НАД ЈЕДНИМ ТУМАЧЕЊЕМ «СЛОВА ЉУБВЕ» ДЕСПОТА СТЕФАНА (ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ)

О ДАНАШЊЕМ ПРАЗНИКУ

 

Данас Црква Божја слави Свету Евгенију ( кнегињу Милицу ) и њеног сина, Стефана деспота.

Прворођени син Лазара и Милице, добио је, као престолонаследник, име Стефан. С обзиром да је његова мајка била од Немањића, по Вукановој линији, давање имена јасно је указивало на жељу за континуитетом са светородном лозом. Када је кнез Лазар пао у Косовском боју, Стефан је био малолетан – имао је свега дванаест година; регентство је преузела његова мајка, Милица, која се монаши под именом Евгенија. Њој је помагала монахиња Јефимија, бивша Јелена, удовица деспота Угљеше Мрњавчевића.

Милица је, одмах на почетку своје владавине, морала да учини најтежу одлуку – да убици свог мужа, султану Бајазиту, преда ћерку Оливеру за жену, и да прими вазални однос према Турској. Циљ јој је био да сачува макар унутрашњу независност, која ће омогућити њеном сину да преузме престо, што је Стефан и учинио 1393. године. Очувала је свој утицај на државне послове све до 1405, када се, упокојила, да би била сахрањена у својој задужбини Љубостињи. Милици се противио њен зет, Вук Бранковић, настојећи да преузме власт над Србијом. По свему судећи, то, као и чињеница да је Вук преживео Косовски бој, док је његов таст и суверен са витешком елитом пао на бојном пољу, допринело је настанку предања о Вуковој издаји 1389. године. Ипак, после Вукове смрти 1397, Лазаревићи су заузели већи део српских земаља, а 1402. године и Бранковићи постају турски вазали.

Млади деспот Стефан Лазаревић имао је велика искушења: приликом сусрета са султаном Бајазитом у граду Серу, на коме су били присутни византијски василевси Манојло Други Палеолог и Јован Палеолог, као и Константин Драгаш, Бајазит је претио хришћанским владарима да ће их све побити. То је Стефана уверило да мора бити одан Турчину, ма колико му било тешко због тога, и он је учествовао у ратним походима Бајазитовим. Како сведочи житије његово, које је написао Константин Философ, 1395. Стефан је био у боју на Ровинама, против влашког војводе Мирчете. На турској страни борили су се, поред Стефана, и Вукашинов син Марко Краљевић и Константин Драгаш. Тада је, вели Константин Философ, Марко Краљевић рекао да се моли Богу за победу хришћана окупљених око влашког војводе, па макар он, Марко, први погинуо (што се и десило – погинули су и он и Константин).

Деспот Стефан се ослободио турског притиска после битке код Ангоре, данашње Анкаре, 1402. године, када је Бајазита победио и заробио (после чега се султан убио) татаромонголски вођа Тамерлан. Иако су се Стефан и његов брат Вук Лазаревић храбро борили, кад су видели да је Бајазит поражен, напустили су битку. Стефан се, ослобођен тешког вазалства, обратио ромејском цару Јовану Седмом Палеологу, који му је дао деспотско достојанство. Тиме је Лазаревић потврдио своје поштовање према хијерархији хришћанских држава на православном Истоку. После смрти Бајазитове, у Србију се вратила и Стефанова сестра Оливера.

Ипак, невоље нису престале. Стефанов сестрић Ђурађ Бранковић, удружен са Бајазитовим наследником, султаном Сулејманом, покушава да приграби власт у Србији. Уз помоћ свог зета, Ђурђа Страцимировића Балшића, Стефан се сукобио са Ђурђем у близни манастира Грачанице на Косову, новембра 1402, и потукао га. Одмах после тога, његов рођени брат Вук је устао против Стефанове власти, и пребегао Турцима, очекујући њихово савезништво. Иако је мајка Милица покушала да их помири, њен подухват није успео.

