НАД ЈЕДНОМ СТАРОМ ФОТОГРАФИЈОМ

ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИЦА ТРИ САБРАЊА: ТРИБИНЕ У МИСИОНАРСКОЈ ШКОЛИ У БЕОГРАДУ

 

Пише: Владимир Димитријевић

Пред собом имам фотографију из далеке 1995. Покојни Небојша М. Крстић и ја седимо под виновом лозом на Какову, хиландарском имању, код нашег оца Митрофана, под лепим јесењим сунцем. Он пијуцка узо, а ја, нешто намрштен, „гледам у патос“, склон младалачком апокалиптицизму – пун сам телесне снаге, али са „сплином“ и тешким темама у глави. Небојша је на полеђини слике написао:“Обојица ( љубави туђи ) рекоше:“Изиђимо у поље“.“ Била је то парафраза једног места из „Слова љубве“ деспота Стефана Лазаревића. И смејали смо се, настојећи да сваку претенциозност сузбијемо шалом.

Гледајући слику, схватио сам: ове, 2023, навршило се три деценије од значајних скупова који су били одржани у Мисионарској школи при храму Светог Александра Невског у Београду, када је Небојша имао видну улогу.

Сада је то већ историја српске хришћанске културе. И вреди се сетити.

 

СКУП О МОМЧИЛУ НАСТАСИЈЕВИЋУ

 

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Април месец 1993. донео је изузетно значајан и посећен скуп, посвећен хришћанским аспектима стваралаштва Момчила Настасијевића. О Настасијевићу се, и до тада, писало много; почетком деведесетих година прошлог века, професор др Новица Петковић објавио је критичко издање његових дела. Ипак, из идеолошких разлога, после Другог светског рата прећуткивало се оно најдубље хришћанско у његовом делу. Зато су 1. и 2. април 1993. значајни датуми у историји рецепције Момчиловог стваралаштва.

Скуп је почео парастосом Момчилу Настасијевићу и његовој породици. Уводну реч дао је прота Љуба Петровић, а сала је обе вечери била дупке пуна. Говорили су: епископ будимски др Данило ( Крстић ), професор др Новица Петковић, свештеник Владимир Вукашиновић, Синиша Јелушић, Матеј Арсенијевић, Небојша M. Крстић и Владимир Димитријевић.

 

РЕЧ НОВИЦЕ ПЕТКОВИЋА

Један од најбољих познавалаца Настасијевићевог дела, Новица Петковић, указао је на религиозни аспект Настасијевићевог стваралаштва:“Одмах после песникове смрти прилично много се истицала његова религиозност. После рата о религиозности се дуго ћутало, и помињана је углавном ради покуде, као мана. У последње време о њој се поново почиње да говори, и то уз извесна пренагљивања којима се канда жели да надокнади нешто што је дуго прећуткивано. За Настасијевића је религија, очигледно, била недовојиви део човекове духовне културе. Хришћанство је стављао на сам врх вредносне лествице. Сав у трагичним распећима, истински човеков лик је у суштини христолик. Најзад, тамо где је најдубља, Настасијевићева поезија, нас уводи у изворну религиозност, у доживљај божанског или нуминозног, у исти мах смо задивљени пред нечим огромним, непојамним што нас превазилази, и згрожени пред сопственом пропашћу, престанком, смрћу. То је дивна и страшна поезија, као око Пантократорово“.

 

ПЕСНИКОВА АНТРОПОЛОГИЈА И ГНОСЕОЛОГИЈА

Свештеник Владимир Вукашиновић је говорио о богословској антропологији песника Настасијевића и, између осталог, истакао:“Песникова слика човека је блиска оној коју има свети Иринеј Лионски. Та слика је динамичка. Имамо идеју недовршености. Потребе поновнога саздавања, досаздавања. Он то назива „процесом човека ка нечему што се тек има остварити, чисто људско, што је и чистина и пунота себе: живо у пуном смислу и телом и духом…“ Његове речи: „Некако упола сазданим сазнамо се, као у неком безизлазном спрегу врћења…“ Свети је Иринеј, ипак, то исто изражавао назвавши првосазданог човека (и све до Христа, па и оне у процесу охристовљења, донекле) дететом. Православна антропологија има за своју кључну одлику, поред динамизма, и категорију отворености. Човек тек треба да буде довршен. Њему недостаје Дух Свети да га допуни.

Пуни и прави човек је обожени, или прецизније – охристовљени и ухристовљени човек. Охристовљење је оцеловљење човека. Настасијевић говори и о томе. Он говори о „повратку изгубљене целости“ … „изграђивању у интегрални лик човека“. Из чињенице да и даље подвлачи идеју о рођењу као стању „извитопрења, неизграђености, ненађености“ јасно је да за њега дотично „повратак“ не значи неоплатоничарско и оригенистичко враћање у стање претпадног мировања него се под „изгубљеношћу“ подразумева стање и циљ за који је човек саздан, неостварење изазвано промашајем, грехом. То је још јасније изражено у његовом христолошком казивању. За Настасијевића Христос је „остварени лик човека“. Знамо за есхатолошку перспективу присутну у теологији светог Максима Исповедника, као и у посланицама апостола Павла. По њој је човек христолик, створен са Христом (ипостасно сједињеним Богом и човеком) на уму, и Христа ради. Христос као сабирна личност (=Црква) и спасење света је омогућитељ сваког оцеловења и интегралности. У посланици Ефесцима апостол Павле говори о „тајни воље Божије“… „да се све састави у Христу“ (Еф. 1:9-10) тј. да све што је створено вечно постоји кроз Њега. Све се сабира у руке Христове. Са друге стране, истинске људске целовитости, интегралности није било све док се Христос није ваплотио. Он је заиста зачетник новога еона, новог времена, новога постојања, сваке новине и сваког благослова. И са њим се све радикализује. Не каже залуд Настасијевић „Од Христа наовамо процес човека убрзан је до крајњих граница могућности“.“

Синиша Јелушић се позабавио Настасијевићевом поетиком, тврдећи да је песникова мисао о књижевности умногоме обасјана источно – православном гносеолошком мишљу да се Истина дискурзивно не доказује, него да се, пре свега и изнад свега, животно показује. Критикујући „рационалне категорије и геометријска сазнања“( С. Јелушић ), песник „Седам лирских кругова“ долази до нових постулата византијске естетике, о чијем схватању уметности Јелушић каже да “има превасходно литургијски/ евхаристијски смисао, а уметник (стваралац ) благодаћу Духа Светога учестује у стварању као слављењу и (апофатичком ) сазнању Бога/Истине“.

 

ПРЕПЕВ „СЛОВА ЉУБВЕ“

Небојша Крстић је говорио о Настасијевићевом препеву „Слова љубве“ деспота Стефана:“Заиста, заиста је незахвално и, штавише, претешко рећи нешто након тако угледних и уважених предавача и њиховој медоточивих излагања која извиру из праве и истините учености. Но, као што знамо, елементарна је хришћанска дужност да се на указано поверење узврати спремношћу на послушање, те се зато моја маленкост поводом једног надалеко познатог препева Моме Настасијевића обраћа вама у скромном покушају да говори о теми словољубља у несловољубивом времену или временима. Реч је, дакле, о чувеном препеву наше средњовековне песме „над песмама“ (ако смем тако да кажем), песме која је најлепши бесцен бисер у прелепој огрлици србског језика и србске словесности, песме која је миомирисни пупољак у раскошном букету српског књижевног средњовековља – дакле, реч је о песми СЛОВО ЉУБВЕ или СЛОВО ЉУБАВИ, коју је почетком петнаестог века спевао Свети србски деспот Стефан Лазаревић, благородни син Светог србског Великомученика Лазара Косовског.

Можда није наодмет одмах рећи да овај Настасијевићев препев (први пут објављен 1936. године у угледном богословском часопису „Хришћанска мисао“, год. II, бр. 4), није остао усамљено прегнуће да се један достојан узорак поетско-мисаоног богатства и раскоши србског средњовековља приближи и представи нашем ововековном читаоцу потпуно осиротелом због превелике удаљености и одалечености од ове пребогате ризнице наше духовности. Колико ми је познато, поред Момчила Настасијевића још су три књигољубива и словољубива мужа, опијена и опчињена љубкошћу Деспотовог списа, сачинила своје препеве. Треба их, свакако, овом приликом неизоставно поменути. Наиме, свој препев Слова Љубве дали су нам: наш највећи теолог и духовник Преподобни старац Ћелијски, отац Јустин (Поповић) и еминентни историчари средњовековне србске књижевности Ђорђе Радојичић и садашњи професор Филолошког факултета у Београду Ђорђе Трифуновић.

