теологија, јер говори о Богу, а сваки научник теолог, јер казује о делима Господњим. Невидљиви свет открива Бога, чија је суштина недоступна, али је Он, у исти мах, и огањ који загрева сву васиону.

 

БОГ КАО ПЕСНИК

 

Приступајући Његошу, сматра Радуловић, јеромонах Николај у његовом стваралаштву види могућност стварања нове, хришћанске философије уметности. Природа је, по Велимировићевом схватању Његоша, живо и савршено уметничко дело, али стваралац не сме да га подражава, него, у складу са интуицијама платонизма, крене у потрагу за духовним смислом појава. Иза творевине је Творац, коме уметник „улази у траг“ и кога слави.   Природа о Богу, сматра јеромонах Николај, говори у „тропима и фигурама“, али сасвим јасно. Јер, њена лепота је још несумњивија од њеног постојања. Ако се узме да је, по Његошу, сам Бог Песник – „творителном зањат поезијом“, онда је јасно на кога и земаљски уметници треба да личе.

Божја стваралачка воља одражава се у песниковој стваралачкој имагинацији. Јер, Бог није безлична сила, него Тројица. Један од Тројице постао је Човек. Бог ствара ни из чега светлост и лепоту, а уметник обликује из већ постојећег. Али, личи на свој Праузор. Као што је Бог и присутан у свету и ван њега, тако и песник обитава у свету у коме ствара, али га и надилази смислом који у њему открива. Песници су, сматра Велимировић на Његошевом трагу, управо зато први свештеници, који Творцу, у име творевине, приносе захвалност за све и сва.

Ипак, постоји и трагедија човековом живота у свету који се,  захвајљујући слободи истог тог човека, отргао од своје првотности и запао у ентропијске процесе. Његошево питање о томе шта је човек, а мора да буде човек, указује на распетост – ми смо творевина коју вара овај свет, а видимо да смо саздани за нешто више, што овај свет надилази. Да би се одолело ентропији, у свему што постоји треба видети Творца, умну силу која, како каже Његош, слави победу над хаосом („грдном мјешавином“).

Лепота природе гањавала је Његоша, али је он у њој видео и рат свих против свих, о чему јеромонах Николај сведочи као о човековој немоћи у телесном смислу, јер је подложан болестима и смрти; његовој немоћи у смислу етичком, јер је подложан страстима, од којих је једна и гордост. На крају, и човеков ум је немоћан, јер тражи и мудрост и блаженство, али их у овом свету не може наћи.

 

ЧОВЕК ЧИТА КЊИГУ СВЕТА

 

Човек је „читалац“ књиге света, која би без њега била само бесловесна збрка. На тај начин, сматра Велимировић, рађају се две теологије – теологија духа, која се креће ка философији и наукама, и теологија природе, која се одражава у осећањима и уметности. Зато су песници посредници између богословља духа и богословља природе, измеђзу философа и народа. Такав је био и Његош, геније што је у име свог народа изговарао реч пред Творцем. Као што између простог народа и Фрање Асишког стоји Гете, вели Николај, тако и Његош стоји између метафизике и народне епске мудрости.

За младог Николаја, теологија је све или ништа. Она спаја догамтику са етиком и философију са уметношшћу. Она је и проповед и поезија. Ако је природа уметничко дело, онда је богословље својеврсна херменеутика Творчеве уметности. Теолог је човек делатне имагинације, а не пасивни схоластичар. Он осећа да су сви људи узајмно повезани, и да сви учествују у великој тајни света. Природа је, по Божјем благослову, стлано у врењу, у стваралачком кретању и напону; човек не може и не сме да остане равнодушан пред том чињеницом, него, скупа са природом, треба да учествује у радосним даровима Божјим, да се из датости креће ка задатости, свечовечански одговоран за стварност која му је поверена.