Ипак, у Турској су избили велики сукоби око наслеђивања Бајазитовог престола. Стефан је обновио вазални однос с Турцима, али без обавезе да учествује у њиховим војним походима. То му је дало могућност да се посвети унутрашњем уређењу земље. Угарски краљ Жигмунд, коме су били потребни савезници у борби против азијских мухамеданаца у успону, нуди сарадњу деспоту Србије, што овај прихвата. Као свом новом и пунонадежном вазалу, Жигмунд му даје Београд, тврђаву на ушћу Саве у Дунав, Мачву, као и рудник Сребреницу у Босни. Стефан ће, после тога, учествовати у саборима угарског племства, и бити један од витезова реда Змаја, који је на свом двору створио угарски краљ.

Када је Београд припао Стефану, он га је затекао као пограничну тврђаву с малим подграђем. Одмах је прегао да га подигне из пепела. Дао је граду велике повластице у вези са настањивањем и трговином, па су се у њега доселили многи Срби, али и вешти трговци Дубровчани. Дубровчани су били главни трговци у Београду све до 17. века. Уредивши београдску тврђаву, Стефан је у њу сместио и митрополију, средиште Српске Цркве, као и свој двор. Сазидао је и моћну одбрамбену кулу Небојшу. У цркви Ружици смештене су мошти Свете Петке, које је кнегиња Милица добила од султана. У повељи о обнови града, Стефан Лазаревић је писао: “Од Косова бејах покорен исмаилћанском народу, док не дође цар Персијанаца и Татара и њих разби, а мене Бог милошћу својом ослободи. Одатле, дакле, дошавши, нађох најлепше место, од давнина превелики град Београд, случајно разрушен и запустео, саздах га и посветих Пресветој Богородици“.

Грађански рат са братом Вуком и синовима Вука и Маре Бранковић, Ђурђем и Гргуром, разбуктао се поново. Године 1409, дошло је до сукоба код Приштине. Вук Лазаревић је добио половину српских земаља, и признао свој вазални однос према султану Сулејману. Међутим, пошто су се Вук Лазаревић и Гргур Бранковић укључили у рат између султана Сулејмана и његовог брата Мусе, и пошто су били на Сулејмановој страни, Муса их је ухватио и 1410. погубио. Следеће године, Муса је потукао Сулејмана, и Стефану Лазаревићу вратио земље које су припадале Вуку.

Године 1413, султан Муса креће у поход на Србију, која пружа жесток отпор. Заповедник тврђаве Сталаћ, војвода Пријезда, херојски гине у одбрани града. Деспот Стефан подржава побуну турског краљевића Мехмеда, који оспорава власт свог брата Мусе. Стефан окупља савезнике: Ђурађ Бранковић и босански војвода Сандаљ Хранић придружују се деспоту Србије. Муса буде побеђен, заробљен и убијен, а нови султан Мехмед деспоту пружа руку помирења, па за Србију наступа период мира и напретка.

Године 1421. Стефанов сестрић, Балша Трећи Страцимировић, због болести се повлачи на ујаков двор, и предаје му Зету на управу. У Зети најмоћнија властеоска породица Ђурашевића (Црнојевића) признаје врховну власт деспотову.

Пред своју смрт, 1426, на сабору у Тати, Стефан са угарским краљем Жигмундом постиже договор да српски престо наследи његов сестрић, Ђурађ Бранковић. На сабору у Сребрници код Страгара, уз благослов патријарха Никона, Стефан је Ђурђа прогласио својим наследником.

Умро је 1427. године, у лову, од срчаног удара, у области Међулужје, сада у засеоку Црквине, код цркве Светог Илије, близу данашњег Младеновца. Последње речи су му биле: “По Ђурђа!“Константин Философ описује огроман плач који су над њим учинили Срби, нарочито Београђани. Знали су да доба привременог мира и напретка престаје, и да почињу нова, много тежа, искушења.