Морамо бити искрени те трезвена ума и чиста срца рећи или признати да уз сво уважавање и велику наклоност коју засигурно имамо и осећамо према препевима поменутих гиганата наше културе и духовности, ипак препев Момчила Настасијевића бар за једну нијансу сија бистрија и јасније, то јест љубкијие и читкије. Његов препев се због своје дубоке, суштинске сродности показује као потпуно достојан потомак старосрбског изворника. И само ако сва четири до сада постојећа препева подредимо старосрбском изворнику у једном паралелном и упоредном исчитавању, тек онда бисмо могли видети да Момчилов препев макар за нијансу успева да нас више и боље уведе и узнесе у озрачје старосрбске и византијске словесности. Ми, наравно, овде и сада за тако нешто немамо времена, а није ни прилика за то. Зато ћемо још једном погледати и чути препев о којем је и реч, дакле, препев Момчила Настасијевића

 

СЛОВО ЉУБАВИ Деспота Стефана Лазаревића

1

Стефан деспот,
најслађем, најљубазнијему
и нераздвојном срца мог,
сугубо жељеном, и много,
премудрошћу обилном,
царства мог искреноме ( име рекав ),
љубазан у Господу целов,
и неоскудно с тим
милости наше даровање.

2

Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког дивотним неким
гласима оглашење:
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?

3

Али све ово
и чудодела Божија ина,
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи –
и није чудо,
јер љубав је Бог
као што рече Јован Громовник.

4

Свака лажа места у љубави нема,
јер Каин, љубави туђ, Авељу рече;
„Изиђимо у поље“.

5 Бистротечно и оштро
љубави је дело,
добродетељ превазиђе сваку.

6

Лепо Давид ову рекав украшава:
„Ко миро с главе
на браду силази Арону,
и ко аермонска роса
на горе што силази сионске.“

7

Јуноше и деве,
љубави прикладни,
љубав узљубите,
ал’ право и незазорно,
младићство да не повредите и девство
божанственоме чим наше
пријање биће,
божанствено да узнегодује.
Јер Апостол рече:
Божијега Светог Духа не растужујте,
знамење што јавно њиме
добисте у крштењу.

8
Заједно бејасмо, друг другу близу,
ил’ телом или духом,
но да ли горе раздвојише нас,
да ли реке,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
дажд на вас да не сиђе, ни роса,
Саула јер не сачувасте,
ни Јонатана“.
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте,
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу мојему.

9

Ветри да сукобе се с рекама,
и да исуше,
као за Мојсија море,
судије као за Исуса,
ћивота ради Јордан.

10

И снова да саставимо се,
и снова да видимо се,
и снова у Христу да сјединимо се,
самоме том,
коме слава са Оцем
и са Духом Светим
у бескрај на веке,
амин.

 

Већ смо казали да је наш ововековни човек потпуно осиротео због превелике удаљености од пребогате ризнице средњовековне србске духовности и словесности. Но ма колико да је пребогата и обилна, ова ризница би ипак била мртва за нас данашње да није реално укорењена и усађена у живодајно тло благословом Божијим освештаног кирилометодијског и светосавског предања. Када сам поменуо нашу данашњу удаљеност, тада нисам мислио тек на банално временско или хронометријско одстојање које је наравно, неоспорно и несумњиво. Првенствено сам мислио на једно много примарније и првобитније, духовно онтолошко, битијно одстојање – одстојање које је нама сада скоро непремостиво. Зашто је то тако? Који и какав јаз зјапи између нас и слoвољубља из којег пева и о коме пева Свети Деспот Стефан?

Наиме, CJIOBO о којем Стефан Лазаревић пева јесте живо и смислено слово које се још у деветом веку кроз богољубиво трудољубље Свете Равноапостолне браће Кирила и Методија излегло из евангелског ЛОГОСА. Тачније, то слово јесте у-словљено овим Словом које искони бејаше, и Које бејаше код Бога и Које бејаше Бог (Јн, 1,1). То дакле, није никакво пост-доситејевско и вук-караџићевско, а сада, авај и наше јалово и безживотно мртво слово на папиру, наше слово за које Апостол Павле каже да убија – наше слово јесте безсловесно слово!

А каква је љубав о којој и којом одјекује Слово Деспота Стефан Лазаревића? Да ли је то некакво сентиментално осећање или психичко расположење, савршена врлина или интра-песронално стање? Hикако, та љубав јесте свеза савршенства (в. Кол 3,14), та љубав јесте oнтолошки догађај – то је интер-персонално стање. Она се не тиче сам једне личности, она је свеза и догађај заједничења двеју и више личности у Ономе који Сам јесте Љубав!

Није случајно, заиста није случајно што је баш Мома Настасијевић правио и градио проходе ка словољубљу старе, византијске Србије. У том словољубљу језик није тек средство комуникације којим се преносе информације – језик је место у којем се догађа сусрет словесних (логосних) бића и њихово узајамно обраћање. То је могуће само онда ако је језик огледало наше мисаоне отворености ка Логосу Божијем, ка Смислу света – само онда ако је језик ткиво кроз које и у које се уткива богонадахнуто словесно ткање!“

 

О НАСТАСИЈЕВИЋЕВИМ ПЕСНИЧКИМ МОЛИТВАМА

Матеј Арсенијевић је, на овом еминентном скупу, анализирао две Настасијевићеве песме под насловом „Молитва“.

У свом огледу, он је, између осталог, полемисао са ставовима Радомира Константиновића о песнику „Седам лирских кругова“. Константиновић је својевремено тврдио да је Настасијевић био заточен у „тамни вилајет светосавља“, и да одатле није могао да се спасе.

Тим поводом, Матеј Арсенијевић је рекао:“Метафизичка естетичка парадигма је: тамни вилајет против Иконе (и њене Светлости). Та парадигма није на делу само у књижевно- историјској рецепцији дела М. Настасијевића: то је једна насилничка а легализована парадигма која је – дошавши у наш духовни простор из западне, дехристијанизоване и дезонтологизоване, мисли – радикално променила суштину србског мишљења и певања, и која, до данас, деконструише простор савремене србске културе у целини, претварајући је у неаутентично и пост-модерно „србско“ ђубриште и пустиште. Наиме, суштина предањског (=крштеног) србског мишљења и певања јесте у иконослужењу, у кретању ка Икони и ка Логосу, у синтези Вечности и времена, Неба и земље. Зато је естетика тог мишљења и певања – иконослужитељска (=синергијска). Метафизичка парадигма је, у порицању Синергије, у повлачењу црте метафизичког дуализма кроз синергијско Цело: таква је и естетика која произилази из те парадигме што на најупечатљивији начин показује пример Р. Константиновића и његовог екстатичког (не)разумевања и промашивања суштине Момчиловог стваралаштва, у есеју о М. Настасијевићу, у његовом капиталном метафизичком делу о србској поезији „Биће и језик“.

У ирационалистичкој одбрани Момчила од белићевско-богдановићевског просветитељског рационализма, Константиновић схвата Настасијевићев естетички став као „став који обнавља императив иконоборства“ јер види Настасијевићеву естетичку тежњу као тежњу за ослобођењем „од свега видивог и појмљивог“, јер – по Константиновићу – „лепота баца човека на саму ивицу безизраза“. Зашто? Зато што је за метафизичара какав је Константиновић „тотална лепота израз тотално отуђене егзистенције“ што ће рећи да је апсолутна лепота (иконоборачко) порицање видљивог у име невидљивог, света и времена у име вечности. Апсолутна лепота (метафизички бог) јесте божанско неизречје у коме се раствара људска егзистенција, она је ништавило: „статичност, апсолутност, непокретног“ и тиме анти-историчност.