 

СВЕТ ЈЕ ПУН СИМБОЛА

 

Милан Радуловић сматра да је Велимировићева богословска мисао у раној фази његовог стваралаштва имала непосредне сличности са поетиком симболизма. Три су основна пута, каже он, ка оваквој сродности: светоотачка мисао која твар доживљава као низ симбола које човек, на путу вере, треба да протумачи и примени на спасење; идеје Владимира Соловјова, из којих се развија руски „теургијски“ симболизам, различит од западног, који је плод клонућа; и, наравно, европска уметност епохе која је Велимировићу била позната.

Дакле, за Велимировића Његош је и симболиста, читач загонетки Божје творевине, али и експресиониста, који верује да свет и даље настаје, и да у њему има места за човека ствараоца. Сва васиона је, каже Николај, препуна гласова који нас зову и траже да се и сами огласимо.

Милан Радуловић сматра да је Николај припадник панестетизма, који лепоту узима као крајњи израз смисла постојања. Истовремено, он настоји да богословље повеже са животом савременог човека, и да његову религиозност извуче из оквира обичајности у израз личне воље и смислотворства, што се нарочито види у „Беседама под Гором“.

 

 

РЕЧ МОНАХА ВАЛЕРИЈАНА

 

Приказујући, пре Првог балканског рата, „Религију Његошеву“, монах Валеријан ( Бошњаковић ), песник и тумач поезије,  истиче да је душа сваког човека шума коју треба читати историјско – психолошким методом. Шума Шекспирове душе била је гигантска, душа Бајронова афричка џунгла препуна страсти, Гетеова олимпски гај, Достојевскова пуна храмова и моштију, док је Ничеова душа шума „по којој корача, по крви и труповима ближњих, Натчовек“.

Валеријанов приказ је еуфорично импресионистички: у прва три поглавља „Религије Његошеве“, Велимировић је кобац који се залеће на планину, у поглављу „Изгубљени рај“ орао који кружи над планином, а у поглављу „Теологија Његошева“ то је „планина која се сурвала на планину: Маљен на Ловћен“. По монаху Валеријану, у Велимировићевој студији више је теологије него у свим српским црквеним часописима и више поезије него у свим нашим песничким збиркама. Уосталом, опет по Николају, сваки прави научник ( од Лавоазјеа до Тесле, од Волтера до Штросмајера) јесте теолог, јер говори о делима Господњим.

Није лако бавити се Његошем, јер је песникова душа сложена, па треба имати велике мудрости када се религиозни елементи одвајају од чисто уметничких, каже монах Валеријан. Велимировић је успео да сачува меру – равијеног естетичког чула, он пише језиком истинске уверености, што значи „једрину и чулну масивност мисли“ и самим тим превазилази сваку нашу теолошку нарацију, које су сувопарне и лишене животности. Иако пише високим, „торжественим“, тоном, млади јеромонах никада не прелази у пуку реторику и фељтонизам.

 

ПРОМЕТЕЈСКИ ОГАЊ

 

По монаху Валеријану, у нас постоје два стила – европски, који јасно и лако изражава и осећања и мисли ( „нервозни кристал“ ) и груб, одсечан, али логичан и тачан „кристални нерв сељапштва“. Николај се уздигао да стила пуног прометејског огња, па је то „блистави ватромет из брилијанта“.

Да би човек приступио души Његошевој, вели Валеријан ( којој је Светислав Вуловић прилазио сентиментално, Павле Поповић професорски, а Бранислав Петронијевић философски ), мора бити прави Ливингстон; јер, ако се Његош лиши прометејског огња, он постаје само „Доситеј у стиху“. Николај је то осетио, када је рекао да је Доситеј земљски побожан, а Његош небески религиозан.

Његошево одушевљење природом Николај је нарочито истакао, приступајући осмишљавању природе као Божјег дела каткад поетичније од самог Његоша. Међутим, ни Његошу, ни Велимировићу не пада на памет да природу виде као хармонију – тамо се води стални рат. Јер, како Николај чита владику Рада: човек је физички немоћан, подложан болести и смрти; човек је немоћан морално, јер га муче страсти, међу којима је најсилнија гордост; човек је немоћан умом, у потрази за мудрошћу и блаженством.