Деспот Стефан Лазаревић, син косовског великомученика, зналац више језика и преводилац са грчког (превео, између осталог, спис „О будућим временима“, у коме се проричу догађаји везани са судбину православних држава Балкана угрожених од стране иноверних мухамеданаца), аутор је „Записа на косовском мраморном стубу“ и „Слова љубве“, посланице која се сматра најлепшом песмом српског средњег века. „Запис“ је посвећен Косовском боју, кнезу Лазару („чуду земаљском“, “непоколебивом стубу побожности“, “хранитељу гладних и помиловању ништих“) и његовим витезовима („мужевима добрим и храбрим“, “који се блистају као звезде светле“). Они су се јуначки устремили на султана Амурата, “аспидин и гујин пород, штене лавово и василисково“; у борби, у којој Амурат гине, Лазар постаје мученик, кога ће посећи рука султановог сина. „Слово љубве“ је, по свему судећи, писмо Стефановом брату Вуку, у коме га позива на љубав и измирење, да братоубилачки рат не би уништио Српство. У њему су описане све врсте љубави – како оне за које је знао и човек антике (божанска, братска, пријатељска, мушко – женска), тако и она, суштински хришћанска – љубав према непријатељу, која се износи преко примера псалмопојца и потоњег владара Израиља, Давида, што оплакује погибију свог непријатеља, цара Саула и његовог сина Јонатана.

Учени Бугарин Константин Костенечки, назван Философ, кога је деспот Стефан ставио на чело славне преписивачке радионице у манастиру Ресави (Манасији), аутор је обимног житија свог добротвора, у коме Стефан иступа не само као хришћански владар , него и као европски витез, један од угледника на двору угарског краља Жигмунда. Константин Философ је забележио и податке о Стефановим бојевима на страни Бајазитовој, на којој су потчињени балкански вазали ратовали са пуно туге и невољно.

Деспот Стефан Лазаревић подигао је своју задужбину, манастир Манасију (Ресаву), посвећен Светој Тројици, зидану и живописану између 1407. и 1418. Опасана је зидинама и кулама. Ресава је највећи споменик моравске школе. Кубе је високо 25 метара. Осликана је на монументалан начин, са много представа светих ратника, што је ратном добу и приличило.  Из доба деспотовине значајни су и храмови манастира Каленића и Враћевшнице, задужбине племића оног доба, протовестијара Богдана и челника Радича.

Једна од највећих личности српског Средњег века, Стефан Лазаревић је припремио Србију за тешко доба које долази. У Црквинама, на месту где је издахнуо, и данас стоји велики камен са крстом на коме је је његов племић Ђурађ Зубровић, са попом Вукшом, урезао тужне речи:“Добри и мили и слатки господин деспот! О тешко оном ко га на овом месту виде мртва!“

Остао је да живи у Христу и сећању Цркве и народа. Зато га и помињемо са благодарношћу.

 

МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ И ДЕСПОТ СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Велики српски песник, Момчило Настасијевић, био је посвећеник саборности српског језика, не признајући да је његова прошлост заувек прошла, и настојећи да све што је било, макар у језику, опет буде. Зато је, између осталог, посветио велику пажњу „Слову љубве“ деспота Стефана Лазаревића, које је, најлепше од свих ( лепше чак и од оца Јустина Ћелијског ) препевао. О смислу његовог препева, на скупу о Настасијевићу у Мисионарској школи при храму Светог Александра Невског одржаном 1993. године у Београду, говорио је Небојша М. Крстић, православни интелектуалац и родољуб, по свему судећи убијен, од стране непријатеља крста са три прста, у подметнутој саобраћајној несрећи у ноћи уочи Ваведења 2001. године, у околини Ниша. На данашњи свети деспотов дан, а као подсећање на Небојшу, доносимо његову анализу „Слова љубве“.

 

Небојша М. Крстић

О СЛОВОЉУБЉУ МОМЧИЛА НАСТАСИЈЕВИЋА

Заиста, заиста је незахвално и, штавише, претешко рећи нешто након тако угледних и уважених предавача и њиховој медоточивих излагања која извиру из праве и истините учености. Но, као што знамо, елементарна је хришћанска дужност да се на указано поверење узврати спремношћу на послушање, те се зато моја маленкост поводом једног надалеко познатог препева Моме Настасијевића обраћа вама у скромном покушају да говори о теми словољубља у несловољубивом времену или временима. Реч је, дакле, о чувеном препеву наше средњовековне песме „над песмама“ (ако смем тако да кажем), песме која је најлепши бесцен бисер у прелепој огрлици србског језика и србске словесности, песме која је миомирисни пупољак у раскошном букету српског књижевног средњовековља – дакле, реч је о песми СЛОВО ЉУБВЕ или СЛОВО ЉУБАВИ, коју је почетком петнаестог века спевао Свети србски деспот Стефан Лазаревић, благородни син Светог србског Великомученика Лазара Косовског.