Овде препознајемо рад метафизичког иконоборачког дуализма: између Вечности и времена, између Лепоте и живота – нема помирења. Метафизика препоручује човеку пут до живе Лепоте, до живога Бога, до спасења затварајући га у тамницу иконоборачког безизлаза и његових анти-синергијских схема: природно/дух, знање/ вера, профано/ сакрално, иманентно/трансцендентно, итд. Бог метафизике је апсолут тј. ништавило: човек метафизике је или роб апсолутног (=ништавила) или побуњеник против божанског, а за човечански апсолут тј. ништавило. То је (метафизичка) „религија“ par exellance, трагична религија јер испоставља човека као трагично битије. Естетика те иконоборачке „религије“, такође је трагична јер је, у крајњем исходу, танатоцентрична. То је трагична естетика тристановске самртне лепоте, јејтсовске terrible beauty, миљковићевске прејаке лепоте која убија: лепота и смрт, лепота ка смрти, лепота као смрт, смрт као лепота, лепота смрти и смрт лепоте – то су метафизичка имена те естетике. Јер: или се иконослужи у синергијском Целом, или смртослужи у анти-синергијским фрагментима. Иконослужење је драматични пут реализације сотириолошке естетике, пут Лепоте Која даје живот, која васкрсава, која спасава: то је уски пут аутентичног православног (и србског) мишљења и певања – аутентичног, значи богословског: онто-естетичког, али и онто-етичког мишљења и певања (=живљења). То је пут православне уметности: аскетске естетике и естетичке аскезе, пут Лепотољубља (Philokalia). То је пут иконичко црвене и плаве боје спасења.

Стога, ако је прва ( Настасијевићева, нап.прир.) „Молитва“ (Бдења) у онтолошком ритму великопосне метаније, друга „Молитва“ (Одјека) је у ритму пасхалног акатиста. Ако је, дакле, прва молитва као икона Великог Петка којом господари одсуство светлости, („смагњење“) онда је друга као икона Васкрсења којом господари Светлост спасења у модусу црвеног и плавог дела свога богојављенског спектра.

Нада савремене србске (опустошене) поезије и културе, у целини, је у ономе што, у берђајевљској парафрази, метафорично „дефинишемо“ као подвиг естетичког „новосредњевековља“. Тај подвиг, то кретање ка Икони и ка Логосу, мора да започне као радикални рез у метафизичкој традицији (савремене) србске поезије: рез је вертикалан, и својом вертикалом показује правац ка висини Предања аутентичног православног мишљења и певања. Та потрага за естетичком Вертикалом иде кроз фундаменталну богословску критику иконоборачке културе која своје иконоборство намеће – у модусу „пост-модерне“ – као нормативну естетичку парадигму. Та критика иде по нити водиљи православне алтернативе: Логос или логика; Икона или тамни вилајет; сотириолошка или метафизичка естетика. Та критика је, дакле, увек егзистенцијални крисис и подвиг интегралног (онто-естетичког и онто – етичког) покајања као поновног крштења србског мишљења и поновног наслањања битијних ушију православних србских уметника „на уста Божија“: преумљена као поновног стицања слуха мистичне послушности за Свето, за Икону, за Логос – послушност која је онтолошки предуслов светог песниковања као иконослужитељског обитавања у језику, као језичког иконописца. То је драматичан подвиг стваралаштва који тражи целог православног уметника, који тражи саможртвени одлазак у „унутарње отшелништво“, у сведочанско избеглиштво из сопствено порушеног језика и његове интелектуалне чаршије да би се пронашао изгубљени предањски огањ и просута со, крштеност србског мишљења и певања. Србска нада је, – не у некаквој секуларистичко-пијетистичкој обнови „нове религијске уметности“ – јер Хришћанство није „религија“ и хришћанска естетика није „религијска“ – нада је у подвигу поновног крштавања србског језика и битија: у новој филокалијској борби за православни онто-естетички идентитет, у обнови искуства мартирства Лепоте; у обнови искуства теономне естетике као светотајинске феноменологије оваплоћене Лепоте која је Нова Заједница спасења; у обнови типа православног уметника као сведока светотајинске онтологије у којој се лепота идентификује са битијем тј. са животом; у обнови аскетског етоса естетичког и стваралачког господства које надилази сваку екстатичност и сваки елитизам. Тај кенотички и надмоћни тип – тип рубљовљевског вишегодишњег молчанија које рађа Свету Тројицу, тип његошевског великопосног затворништва које изогњује Лучу, тип достојевскијевског „смирис, гордиј человјек“ које иконопише старца Зосиму, тип солжењициновског самоограничавања које разоткривајући човекобожну злотајну Архипелага клечи пред Богочовеком и тип тарковскијевског аскетског бездомоствовања које врхуни у фресци „Жртвоприношења“ – открива се и у непоновљивој строгости Настасијевићевог поетичког подвига као естетичке еманципације његовог живота који је, пре свега, био живот кротког и девственог православног уметника; исповедника и сведока Лепоте Која спасава и даје бесмртни живот јер је сама Спасење и богочовечански Живот“.

Тако је, поводом Настасијевића, млади мислилац и песник Матеј Арсенијевић дао прави манифест за обнову православне естетике.

 

О СМЕРНОМ МОМЧИЛУ

Присутни на трибини су се сетили и некролога Милутина Деврње, уредника часописа „Хришћанска мисао“, писаног 1938. године, после песниковог упокојења:“Када је умирао, Момчило Настасијевић је имао визију коју је присутнима, сестри и брату, казивао својом незаборавном вештином: видим бескрајна зелена поља и несагледиве цветне ливаде. Момчило Настасијевић је ушао у смрт као у очекивано царство радости. И нико од умрлих из наших дана није могао ту промену једног облика живота у други дочекати са таквом праведничком спремношћу и смиреношћу“.

О песниковој смерности писао је, својевремено, и Васко Попа:„Био је то велики песник наш. Велики светски песник нашег језика. Име му је свемогућа смерност. Име му је песма светлозарног бола, песма преображеног човековог постојања. Јавно се у завичају српског песништва сам (готово би се рекло исувише сам), да уради колико цео један век, један пропуштени век. Прекасно се јавио, прерано је отишао“. Закључак скупа је био да је Настасијевић хришћански песник, о чему је, својевремено, писао и академик Владета Јеротић:“А да ли је Момчило Настасијевић хришћански песник? У ову вероватноћу још су више посумњали и они књижевни критичари који су прихватили Настасијевића као религиозног песника. Настасијевић, заиста, није често помињао Христа и православно хришћанство. А и зашто би када је сведочио Христа собом, животом и делом! Најчешћи садржаји и мотиви у већини Настасијевићевих прича и драма, а и песмама, дубоко су хришћански: убиство и кајање („Истинословац о међулушкој смутњи“), судбина и слобода („Истина о Опакоме“), кривица, осећање кривице и преузимање кривице од другог на себе (песма „Божјака пој“, из „Раних песама“), очишћење и просветљење („Запис о даровима моје рођаке Марије“), молитва чистог која помаже и с ове и с оне стране нечистом („Реч о животу оца Teoдopa овог и оног света“).

Није било никакво својатање Момчила Настасијевића од стране владике Николаја Велимировића, оца Јустина Поповића, Милоша Радојчића или Димитрија Најдановића, када су га спонтано и без знакова питања примали као сарадника у „Хришћанској мисли“, религијско – филозофском часопису пре и пред Други светски рат, који се служио хришћанским разлозима у полемикама са наступајућом комунистичком идеологијом. Није било потребно ни питати коме се у царству определио Момчило Настасијевић у идејном сукобљавању хришћанство -комунизам.

Увек се може критиковати издвајање појединих реченица из целине дела неког писца или филозофа да би се доказала нека субјективна истина. Овако се могло урадити и када сам у свом есеју о Момчилу указао на његов однос према Христу. Настасијевићеве речи, међутим, нарочито у његовом огледу „У одбрану човека“, непуне четири године пре смрти песника: „Од Христа наовамо процес човека убрзан је до крајњих граница могућности. Што је у нама хронично дотле било, постаје акутно. Преболети се, или собом у себи пропасти. Јесте, од Христа наовамо у појачаном смо процесу себе, спасити се, или пропасти“ – немогуће је тумачити неком необичном инспирацијом песника Настасијевића. Ја у овим речима видим савршено остварење целокупног живота и дела Момчила Настасијевића. Његова мистика, која је, попут оне три фазе Кјеркегорове, постојала у њему увек, мистика је дубоко хришћанска.