 

БОГ И СРБИ

 

Али, Бог је, по монаху Валеријану, и код Његоша и код Велимировића, над нашим хаосом и привиђењима. Открива Га невиљдиви свет; иако Му је суштина недоступна, Он Собом греје васиону. Иако, под снажним утицајем рационализма и наших историјских несрећа, има „рудиментарну христологију“ ( па је песников култ човештва и национализма присутнији од идеје богочовештва ), Његош није пантеист – за њега је Бог Ум и Стваралачка сила.

Кључно питање које монах Валеријан покреће тиче се Његошеве религиозности, чија хетеродоксност потиче из историјских услова живота српског народа. Косовска трагедија је условила поглед на свет владике Рада. Он, по Валеријану, није могао да прежали Обилићеву смрт и косовски пораз:“И онај крвави убрус на који је пала глава Лазарева, она земља, која се напила крви Милошеве, изазвала је више болова и суза у Његошевој души, него Голгота и плаштаница благообразнога Јосифа из Ариматеје“.

Упркос већинском становишу наших црквеих делатника, монах Валеријан тврди да је после косовског пораза, у нашем народу почела да се развија нерелигиозност, због дубоког разочарења у неуспех остварења царства Христовог на земљи.

Онда је дошло ослобођење Косова и Метохије.

Онда је створена Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Изгледало је – благо нама – да смо коначно доживели испуњавање Његошевог Завета.

Кад је слављен повратак Његоша на Ловћен, у капелу која је обновљена после аустроугарског рушења, мудри српски писци су се огласили својим кратким, али мудрим, речима и увидима.

 

 

Григорије Божовић

У СЛАВУ ЊЕГОШЕВУ

„Млaдо жито, навијај класове,

Прије рока дошла је жетва!“

Сретно покољење. Пређе рока дошла му је жетва. Младо жито навило је своје бујне класове. Родна је година. Велики ратар имао је добру руку, а још боље семе. Никло је оно и примило се не само на суром кршу васколикога Динарскога Краса, но још јаче по питоминама Шумадије и Мораве. Избило је по крвљу отрованом Косову, по до јуче отиманом Повардарју, по житној Војводини и Славонији, око Врбаса и Драве. Навија класове и буја. Сретно покољење и поносно. Јер његов грмен није био мали, нити је је његову највећему лафу тешко било из њега изнићи. Тужни сирак без игђе икога некада сад је миран и спокојан: петнаест милиона на његову огњу скованих људи данас скида пред његовом успоменом капу и враћа га на Ловћен. Ту да води бодре разговоре са одабранима, са онима што су за песму створени. Још боље. Са те вршине што је главицама небо подупрла да пази како се наше племе не би сном мртвијем успавало. Сретно покољење…

Имали су право по злу спомену клети Аустријанци. Имали су разлог. Да му кости са Ловћена свуку. Никад не умиру они који довека живе. Разложно су и оправдано они такве клели. Да бисмо их ми благосиљали. Јер и кад су били најјачи, кад су на Ловћену имали и највеће топове, Цетињски Пустињак био је за њих громовни бојовник, већи стратиг од Кевеша и Хецендорфа, Саркотића и Шпиц Милера. Дужни су били то учинити. Јер су Мандушићи и Мићуновићи, Игумани Стефани и Томановићи из сна будили заклано и покопано племе. Да још једном овако на миру задрхтали. Видећи остварен сан највећега пророка својега. Уз Комове, Суторман, Дурмитор и Иванова Корита свакога лета уздижу на планину Црногорци. Врси свих високих тимора наши су народни Синаји. Настаје наше народно лето. Право је да пођемо на планину. На вршне катуне. Уздижемо тамо и својега великога Чобанина. На Ловћен под небо. Над плаву пучину нашега Јадрана. Па да отле гледа уз растоке покрај мора сиња. Уздижемо га. У историјски пркос теби, Аустријо, а у побожност и благодарност нама, свете…

Јер.

Владика Раде није само наш највећи песник. Није само добар државни поглавар. Није само највећи за Косовом Јеремија. Није само бунтовник нације, покопане на пољу између Звечана и Качаника. Није само патријарх и светитељ, хајдук и ускок, мудри дипломат и заступник голе сиротиње. Владика Раде је онај дух што се само једном у векове рађа. Он је у најлепши мрамор уклесани скуп свих наших народних одлика, свих прегнућа, свега огња, свих надања и наше Голготе, наших Косова и Васкрснућа. Наша прошлост претворила се у чудну уметницу. Пришла је у једном тешком часу литици од мраморја и златним чекићем и златним чекићем исклесала једно наше најдивније обличје. Дала Пророка. Мојсија дивнијега од свих: и од онога у Риму и од онога у Русији, за нас већега и од онога што би на Синају с богом лицем у лице. Јеном је Српка родила таквога сокола…

Докле се српски зборило буде „Горском Вијенцу“ неће бити парбеника. Не може више тако нико проговорити. Књижевност је слика у речи. Но Владика Раде није ни говорио ни писао. Резао је он, клесао је по мрамору. Гром му је био чекић, муња мера а дебело море дубина. Пророковао је он. Из његове речи испадало је савршено Слово, Реч. Најдивније овапућена. Највећи је он као народни подвижник, као његов пророк. Од његова духа се живело да би се сретно изашло из светскога огња скорашњега. Урезао је он у најлепше слике једно орловско гнездо и његове орле и орлиће. До врхунца је подигао и осмислио наш народни парадокс, те смо могли свету доказати да је наша лудост народна била разумност у највећем степену. Без Мандушића и Мићуновића црногорска брда и лавице? не би се димиле као што су, јатагани би рђали; без Владике Данила и Игумана Стефана крајеви би се на Лиму и Зети турчили, а без „Горскога Вијенца“ наши наредници из палилула паланачких или никад дотле не чувених села, не би добијали читаве битке на Куманову, Сувобору и Добру Пољу. Не, не. Без Владике Рада не бисмо ми у недрима могли носити ону снагу и крепост, да заиста постанемо покољење за песму створено и племе које ће бити бријег морски и море за све уворне потоке. Био је он највећи маестро једне недовршене епике, али истовремено пророчки промерио њене нове размахе и славно помогао да се она сретно по његову основу заврши. Он је позвао да вере у крв запливају, јер је осетио да наша потонути неће. У том је његова величина, те је заслужио боравиште на Ловћену да је још толико висок. Јер сад више није сламка међу вихорове, иако ће усамљено боравити.

Велик је Владика Раде. Велика је његова песма. Огроман је његов подвиг. Само је наш народ већи од њега. Само је народна песма већа од његове. Само народни подвиг закриљује подвиг Владике Рада.

„Без муке се пјесма не испоја…“

Јесте. Без „Горскога Вијенца“, без његове крепости и песничкога поклича не би се исковало ни железно покољење, које дочекује да се Владици Раду поново на Ловћену поклони. Сретно покољење.

+ + +

Јован Цвијић

О ЊЕГОШУ

Нема никога другога у српској књижевности који би био тако потпун представник најдубљега осећајнога и мисленога у нашем народу као Његош; он је с највећом снагом изразио унутрашње стихијске силе српскога народа. Његош је гениални духовни представник динарскога народнога типа, и то га диже у највеће висине нашег народнога духа.

И ако је познавао само Црну Гору и бокељско приморје, и ако се догађаји његових списа везују за те крајеве, Његош није само регионални песник, већ највећи песник срца и мисли целог српског народа: јер је покрајинска искуства издигао на највећу висину, задахнувши их општим народним осећањима и тсжњама и дубоким мислима о људској природи и васељени.

Ниједан наш песник није у приснијој вези са својом ужом средином од Његоша. То је познато из многобројних примера; ја сам наилазио по планинама Црне Горе на старије чобане који су знали на памет целе одељке Горскога Вијенца. Његош се родио и живео у том делу нашега народа од кога по моралним и духовним особинама нема бољега; вековима су све жртвовали за јунаштво, понос и чојство, стално мислили на народну целину и обузимали их „пламови” кад помисле на тешку народну судбину. У Његошу су биле збијене највише особине такве средине, и отуда у његовим делима онај силан пламен народне мисли који је снажно утицао на све школоване генерације српскога народа.