Момчило Настасијевић ми је пример како је могуће у току живота остварити сва три степена развитка, три фазе које је описао Кјеркегор: као уметник (естетска форма живљења), као религиозно биће и као беспрекорно етичко биће. Целовит, из једног каменог блока створен као Роденова „Божија рука“ или давно пре Родена, као фреска „Божија рука“ у манастирима Србије: целовит, јер је од Целине и зна за Целовитог!“

 

ДАНИ ЦАРА – МУЧЕНИКА НИКОЛАЈА ДРУГОГ РОМАНОВА БЕОГРАДУ

Од 19. до 21. маја 1993. при Мисионарској школи одржан је сабор посвећен Цару Мученику Нколају Другом Романову. О томе је изашао текст у часопису „Хришћанска мисао“ ( 1-3/1993 ):“Убиство Светог Цара представља много значајнији догађај у историји Православне Цркве него штo се многима може учинити. Ty није реч о пуком политичком убиству: на Цара, помазаника Божјег, дигле су се много опакије силе, силе које воде бој са Царством Небеским.

Да је србско – руско братство у Христу и Цркви Православној вечно и нсраскидиво, да је ризница тог братства непотрошива и пребогата, да је источник узајамне љубави и поверења неусахњив не само у историји, но пре свега у вечности, потврђују и дани посвећени Цару – Мученику Николају II Романову, одржани од 19. до 21. маја 1993. при храму Светог Александра Невског у Београду поводом 125 година од рођења и 75 година од мученичке смрти овог великог страстотерпца наших дана. После богослужеља коме су присуствовали многи православни Београђани, слово о Цару одржао је протојереј-ставрофор др Лазар Милин, професор Богословског факултста у пензији. Он је нагласио чињеницу да српски народ свагда мора бити захвалан Светоме Цару без чије се свесрдне помоћи никада не би могао ослободити туђина. 1912. цар Николај II помогао је Србима у борби против Турака; 1914, кад је Српству претило уништење од стране Аустро-Угарске и Немачке, Свети Николај II ушао јс у рат да би помогао својој православној браћи, иако Русија још није била довољно спремна за светски сукоб; 1916, кад су савезници одбијали да помогну изможденој и напаћеној српској војсци која је прешла Албанију, Цар је запретио да ће склопити сепаратни мир са Централним силама уколико се Србима одмах не омогући лечење и опоравак. Зато није нимало случајно да је србски представник у Москви, када је у марту 1917. дошао да се растане од Баћушке Николаја плакао и питао се: „Шта ће сада бити са Србијом?“ Отац Лазар је истакао чињеницу да су се све антихришћанске силе удружиле против Матушкс Русије и цара православног управо борећи се против Христа и Цркве, што се потврдило у часу када су западни плаћеници – бољшевици насрнули на све свето и честито у Русији.

Суштину цареубиства као богоборачког и човекомрзачког чина понајбоље је објаснио Митрополит црногорско – приморски др Амфилохије, који је жртву Господара Императора Николаја II упоредио са жртвом Светих страстотерпаца Бориса и Гљеба. По њему, убиство Светог Цара представља много значајнији догађај у историји Православнс Цркве него што сс многима може учинити. Ту није реч о пуком политичком убиству: на Цара, помазаника Божијег, дигле су се много опакије силе, силе које воде бој са Царством Небеским још од часа у коме је светли архангео Деница (Луцифер) спао с неба и постао зли сатана. Убиством Николаја II завршена је једна велика епоха историје Цркве, епоха која је отпочела 313. године када је Свети Цар Константин Хришћанима дао слободу вероисповедања, после чега је читава Римска Империја постала хришћанска држава, заснована на начелима симфоније Цркве и Царства. Та начела су, без обзира на историјске промашаје, свагда била идеал друштвеног живота православних. Од часа смрти Цара Николаја, радикално сс мења однос према власти: она се више не темељи на служењу Бога и ближњима, него на сатанској самовољи која би да господари – и то апсолутно – не само животом и смрћу, но и савешћу и душом поданика. Није нимало случајио један број руских (пре свега заграничних) богослова осетио да се падом православне монархије зло у свету разуларило, припремајући све брже и брже пут последњем безаконику-антихристу. Нестао је, наиме, онај који је, штитећи Православље, задржавао антахристову појаву. Од тада је, како је приметио и наслутио Владимир Соловјов, Црква у пустињи – у свету који јој је не само туђ, него и непријатељски. Митрополит је истакао да се зло „Новог светског поретка“, кoje је наступило после зла комунизма, заверило против Цркве свим могућим средствима, и да против ње више не војује само споља, онако како је мухамеданство, рецимо, војевало у доба отоманске империје. Оно сада насрће на саму душу човекову, желећи да је отме од вечности, од Бога Живога. Србски народ творцима „новог поретка“ служи као огледни полигон за испробавање нових инквизиторских метода; не схватајући (или не желећи да схвате) о чему је реч, многи Срби са власти и из опозиције том процесу разарања Србства иду на руку. Др Амфилохије је такође истакао значај Цркве за наше време – само је она у стању да сачува душе од страшних жрвњева антихристовских утопија.

Познати србски хришћански философ, др Жарко Видовић, говорио је о метафизичким коренима комунизма који своје порекло црпе из западне, јеретичке теологије. Заборавивши свештено предање Цркве о Христу, Глави Свог Тела, западни теолози су, проглашавајући папу за средиште своје еклисиолошке стварности, отворили широк пут сскуларизму и утопизму који нису могли бити спречени никаквим инквизиторским ломачама. Западна метафизика која је, уместо Христа, Логоса Божјег, донела ледену логику и безлични „светски дух“ прогласила начелом стварности, родила је револуционарну демонску пожуду комунизма. Достојевски је замке револуције најбоље прозрео и разобличио у „Легенди о Великом Инквизитору“. Он је спасење видео у обнови православља коју ће донети монаси и деца.

Госпођа Јелена Бондарјева, сарадник руске патриотске штампе из Београда, говорила је о страдањима Православља у Русији данас, о прикривеном прогону Цркве, штетном деловању различитих секти, као и о утицају потрошачко – хедонистичке идеологије Запада која се нуди руском народу уместо Хришћанства.

Теме скупа су биле и: „Смисао рушења праславног храма“, о чему је говорио србски црквени архитекта др Предраг Ристић објашњавајући уништење храма Христа Спаситеља у Москви, којим се комунистички сатанизам обрачунавао са највећом светињом руског народа – Христом, Спаситељем и Путеводитељем, Који је од Светог Владимира до дана данашњега водио Русију у светлост Небеског Јерусалима.

Епископ будимски др Данило Крстић истакао је значај православне монархије за складан поредак у свету; власт која признаје Бога над собом свагда је пожељнија од власти која се Бога одриче или се против Њега отворено бори.

Доктор филологије Синиша Јелушић и познати србски сликар Драган Мојовић говорили су о револуционарној уметности (футуризму, апстрактном сликарству, итд.) у свстлости православне иконе. Рсволуција је, по њима, насртала на саму човекову личност, желећи да је разори и потчини дсмонској стихијности бунта који се узима као вредност сам по себи.

У скупу посвећеном Цару – Мучснику учествовали су и Андреј Тарасјсв, лектор на Филолошком факултету у Београду, потомак руских пребеглица у Србију који су, после доласка бољшевика на чело државе, нашли уточиште међу православном браћом Србима (било их је око 40 000), као и професор Богословског факултета и диригент хора, Предраг Миодраг, ђак Духовне академије у Санкт-Петербургу. Епископ славонски г. Лукијан говорио је о србско-руском братству у Господу. Напоменуо је при том да је покушај безбожника да униште Православље у Русији потпуно пропао: као да су песницом ударили по жару, безбожници су омогућили да се варнице руског Хришћанства разлете и разгоре по целом свету.

Дани Цара Николаја II значајан су црквени догађај у Београду, али и у Србији. Они нас молитвено подсећају на чињеницу да је сила Светог Православља неуништива и да жртва, коју је Свети Цар са читавом својом Породицом принео на наднебесни и умни жртвеник Божји, полажући живот за руски и србски народ, никада не може бити узалудна.

Свети Мучениче Царе Николаје, моли Бога за нас!“

 

Храм Светог Александра Невског је, пре Другог светског рата, добио спомен – плочу „Николи Другом – Цару Мученику“; и ту,као и плочу у част краља Александра Карађорђевића, поставили су руски емигранти. Иако у време скупа у Београду цар није био канонизован у Московској патријаршији, него само у Руској Заграничној Цркви, на скупу су се могли чути тропар и молитва цару:

ТРОПАР СВ. НОВОМУЧЕНИКУ ЦАРУ НИКОЛАЈУ II

(ГЛАС 5)

Царства земаљског лишење, окове и страдања миоголика кротко претрпео јеси, сведочећи Христа до саме смрти од богобораца, мукотрпче велики, боговенчани царе Николаје. Стога мученичким венцем на небесима са царицом, чедима и слугама твојим овенча те Христос Бог, Кога моли да помилује земљу руску и спаси душе наше.