Био је гениалан проматрач: читалац се изненађује видећи колико је у Горском Вијенцу, у Шћепану Малом и у Лучи Микрокозма дубоке опсервације духовнога и моралнога дешавања. И у овом случају, код великог песника, показује се да је дубоко проматрање основа свему, и раду маште, која га удубљује и разграњава.

Уз то је ишла изолованост и усамљеност генија, који се диже изнад ствари и људи, и, прерађујући проматрано, даје песничко-мисаоне синтезе и поглед на свет, као велики мислиоци о људској судбини н космосу.

С тим је у вези и онај стални утисак Горскога Вијенца: читајући га, као да гледамо огромну личност Његошеву како с висине мотри на цео наш народ и његове акције, с великим надама и дубоким болом генија.

+ + +

Слободан Јовановић

ЊЕГОШ

У целој нашој књижевности постоји само један горостас, – и то је Његош. Кнез-владика Црне Горе и њен највећи песник, он је, истовремено, био поглавар народа, његов духовни пастир и певач његове славе и јунаштва, — налик на оне легендарне краљеве из првих дана историје који су, као нека врста полубогова, били исто тако велики мудраци као и хероји. Поред све своје културе, примитиван, – он је имао једну видовитост мисли и једну трагичност осећања која премаша данашњега човека, – и са једном праизворном енергијом разбијао је све књижевне калупе и стварао дела каква се дотле нису никада видела. Горски Вијеиац је чудновага мешавина варварства и душевности. То је стихована хроника једнога покоља неверника који опомиње на Вартоломејску ноћ, – али та хроника пуна је јада и плача, – и то не оних које убијају, него онога који убија. Владика Данило, приређивач покоља, кука над њиме као над својом личном несрећом; то за њега није никакав триумф, него тешка жртва од које његова душа остаје неутешна и болна. Он пристаје на покољ као на једну свирепу дужност коју му је судбина наметнула, – следујући, као у неком месечарском заносу, једноме загонетном налогу озго који нити разуме нити одобрава потпуно. Највиша места Горскога Вијеица одржана су у тој атмосфери недокучности историјске судбине и необјашњивости човекових дужности. То је исти онај дах фатума који се осећа код старих грчких трагичара, – и у Његошу има нечега од Есхила.

+ + +

Исидора Секулић

ЈЕЗИК ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА

Без сумње, главна вредност Његошева Горског Вијенца лежи у поезији и мислености тога дела. Велики део чари, међутим, долази и од језика. Каквог језика? Не само језгровитог и сликовитог – ти квалитети зависе колико од самог језика, толико од творачке моћи оног који се њим служи – него језика који је наречје, језика који је израз једног посебног живота у општем животу нашега иарода, језика који је узео и елементе архаичне, и елементе црквених језичких облика. Чудно делује на читаоца језик Горског Вијенца. Нешто као језик старине, мудрости, историјске тајанствености – неких даљина које су наше, а које не знамо довољно; а уједно као јединствен и никада више недостигнут израз за поезију меланколије и песимизма. Читајући стихове Горског Вијенца, човеку је, с једне стране, као да чита предање, свету књигу, а с друге стране као да је то најбоља наша „пјесна са сузама”. Обичне истине звуче у Његошеву језику као оракул, као неприкосновеност. Обичан песимистички уздах је таман и тежак као облак пун дажда. И све то не само кад се израз прочита у спеву, где му спев сам даје особиту снагу, него и кад се извади из текста и чита или каже као независна изрека. Не ради се ту само о слици и поређењу, него се ради о сакривеном и битном: о животу покрајине једне, и племена једног, који су, негде и некада родили тај израз, који су из своје индивидуалне душе именовали ствар, осећај или ситуацију. Јер, не јауче се, и не шали се, и не љуби се на исти начин у Црној Гори и Шумадији, у Босни и у Војводини. У разим крајевима се из разних мука, опсервација и сласти рађају изрази за неко констатовање. Посебна горчина и патос се осећају из израза: „Не требује царство нељудима”. Један слог ако се измени, има се нова модулација израза, стила, па и значења. Језик је можда финији од музике. У музици је пола тона најмања разлика, у језику је довољан један акценат да, рецимо, индиферентност промени у сету.

Хтели бисмо рећи да у нашим наречјима и локализмима, чак и архаизмима, има моћи и лепоте и снаге. И хтели бисмо рећи да човек за наречја и старинске обрте није неосетљив, сем ако их нарочито пориче. Наречја би се морала боље познавати и волети; она би морала много давати оном језику који је успео да постане књижевни језик јер имају штa дати на своме „наречју“ успео је владика Раде да испева најбољи вслики спев који имамо до данас. Наречје се показало достојно највише књижевности. Не само као адекватан израз за један локални историјски догађај, него као завидан израз најсублимнијих поетских мисли и расположења. Народне песме су наречје; Вук Дојчевић је наречје; Горски Вијенац је наречје. Дакле златне књиге наше поезије наречје су, и, што је главно, на речје остају.

Из покрајинских говора би се морало интенсивно црпсти не простим узимањем речи и обрта, него понирањем у живот тих наречја, која су још жива, и живеће, и бити не једном од наших песника матерњи језик, и, што је за поезију можда још важније, језик завичаја. Нека влада језик који je успео да овлада, али нека се у њ лије из свега онога што би, у другом случају, било такође достојно да влада. Многи наши писци, чији је језик језик покрајина, сувише, и навлаш га заборављају, не баве се језичким проблемима, чине неправду и своме и општем књижевном језику.

Шта је тосканско наречје, талијански књижевни језик? Није то један диалект који је из политичких, практичних или естетичких разлога потиснуо друге. То је једно море у које се највише улило, и још улива. Тоскански, то је и латински, и провансалски, и разноврсно талијански. Некада, у 13. и 14. веку, галијански су песници терали моду да пишу у та три језика одједаред, сваки ред песме друкчији. И Данте има такву поему. То је било бизарно. Али је долазило из доброг инстинкта. Узимати све своје и сродно, сливати и ближити, стварати из свега кроза шта је, сукцесивно, народни геније пролазио. То је обогатило талијански језик, то одржава везу између језика којим се пише, и оних којима се писало. Модерни талијански песници употребљују речи и обрте каквима се служио Данте, Кавалканти, и други. И то нису архаизми. То је, кажу они, богатство талијанског језика, и талијанског генија. И тако и јесте. Језик сам по себи може да буде инспирација, да он храни дух, као шго дух храни њега.

Наш књижевни језик је прилично стао, јер га одвише искључиво хране они који се књигама хране, и јер је немаран за оно што крију покрајински говори и класична наша литература. Ко чита Горски Вијенац и Вука Дојчевића? А Дантеова Комедија је раскомадана и прикуцана по зидовима кућа, цркава и мостова, и цитира се сваки дан од јутра до мрака, и стари изрази су свима познати, и нису стари. Бог та и дивна наша наречја остају наречја, а књижевни језик нам је штур. Кад дође до превођења са страних језика, онда је човеку језа од сиромаштва. Пет шест разних глагола преводе се све једним глаголoм. Глагол осећати и именица осећање постали су већ мучни. И не caмo они. Тако је и кад се ради о обичним и најобичнијим конкретностима. Ђовани Пасколи, кад је писао своју дивну песму La picozza, бирао је између хрпе назива разних диалеката. и узео оиај који му је по звуку, по облику, по пореклу, по историји оних који су га створили, најбоље приличио. Тако се може разумети раскош у језику Данунциа. Из свих наречја се црпе; а кад је нешто згодно унесено у књижевни језик, престало је бити наречје, престало је бити и архаизам, па ма како архаично било само по себи.

Читајући Горски Вијенац, човек се диви свему, и завиди језику поред свих замерака које му се чине. Сад је можда најзгодније време да сс наш књижевии језик отвори и рашири. Сад, кад су уједињене, и у контакту, све покрајине, све  историје и прошлости, сав фолклор, сва језичка блага.