КОНДАК СВ. НОВОМУЧЕНИКУ ЦАРУ НИКОЛАЈУ II

(ГЛАС 6)

Нада укрепи цара мученика, с царицом, чедима и слугама његовим; нада их у љубави Твојој окрили, будући им покој наговестивши. Њиховим молитвама, Господе, помилуј нас!

МОЛИТВА СВЕТОМ ЦАРУ-МУЧЕНИКУ НИКОЛАЈУ II

О свети мукотрпче, царе-мучениче Николаје, као помазаника Свога избра те Господ да милостиво и праведно судиш народу своме и да будеш чувар царства православног.

Царско си ово служење и старање о душама са страхом Божијим обављао. Испитујући те, као злато у огњу, горке скрби Господ на тебе попусти, а после свега и лишење царскога престола и смрт мученичку посла ти. Све ово кротко претрпевши као истински Христов раб, наслађујеш се сада вшињом славом крај престола Цара свију, скупа са светим мученицима; светом царицом Александром, светим чедом царевићем Алексејсм, светим царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом, и са верним слугама твојим, као и са светом мученицом кнегињом Јелисаветом и свим царским мученицима и светом мученицом Варваром.

Но, пошто имаш велику смелост пред Царем Христом, ради Кога са свима твојима ти пострада, моли се Господу да опрости народу грех што не спречи убиство тебе цара и помазаника Божијег: избави страдалну земљу руску од љутих безбожника, страдалну због греха наших и одступништва Господом допуштеног, и да подигне престо царева православних, да нам опрости грехе наше и да упути пут наш на сваку врлину, да стекнемо смирење, кротост и љубав коју ови мученици пројавише, да се удостојимо небескога Царства и да тамо скупа с тобом и свим светим новомученицима и исповедницима руским прославимо Оца и Сина и Светога Духа, сада и свагда и у векове векова. Амин“. На скупу је говорено и о подвигу цареве супруге, Свете Александре. О томе је такође, 1993, писала „Хришћанска мисао“: „Рођена као принцеза Хесен-Дармштатска, лепа и умна унука енглеске краљице Викторије, од ране младости је била побожна и честита душа – прво као протестанткиња, а затим, чим се удала за Светог Цара, од свег срца примајући нову веру, Православље, схватајући да је оно – пунота Христовог Еванђеља. Пре Првог светског рата, царица се истицала милосрдним радом, ктиторством и задужбииарством и усрдним поштоваљем руских светаца, нарочито Светог Серафима Саровског. У томе се угледала на своју старију сестру, Преподобномученицу Јелисавету, супругу Великог Кнеза Сергеја Николајевича. Света Јелисавета је, после атентата на кнеза Сергеја у коме је њен супруг изгубио живот, примила монашки постриг и основала милосрдну обитељ за помоћ убогима и болеснима подигнуту у част Светих Мироносница Марте и Мартије у Москви. (Комунисти су је, са многим другим Романовима, убили у Алапајевску 1918. Њене нетљене мошти налазе се у Јерусалиму.) Света Царица Александра је, када је рат почео, одмах почела да служи својој новој Отаџбини – Русији. Сваког јутра, након Свете Литургије, са кћерима Олгом, Татјаном, Анастасијом и Маријом облачила је болничку одећу и одлазила да помаже рањеним ратницима. Радила је чак и у операционој сали. Очевици описују како се усрдно молила крај рањеничких постеља, клечећи и са сузама. Цару је у то време писала: „Тешке ране… Одсецају се руке, прсти… Срце ми крвари…“ Официри и сеоски младићи су, уочи одсецања удова, са својих постеља звали драгу Матушку Александру: „Царице, стани крај мене… Држи ме за руку да се не уплашим…“ Иако је патила од отечених ногу и разноликих болова, она је стално биле са страдалницима; иако јој је рођени брат, велики војвода Ернест од Хесена, био у немачкој војсци, она сасвим срцем осећала као Рускиња… Када су фебруарски револуционари, агенти Запада, у марту 1917. принудили Светог Цара да абдицира (што је он прихватио да не би дошло до грађанског рата), Царица, кћери и мали престолонаследник Алексеј били су заточени заједно са Царем. У заточењу су, прво међу слугама „републике Русије“, а затим и међу бољшевицима, царски страстотерпци муке и увреде поднели с најдубљом смерношћу и свешћу да је то страдање од Бога допуштено да би се Русија очистила од греха и идолопоклонства. Царица је одбила помоћ немачког кајзера Вилхелма који јој је, као племкињи немачке крви, понудио заштиту. Одбила је ту помоћ јер су Немци били ратни непријатељи Русије, а она се свим срцем и душом осећала као православна Рускиња.

Господ је царске Страстотерпце увенчао Мучеништвом у ноћи 17. јула 1918. године, у Ипатијевој кући града Јекатаринбурга. Они су канонизовани од стране Руске Заграничне Цркве са осталим Новомученицима и Исповедницима земље руске 1981. На територији Московске Патријаршије, царски Страдалници су светима проглашени у две епархије, а огромно молитвено поштовање хришћанског народа према Цару и његовима већ их је одавно увело у тај чин.

Ове године се навршава 75. годишњица Мучеништва Светих Романова. Тим поводом, доносимо одломке из писама Свете Царице Александре која је она упутила разним адресатима, пре свега својим познаницима, из заточења. Силина њене мученичке ревности и радости у Христу којом је садржај ових писама наводњен као крвљу сведочења нека и нама буде на духовио укрепљење и радост, поготову у временима која нас чекају.

 

+ + +

ПОУКЕ О СМИРЕНОМ ПОДНОШЕЊУ ПАТЊИ У ХРИСТА БЛАГОВЕРНЕ ЦАРИЦЕ – МУЧЕНИЦЕ АЛЕКСАНДРЕ РОМАНОВЕ

„Како сс осећам старом, али осећам се и као мајка те земље (Русије, нап. прев.) и страдам, као за своје детенце, без обзира на све садашње ужасе и све грехове… немогуће је из мога срца ишчупати љубав према Русији, без обзира на стравичну неблагодарност према Господару (Св. Цару Николају, нап. прев.), која ми кида срца – али знам да у томе не учествује цела земља. Ово је болест, после које ће она бити још снажнија. Господе, смилуј се и спаси Русију.“ (20. децембра 1917.)

„Кад вас укоревају – благосиљајте, кад вас гоне – трпите, кад хуле тешите се, кад злослове – радујте се (речи су од оца Серафима). То је наш пут… Ко претрпи до краја, тај ће се спасити“ (20. март 1918).

„Све је могуће поднети, ако Њега (Бога) осећаш у близини, ако си свестан љубави Његове, ако Му у свему чврсто верујеш. Корисна су тешка искушења, она нас припремају за други живот, за далеко путовање. Сопствена страдања лакше је подносити него гледати невоље других, а не бити у стању да им се помогне. Читам много Еванђеље и Библију, пошто се припремам за часове са децом, и то је, скупа са њима, веома велика утеха… Богу вечно треба благодарити за све што нам је дао, а ако је нешто и узео, то ће, можда, ако без роптања све поднесемо, после свега бити још светлије. Свагда се треба надати. Господ је тако велики, и треба се само молити, молити, неодступно Га просити да спасе драгу Отаџбину. Она је почела да се руши тако страшно, тако брзо за веома кратко време. Али онда, када се све буде чинило тако лоше, да горе не може ни бити, Он ће јавити милост Своју и све ће спасити. Како и шта, то је само Њему знано… Мада је сада тамно и мрачио, али сунце јарко обасјава природу и даје наду да ће бити боље. Видите, ми веру изгубили нисмо, и надам се никада ни нећемо, она и само она даје снаге и крепост духа да се све поднесе. И за све треба благодарити, јер је увек могло да буде и горе…(28. маја 1917.)