 

+ + +

Владимир Вујић

НЕШТО О ФИЛОЗОФИЈИ ГОРСКОГ ВИЈЕНЦА

Горски Внјснац даје једро збијен и концентрисан народни живот издигнут на уметничку стваралачку висину: у том делу је живљење примитивних полу-херојских планинаца, прочишћено, дошло до поетски израженог националног хероизма. Горски Вијенац је сировом античком снагом избачено стварање, толико сировом, али и толико огромном снагом рођено, да се није могло салити у одређени облик књижевни, ни у драму ни у еп ни у лирику, и ако има и широке епске размере, и изванредних драмских мотива, и разноврсног лиризма. Када се народни живот сав, онако једар, и пун и снажан изражај једне силне расне душе, у духу уметника Његоша дизао, процесом уметничког прорађивања и прерађивања, до једне подигнуте и сублимиране националне херојске поезије, снага тог јаког живота је разбила литерарне калупе. Сирово, сурово, полу-херојско, – а то увек значи и полу-дивљачко, – свеже варварско живљење расних горштака је претворено у Горском Вијенцу у поему једног националног хероизма, попело се у „весело царство поезије” где је добило сада поетску дикцију и постало уобличено, идеализовано у раскиданим, но живим и пуним израза сликама. Те слике дају час колосалне епске ширине, час набачене првокласне драмске изворе, час су изрази лиризма проткани ванредним опажањима и једним природним красним размишљањем потпуно свежа природна човека са планина и кршева. Све те слике једног особеног расног живота, живота једног кршног краја, дају квинтесенцију народног живота у опште, проширеног на све расно у ширем смислу, један поетизован извод из народног живота, конденсован у изразе и облике који су, метрички, ритмички и у свему и свачему, остали народни, више и боље но штo је дало иједно дело наше књижевности до данас.

При том издизању једног примитивног расног живљења до поетске форме, при том прелажењу из свеже, варварске средине у високе херојске снове нације, у том процесу стварања уметничког дела које се пење од дивље душе планинског пљачкаша до „жертве благородие” – у живот Горског Вчјенца и у живе личности које кроз њега делају, мисле и сањају, ушла је, улила се, и једна примитивна мудрост, једно посматрање живота својствено човеку у кршевима и гудурама, у природи, у непосредном додиру са природом. И издигле су се до, дикцијом и метриком уобличених, стегнутих и продубљених израза, две природне основне линије животног посматрања: свуда је борба, и то мучна борба, па је тежак и мучан и живот. Тескобно живљења је човеку у планинама, борба је око њега на све стране: све се бори да се одржи, све се мучно бори, и као да цела природа носи собом нужду и недовољство и гони на борбу. Па је тешко живети, гадни су и људи као и зверови, човек као и природа око њега. Човек сусед те пљачка, планинске бујице руше. У овом дубоко примитивном осећању борбе и рђавога у природи горштак је продубио своју мудрост, опажајући око себе само и увек потврде за те основне мисли о борби и ту основну идеју песимизма. Из тих дубина расне душе та два изражаја су се попела до личности у Горском Вијенцу, и кроз њих, проширена, лепше казана, уопштена, проговорила на један књижевнији начин. Пролазећи кроз национално, та два изражаја, борбе и зла у животу, повећали су обим: послужила су и Данилу да на неки начин оправда покоље потурица, и Стефану да прикаже широко, и сувише широко, борбу и зло свуда. Тако је пробио основни тон примитивчевог мудровања о животу и човеку у свету, од првобитне тескобе живљења до једне уопштене мисли о борби и о злу у животу. Вечито са смрћу пред очима, фамилиарни са њоме као и сви примитивни људи, одани култу свога, својих обичаја и својих традиција, ти људи из кршева постају лако јунаци. У Горском Вијенцу то примитивно неосећање смрти као страшне чињенице дигнуто је до поетског хероизма и везано за националне идеале традиција. За невољу би се могло рећи да од филозофије има та три основна изражаја: свеприсутност борбе и у природи и у човеку, тешко и зло живљење на свету, и мирно умирање, сва три доведена у Горском Вијенцу до поетског израза појединих личности, до неке врсте „филозофије” о борби, до „песимизма” и до хероизма. Све што у дубоким примитивним врелима крије расна примитивна душа, избило је овде, у песничком облику, као мудровања личности из Горског Вијенца, мудровања која су тако природно њихова и која они морају измудровати. Не иде тај „песимизам” Игуманов далеко, ни „хамлетизам” и болећивост Данила далеко, до филозофске концепције. На глас о покољу, о рекама крви, игуман Стефан се заплаче од радости, а Данило кличе: „Благо мени!” Хоћу да кажем да, ма колико био издигнут ниво, не иду људи из Горског Вијенца тако далеко да се претворе у носиоце теоретског филозофирања; увек и стално је ту свежи, дубоки варваризам природног живота, на који ће вас сетити страшна варварска клетва: „своју ђецу на њ печену ио. Личности Његошеве имају, у том погледу, особине правих створених и уметнички рођених личности. Оне нису празне cxeмe ни симболи: оне живе својим животом и стално у додиру са оним дубинама из којих су произашле.