„У молитви је утеха; жалим све оне који сматрају да није „у моди“ молити се, да то није неопходно. Чак ни не схватам због чега они живе. Духовни свет је далеко од њих, све је пука сујета. Зато нам је све лоше и кренуло. Он (Бог, нап. прев.) не може благословити и дати успеха таквима. Сви су заборавили на Отаџбину и на правду. Живе лажно, мисле само о сопственим задовољствима. Неизмерно је тешко гледати страдање и погибију народа драге земље, али Христос неће оставити Своје, неће невинима дати да изгину. Саблазни свуда, разарање свуда, тама све покрива, зазорно је и срамотно, до чега се за тако кратко време дошло. Зар њихова савест још спава? А кад им дођу последњи тренуци, кад предстану Страшном суду… желела бих да им довикнем: „Будите се, душе изгубисте“. Пролази кратко земаљско постојање, а шта их тамо чека? Милосрдни Господе, сажали се над Отаџбином, не дај да погине под јармом „слободе““… (27. новембар 1917).

„Не треба имати тако мрачне погледе – главу горе – свима у очи гледајте са већом бодрошћу. – Наду никада не губити: непоколебиво треба веровати да ће тај кошмар проћи: Није све изгубљено – наша је земља млада – као после смртне болести, организам ће још више ојачати – тако ће бити и са драгом Отаџбином“. (10. децембар 1917. год.)

„Ко сада не страда? Колико сс суза и молитава, јаука и ридања уздиже сада небесноме Творцу! Зар Он неће услишити вапаје? Да, услишиће и послаће утеху, крепост духа, смиловаће се. Многострадални Јов је морао толико да претрпи, а сад је наш час дошао, и сва Русија страда од утицаја зла, „бесова“, другим речима – ђаво је збунио умове, саблазнио заблуделе. Али ће то проћи у своје, нама смртнима непознато, време. Народ носи тешко бреме: све што су му обећали и штo је немогуће остварити, обмана је од самога почетка. Боже, спаси и услиши наше молитве са сузама“ (18. децембар 1917. год.)

„Ускоро ће пролеће и у срцу је радост. Крсни пут, а затим – Христос воскресе! Има скоро годину дана како се растадосмо, али шта је време? Ништа. Живот је – сујета, сви се припремамо за Царство Небеско. Све човеку могу узети, али душу нико не може, мада ђаво прати на сваком кораку, лукави, но ми смо дужни да се храбро боримо против њега: он боље од нас познаје наше слабости и њима се служи. Наше је дело, међутим, да будемо на стражи, да не спавамо, него да војујемо. Сав живот јс – борба, иначе не би било подвига и награде. Сва су искушења, Богом послата, допуштена – да би нас привела бољем; свуда видиш руку Његову. Људи ти чине зло. Прими то без роптања: Он ће ти послати ангела – чувара, утешитеља Свога. Никад ми иисмо сами, ту је Он – Свудаприсутни – Свезнајући, Он – љубав сама. Како да Му не верујемо! Сунце јарко сија, мада свет греши, мада царују тама и зло, али сунце сија; само треба очи отворити, двери душе држати отворенима, да бисмо зраке тога сунца примили. Ми Га волимо, дете моје, и знамо да „тако и треба“. Само још претрпи, душице, и проћи ће страдања ова, а ми ћемо заборавити муке, и за све ћемо после благодарити. Ово је велика школа. Господе, помози он има који љубав Божију не пуштају у ожесточена срца, који све виде у лошем светлу и не труде се да схвате како ће све то проћи; не може друкчије – Спаситељ је дошао, дао нам пример. Ко иде Његовим путем, путем љубави и страдања, схвата сву величину Царства Божијег. – Не, ми морамо схватити да је Бог изнад свега и да Он жели да нас кроз страдања Себи приближи. Волите Га више и силније од свих и од свега. Али моја Отаџбина – Боже мој, како је волим свим бићем својим, и њена страдања причињавају ми садашњи физички бол. Ко Русију приморава да страда, ко лије крв њену?… сопствени синови њени. Боже мој, какав је то невероватни ужас“. (2. март 1918. године)

„Претрпи, рођена земљо, и добићеш венац славе. Награду за сва страдања. Дешава се, осећам близину Божју, тишину, и светлост сија у души. Сунашце светли и загрева и пролеће обећава. И пролеће ће доћи и обрадоваће нас и исушиће сузе и крв који су потоцима текли несрећном Отаџбином. Боже, како ја волим своју Отаџбину са свим њеним недостацима! Ближа ми је и дража од много чега другог, и свакодневно славим Творца што нас је овде оставио, а није нас даље негде послао. Веруј народу, душице, силан је он и млад, као восак у рукама. Зле су га руке дограбиле – и царује тама и анархија; али долази Цар славе и спасиће, укрепиће, умудриће сломљени, обманути народ. Ево и Великог Поста! Очистимо се, измолимо за себе и за све опроштај греха, и он ће нам дати да широм Свете Русије запевамо: „Христос Воскресе!“ Да припремамо срца да бисмо Га примили, отворимо двери душа наших; да се усели у наш дух бодрости, смирења, трпљења и љубави и целомудрености; одагнајмо мисли које долазе да би нас кушале и смућивале. Станимо на стражу. Горе имајмо срца, дух ослободимо и олакшајмо да би дошао до небеса, примимо бакљу светлости и љубави и носимо је у својим душама. Одбацимо старога Адама, обуцимо се у ризу светлости; стресимо световну прашину и припремимо се за сусрет са Небесним Женихом. ОН ВЕЧНО СТРАДА ЗА НАС И СА НАМА И КРОЗ НАС; зато што нам он и даје руку помоћи, поделимо са Њим сва страдања од Бога нам послата без роптања. Зашто ми да не страдамо ако је Он, невини, безграшни, вољно пострадао? Искупимо и ми своје многовековне грехе, омијмо у крви све мрље које су запрљале наше душе. О, дете моје рођено, не умем да пишем, мисли ми лете брже од пера. Опрости све грешке и удуби моју душу. Желим да ти предам сву унутрашњу радост и тишину, којом је Бог испунио душу моју – зар то није чудо! Зар у томе није очита Божија близина? Бесконачна је несрећа – све што ја волим, страда, неизбројни су ужаси и патње, али Господ не допушта чамотињу: Он чува од очајавања, даје снаге, уверености да има светле будућности још и на овом свету“ (13. марта 1918.год.).

„Иде нам Он, Цар славе, поклонимо сс Крсту Његовоме и са Њим понесимо тежину Крста. Зар не осећамо помоћ Његову, потпору у ношењу Крста? Он ће устати ускоро, ускоро, и сабраће своје око Себе, и спасиће Отаџбину, јарким сунцем ће је обасјати. Невидиво, Његова рука твој Крст придржава, од Њега снаге треба тражити; НАШИ КРСТОВИ САМО СУ СЕНКА ЊЕГОВОГ. Он је штедар и милостив. Како да ти пренесем оно чиме је обасјана моја душа? Непојамном, необјаснивом радошћу – не могу да објасним, само хвалим, благодарим и молим се. Душа моја и дух Богу припадају. Ја осећам ону радост коју осећам после Причешћа или крај светих икона. Како, Боже, да Ти заблагодарим? Ја сам недостојна такве милости! Душа ликује, осећа долазак Жениха: стиже Он, ускоро ћемо Га славити и певати: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ!“ (20. марта 1918. године)“.

Дописница часописа „Литературнаја Росија“ из Београда, Јелена Бондарјева, у свом извештају је истакла да је братство при храму Светог Александра Невског у престоници Србије својеврсни „православни универзитет“, и да је управо захваљујући његовом деловању СПЦ прославила две значајне годишњице Царских Мученика Романова. Она је истакла да у Мисионарску школу, код гостољубивог проте Љубодрага Петровића, стиже много младих, који траже одговоре на актуелна питања савремености. Што се самог скупа тиче, Бондарјева је нагласила да је одрицање Цара Николаја од престола међу Србима доживељно са огромним болом, јер се Србија лишила свог засштитника. После погибије Царске Породице међу Србима се природно јавио однос према њима као према Светима, новим жртвама у име Православља. Бондарјева је свој текст завршила речима:“Под кровом Храма Светог Александра Невског чула се „Вјечнаја памјат“ Светом Мученику Николају и његовој Породици, који су добровољно и свесно понели Крст страадња у име спасења Душе Русије, Душе Православља“.