Уметник може створити своје створове живе, самосвојне, своје толико да постају индивидуалности које имају да проживе и изживе свој живот, отму се и од творца да би биле своје. Само првокласно уметничко стварање може дати тако живе личности; само рођен уметник може на тај начин, по Шилеровој речи, „умножити природу у природи”; и кад ти створиви филозофирају, када мисле и сањају о човеку и свету, они мисле својом главом и сањају своје сопствене снове, онако како то морају, доследни себи и свом духовном саставу. Што је уметник мање стваралачке снаге, створови му свевише постају празни наслови, етикете без свог живота, у које се може стављати „филозофија“ уметника кији их је дао. Онда личности нису живе, ми иx не видимо, не чујемо, не осећамо, не памтимо, и врло лако заборављамо. Онда оне могу да филозофирају као она лица под грчким именима у филозофским диалозима Ренановим или Франсовим. Нису више личности пред нама, но тумачи филозофема својих твораца, пропагандисти и интерпретатори теорија, а не само своји тумачи и своје душе. У том случају би се, врло лако, и врло оправдано, и потпуно на своме месту, могло говорити о „филозофији” тог и тог писца. Али у колико је уметник на вишем стваралачком степену, у толико постаје наказнији посао тражења његове „филозофије” тиме што ће се искинути, отргнути, или уста живих личности, па поређати „места” са којима се после могу градити вештачке конструкције до миле воље.

Његош је у Горском Вијенцу уметник: ако у делу има „филозофије”, и ако се допусти та реч, она је једино и искључиво једно једро и збијено мудровање свежег народног човека, заједно са уметничким стварањем издигнуто до једног проширеног основног искуства о борби у животу, о злу у животу, и о чојству и при умирању. О томе говоре личности Горског Вијенца, и о томе и тако они говоре јер морају по уметничкој нужности. Како филозофира Његош, може бити би се видело пре из Луче Микрокозма, где би се и могли пронаћи разни филозофски ,,изми”; а видело би се то и онда када бисмо имали на расположењу грађу коју још немамо из његова живота.

 

ПЕКИЋЕВО ПИТАЊЕ

 

А онда се, у крви и огњу, распала Краљевина Југославија, коју је Тито преузео 1945, и која је, у име комунистичког црногорства, опет срушила Његошеву капелу.

И подигли Мештровићеву паганску тамницу за кости великог вожда заветног Српства.

И сатрли све заветне вредности међу нама.

Примајући Његошеву награду, Борислав Пекић се упитао:“Где су у овом просвећеном, напредном веку вредности којима је Његош певао, где тајне живота за којима је трагао? Где је Истина? Где Правда? Доброта? Слобода? Где је човечност, Благородност, Племенитост? Где Оданост, Пожртвовање, Часност? Где је избор Царства небескога, изгубљеног у себичности, равнодушности и беспућу наше цивилизације? Где су врлине без којих је живот бесплодно умирање, а постојање не заслужује више од заборава?“

И то су кључна питања с којима се суочавамо.

Његошев повратак на Ловћен могао би бити знак да је почело ново време. Време у којима ћемо бити Срби какве је Његош замислио.

За то – Господу се помолимо!