 

ПЕТ И ПО ВЕКОВА ОД ПАДА ЦАРИГРАДА

Од 10. до 12. јуна 1993. године у Мисионарској школи одржан је скуп поводом пет и по векова од пада Цариграда. И овај скуп је био веома посећен. Почео је поменом изгинулима у одбрани Другог Рима. Говорили су: епископ будимски Данило ( „О значају православног Ромејства“ ), проф. др Томислав Јовановић, стручњак за средњовековну књижевност ( „Како је пао Цариград – према сведочењима савременика“), Матеј Арсенијевић („Пад Цариграда и одговорност Православља данас“ ), др Синиша Јелушић („Византијски утицаји на српску средњовековну књижевност“), Панајтис Вјенопулос („Пад Цариграда и последице“), Небојша Крстић („Византија данас“), ђакон Милорад Лазић ( „Византија и Доментијан“), као и Владимир Димитријевић („Срби и пад Цариграда“ ). У оквиру скупа, представљена је књига др Владете Јеротића „Како замишљам да бих разговарао са владиком Николајем Велимировићем данас“. О књизи су, поред аутора, говорили др Велимир Поповић, др Синиша Јелушић и Драган Мојовић.

Небојша Крстић је о Византији, у првом броју нишког „Византијског огледала“, писао:“Ваистину је песник у праву кад громко каза:“Византија је метафора за свест о пореклу“! Као сарадници Божји, кроз светосавски подвиг откривајмо своје порекло зарад нових прегнућа. Обнављајмо свест о истинском Пореклу да бисмо словесно обновили свој растројени Дом – и државни и породични. Огледајмо се у ВИЗАНТИЈСКОМ ОГЛЕДАЛУ и покушајмо а препознамо себе у боголикој Лепоти. Отргнимо се смело из самозаборава лажног порекла, лажних узора, лажног циља…

Нека је Једином Човекољубцу, Господу Сведржитељу свака хвала и слава што је благоизволео да се Срби ослове Словом Божјим и уселе у Његову Словесну Радост управо кроз византијско мајчинско окриље цариградске Цркве.

Од тада нам се благословом отворише путеви Богочовечанског Поредка и Небоземне Благообразности зард које живимо, и крећемо се, и јесмо!“

 

ДВЕСТАГОДИШЊИЦА ПОГУБЉЕЊА ЛУЈА ШЕСНАЕСТОГ И ЊЕГОВЕ СУПРУГЕ

А 30. септембра и 1. октобра 1993, одржан је скуп „Хришћанство и Француска револуција“, посвећен двестагодишњици убиства краља Луја XVI и Марије Антонаете. Учесници скупа били су епископ будимски др Данило, Матеј Арсенијевић, Борис Милосављевић, Небојша Крстић и Владимир Димитријевић. Београд је, тако, био једно од ретких ( ако не и једино ) места у Европи које се сетило смрти француског хришћанског краља. Повод за овај скуп је, поред двестагодишњице регицида, била и студија Марка С. Марковића о Француској револуцији, која се 1989. појавила у часопису „Лазарица“ који је излазио при српској цркви у Бирмингему и која ће касније изаћи у библиотеци „Политика и образ“ коју је покренуо и уређивао мисионар Небојша М. Крстић. Др Марко С. Марковић је писао:“ Понекад нас читаоци и пријатељи подсећају на Христову реч пред Пилатом: „Моје царство није од овога света“ (Јн. 18,36). И заиста, ако је у питању политичка моћ, ми знамо да Христос није дошао на свет да преузме земаљско царство нити да својим ученицима обезбеди светску превласт. То су још за живота Исусова схватили и његови савременици па су га, разочарани, зелоти због тога напустили. Али то не значи да сву Христову науку треба свести на ту реч и приписивати јој смисао који она нема. Јер Христос је такође рекао: „Дајте цару царево, а Богу Божје“ (Јн 16,33). Хришћанска јавна делатност обележена је свим тим истинама и треба да се креће у тим оквирима.

Заповест „Дајте цару царево, а Богу Божје“ налаже насумњиво да се Христови свештенослужитељи и богослови првенствено посвете верском животу, препуштајући политику онима који су за то позвани. Али Христос није тиме само разграничио духовну власт од световне него је и утврдио човекова права у односу на политичку власт. Он се одриче светске политичке власти, али не дозвољава ни власти да тотално пороби човека. И зато човека делимично отрже од власти, усправља га, успоставља као личност, захтева од њега уствари слободу мишљења и савести. Ето зашто Црква не може у том случају остати скрштених руку него ће ићи до мучеништва да би се успротивила деспотији тирана над људским душама. Прва хришћанска Црква је могла избећи прогоне римских царева, да је овима хтела приносити жртве као боговима и пристала да Христов кип буде смештен поред осталих божанстава у римском Пантеону. Али хришћани нису могли признати друге богове осим Бога Јединога и радије су полазили у смрт него што би погазили своју веру.

Може ли се то назвати политиком? Свакако, то је у извесном смислу била политика, па су је и Римљани били тако протумачили, али то је била прва политика отпора тиранији у име достојанства човекове личности.

Блага Вест Христова доноси нам и Његов проглас: „Ја победих свет“ (Јн 26,33). Својом васкрсном победом над грехом и смрћу, Он је одредио став и оцртао историјски пут Цркве. Без те победе, Његов живот на земљи могао би се протумачити као прећутно признање царства Сатане. Са том победом и благодарећи њој, ми знамо да је Христос дошао не би ли човека ослободио власти Сатане; да препороди и обнови Царство земаљско које Сатана беше приграбио после грехопада. Стога Црква, која је примила у наслеђе да настави дело Христово и бди над човечанством до Његовог другог доласка, не може остати равнодушна кад земаљска власт руши Град Христов, када тајно или јавно васпоставља царство Сатане или кад физички истребљује род људски. На сваки такав покушај, Црква одговара својом посебном политиком.

Погледајте Константина Великог и његову победу над Максенцијем, 312. године. За незнабожце, то је само био доказ надмоћи Константина који је савладао свога главног супарника, у бекству удављеног у Тибру. Али у срцу Константина, који је имао визију Крста Христовог крај написа „Овим знаком ћеш победити“ и у очима Цркве, то је био тријумф хришћанства, крај гоњења хришћана и – већ идуће године – признање хришћанске религије у Римском царству.

А зар то није политички акт? Несумњиво, најважнији политички акт у римској историји. Али, у духовном погледу, то је била политика ослобођења човека од античке идолатрије и антрополатрије.

Христова Црква је у прошлости благосиљала и хришћанску војску других народа, па се заложила и за руско ослобоћење од татарског ига. Уочи битке на Куликовом пољу 1380. године, велики књаз Димитрије Донски, кога је недавно Руска црква посветила, дошао је светом Сергију Радоњешком да га упита за савет. А светац му рече: „Твоја је дужност, Господару, да браниш свој народ. Буди спреман да положиш душу своју и пролијеш крв cвоју. Али пођи претходно Кану, као вазал његов, и покушај да га умириш својом покорношћу, излажући му истину. Свето Писмо нас учи да непријатељима можемо жртвовати и славу – ако то захтевају, и злато и сребро – ако за тим жуде. Али свој живот и своју крв жртвујемо сам веру у име Христово“. На примедбу Димитрија да јетатарски кан одбио све понуде и покушаје помирења, свети Сергије га испрати речима охрабрења: „У том случају, они ће пропасти. Бог ће ти притећи у помоћ. Нека милост Његова буде са вама“.

Мора се и ту признати да су руски свеци, мада силом прилика, пристали на једно политичко решење. Но они су тиме показали да се војни Крста против некрста може и мора прибећи само кад мир постане убиственији од рата.

Благословила је Црква и Лазара на Косову, а после Косова га до неба уздигла и религиозно осмислила косовски пораз. Пет стотина година је српском народу живот надахњивала, онда кад га сви беху сахранили и најзад га оспособила да изађе из гроба. Свете ли и чудесне политике која се показала силнијом од свих светских cила и видовитијом од свих великих државника! Чудо јепостало могуће, зато што се путем једне богочовечанске политике српски народ уподобио Христу. Постојали су у свету разни месијанизми и пре и после Косова, али Срби су били први народ у историји који је своју судбину поистоветио са Христовим страдањем и васкрсењем, па одатле црпао веру у свој спас.

Каква поука се може извући из горњих примера? Ни у једном од поменутих случајева Црква не тражи власт за себе него само устаје у одбрану вере у Бога и човековог достојанства. Зато, кад год је Црква принуђена да се бави политиком бранећи те вредности, она је уздиже и освећује. Тиме је јасно одређено како и под којим условима Црква има право да се у политици манифестује. И обратно, кад се непријатељи Цркве служе њеним идеалима и начелима они једино знају да их унаказе.

Није узалуд речено да је ђаво само „подражавалац Бога“, коjи се никад отворено не представља као оличење зла него увек под маском добра, да би могао зло лакше ширити.

Из тог разлога, не може се прећутати Француска револуција, о којој се толико говори ових година. Не би се могао наћи бољи образац лажног добра. Јер сви позитивни принципи које та Револуција истиче служе само да покрију политичку извраћеност коју је она посејала и народу наметнула. На Западу је то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700.000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине побијено је више Француза него за хиљаду година „тираније“ француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни Терор, који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом. Негација слободе, која ће на крају коштати живота и саме вође Француске револуције, отворила је пут тоталитарној тиранији XX века. Чак и они који су до сад видели у Француској револуцији колевку савремене демократије, морали би најзад разумети да је тако извојевана слобода била прескупо плаћена и да се до ње могло доћи путем реформи, као у англосаксонским земљама.

У часу када се у Југославији расправља о демократској будућности земље, било би трагично кад би учени људи нашег народа поново дошли да се напајају н изворима колективног беснила Француске револуције. Ако се помисли да су ту тражили надахнуће и највећи идеолози марксизма, а да исти узроци рађају исте последице, боље је изаћи из тог зачараног круга, док joш има времена“.

У то време, Небојша Крстић је објавио и књигу Марка С. Марковића о Француској револуцији, чији је приказ изашао у часопису «Хиландар».

НОВА КЊИГА М.С.МАРКОВИЋА:
„ИСТИНА О ФРАНЦУСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ”

Политика и образ, Београд, 1995.

 

На почетку своје књижице о Француској револуцији, писац жали што ни политичари ни историчари нису искористили прилику да, поводом прославе двестагодишњице пада Бастиље, издвоје Декларацију права од револуционарног терора и тако оделе позитивно од негативног. Јер објективност такозваних француских „ревизиониста”, који уједно одбацују контрареволуционарне и јакобинске историчаре, му изгледа само привидна. Док они први, и поред својих монархистичких симпатија, ипак наводе главне чињенице, ови други скривају све оно што им не иде у прилог, попут историчара Албера Матидеза, који је 1919. године уништио већину статистичких података о жртвама Револуције. Укратко, крилатица Жоржа Клемансоа, „Револуција сачињава један блок из кога се ништа не може издвојити” остаје на снази. Његова жеља да се борба између левице и деснице наставиће се до краја испунити, као што се и до сада у Француској испуњавала: 1814, 1830, 1848, 1852, 1870, 1871, 1940 и 1944. И ако се нико не нађе да то осуди, да позадину те симбиозе открије, лицемерство демократских политичара ће се постарати да терор и даље назива слободом, неједнака права једнакошћу, а братоубилачки рат и геноцид братством. За њима ће доћи правници да то потврде, као што је већ учинио Жорж Бирдо: „Ако је свако право на снази производ једне револуције а од 1789. тако је код нас ништа се не може легитимно супротставити успостављању једног новог права у име нове револуције”. А тиме се легализује право јачега и Декларацијом права маскира Декларација насиља.

Стога је требало да ми Срби сазнамо истину у тренутку кад се појавила опасност да будемо заражени том и таквом демократијом, како се она не би код нас поновила и како се не бисмо вратили у тоталитаризам нашавши се у кавезу из кога смо хтели да се ослободимо.

Битно је доћи до сазнања да се почетак странпутице налази у демократским поставкама Жан-Жак Русоа, који је на једној страни захтевао потпуно отуђивање човека у односу на Заједницу и Државу, а на другој стављао мистериозну Општу вољу изнад „воље свих” и саветовао да Законодавац васпитава грађане, како би се прилагодили идеалу те Опште воље. То ће револуционарним вођама послужити као оправдање њихове тираније и одатле ће убрзо изнаћи комунистичке закључке. У њиховим поступцима се већ могу приметити први знаци класне борбе и диктатуре пролетаријата. Они сами себе сматрају неком врстом авангарде пролетаријата и Робеспјер се не устручава да изјави: „Ја сам народ”. Револуционарни терор је инспирисао Марксову идеју о перманентној револуцији. А Робеспјерово маштање о скоку из царства злочина у царство правде потсећа на марксистички „скок из царства нужности у царство слободе”. Двовлашће између званичне власти и јакобинских клубова, као и чињеница да је најкрвавији терор завладао тек после победе над непријатељем, спадају, по Хани Арент, у главне карактеристике тоталитарних режима. Хемијски рат и спаљивање људи у пећима, за време Вандедске побуне, су речите потврде те подударности.

Није, уосталом, никаква тајна да је Француска револуција служила Марксу као пример и углед за припрему његових револуционарних планова. Само, он се преварио мислећи да је Француска револуција била важна етапа у прогресу човечанства, јер је победа буржоазије омогућила напредак капитализма, као што ће у будућности победа пролетера над буржујима отворити пут комунизму. Уствари, показало се да је Француска револуција успорила напредак капитализма за дуги низ година. Да би порекли сваку сродност између Маркса и револуционарног терора, неки француски историчари су искључиво подвлачили сличност између тих злочина и бољшевизма, првенствено између Робеспјера и Лењина. Међутим, ако Маркс није извршио злочине за које Лењин сноси одговорност, то је стога што није био на власти, а у његовим написима има довољно доказа да би био гори од Лењина.

Истина, Марковић признаје да савремени социолози разликују тоталитарну демократију од либералне, те да се „демократија” Француске револуције не може изједначити са англосаксонском. Он ипак замера либералним демократима, а нарочито Спенсеру, што Државу сматраду ако не слушкињом појединаца, а оно свакако другостепеном појавом у поређењу са њима. По његовом мишљењу, нити је Држава средство у рукама појединаца нити појединац сме постати „шраф” државног апарата. Тим поводом наводи француског правника Ривера који наглашава да „појединац” није ни постојао пре друштвене групе, јер да „на почетку људског рода не стоји појединац него брачни пар, елементарно друштво из кога сва друга происходе и без кога ниједан новорођени човек не би могао опстати”. Из тога јасно произлази закључује Марковић да спас не треба тражити ни у етатизацији човека, ни у његовој све већој индивидуализацији на штету заједнице, а још мање у перманентном сукобу и револуцији, него у равнотежи између човека и Државе.”

Али не само да Декларација права човека и грађанина не може и не сме сачињавати исти „блок” са револуционарким терором, него тај терор и та револуција уопште нису били потребни. Они су, без оправданог разлога, уназадили Француску, изазвали европске ратове и компромитовали углед саме демократије, мада су постојали сви предуслови за политички препород: „Уставна монархија се у Француској могла изградити и на политичкој философији Монтескјеа. Сам Луј XVI био је спреман да пође тим путем и прихвати реформе. Савремени историчари су утврдили да је он поштовао и верно испуњавао револуционарни Устав од 1791. Уколико се служио „ветом”, што су му многи пребацивали, то је била његова дужност предвиђена Уставом. Његовом заслугом је била реорганизована француска армија и оспособљена да се супротстави европској коалицији, упркос почетне саботаже јакобинаца.”

Упркос томе, Француска је загазила у револуционарни хаос у коме ће пасти близу 700.000 људи, жена и деце, углавном жртава геноцида. Писац у појединостима наводи те ужасе, али не заборавља да за то делимично окриви и слабост Луја XVI није узалуд историчар Пјер Гаксот, по убеђењу монархиста, о њему донео суд: „Револуција није букнула против једног тиранина. Она се дигла против једног краља који више није био краљ”.

Поред Луја XVI, Марковић слика галерију портрета, посебно принцезе Елизабете, и јунака Вандедске побуне који су данас огромној већини француске омладине познати ваљда само по имену, а понекад ни толико.

На основу „Истине о Француској револуцији”, могу се већ наслутити и циљеви едиције „Политика и образ”: утврдити хришћанске темеље на којима почива српска култура али, исто тако, примити од других све добро и племенито, не бисмо ли сачували вредности које су често код њих пале у заборав.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Прошле су три деценије од ових скупова. Небојша почива у родном Нишу, а борба за Српство са образом се наставља. Кад човек уђе у године, живи у сећањима. А мени се, у тим годинама, чини да сећања треба записивати и предавати их будућим поколењима.Ово је покушај да се трагови наше хришћанске културе сачувају – јер, култура је саборно памћење народа и човечанства.