Можда није наодмет одмах рећи да овај Настасијевићев препев (први пут објављен 1936. године у угледном богословском часопису „Хришћанска мисао“, год. II, бр. 4), није остао усамљено прегнуће да се један достојан узорак поетско-мисаоног богатства и раскоши србског средњовековља приближи и представи нашем ововековном читаоцу потпуно осиротелом због превелике удаљености и одалечености од  ове пребогате ризнице наше духовности. Колико ми је познато, поред Момчила Настасијевића још су три књигољубива и словољубива мужа. опијена и опчињена љубкошћу Деспотовог списа, сачинила своје препеве. Треба их, свакако, овом приликом неизоставно поменути. Наиме, свој препев Слова Љубве дали су нам: наш највећи теолог и духовник Преподобни старац Ћелијски, отац Јустин (Поповић) и еминентни историчари средњовековне србске књижевности Ђорђе Радојичић и садашњи професор Филолошког факултета у Београду Ђорђе Трифуновић.

Морамо бити искрени те трезвена ума и чиста срца рећи или признати да уз сво уважавање и велику наклоност коју засигурно имамо и осећамо према препевима поменутих гиганата наше културе и духовности, ипак препев Момчила Настасијевића бар за једну нијансу сија бистрија и јасније, то јест љубкије и читкије. Његов препев се због своје дубоке, суштинске сродности показује као потпуно достојан потомак старосрбског изворника. И само ако сва четири до сада постојећа препева подредимо старосрбском изворнику у једном паралелном и упоредном ишчитавању, тек онда бисмо могли видети да Момчилов препев макар за нијансу успева да нас више и боље уведе и узнесе у озрачје старосрбске и византијске словесности. Ми, наравно, овде и сада за тако нешто немамо времена, а није ни прилика за то. Зато ћемо још једном погледати и чути препев о којем је и реч, дакле, препев Момчила Настасијевића СЛОВО ЉУБАВИ Деспота Стефана Лазаревића:

1

Стефан деспот,
најслађем, најљубазнијему
и нераздвојном срца мог,
сугубо жељеном, и много,
премудрошћу обилном,
царства мог искреноме,
љубазан у Господу целов,
и неоскудно с тим
милости наше даровање.

2

Лето и весну Господ сазда,
што и псалмопевац каза,
красоте у њима многе,
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
ваздуха танког
дивотним неким
гласима оглашење:
и земаљске дароносе
мирисног цвета, и травоносне;
но и човекове бити саме
обнову и разиграње
достојно ко да искаже?

3

Али све ово
и чудодела Божија ина,
што ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав све превасходи –
и није чудо,
јер љубав је Бог
као што рече Јован Громовник.

4

Свака лажа места у љубави нема,
јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
„Изиђимо у поље

5

Бистротечно и оштро
љубави је дело,
добродетељ превазиђе сваку

6

Лепо Давид ову рекав украшава:
„Ко миро с главе
на браду силази Арону,
и ко аермонска роса
на горе што силази сионске.“

7

Јуноше и деве,
љубави прикладни,
љубав изљубите,
ал’ право и незазорно,
младићство да не повредите и девство
божанственоме чим наше
пријање биће
божанствено да узнегодује.
Јер Апостол рече,
Божијега Светог Духа не растужујте,
знамење што јавно њиме
добисте у крштењу.

8
Заједно бејасмо, друг другу близу,
ил’ телом или духом,
но да ли горе раздвојише нас,
да ли реке,
Давид да рече: „Горе Гелвујске,
дажд на вас да не сиђе, ни роса,
Саула јер не сачувасте,
ни Јонатана.»
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте,
Саула ли оплакујеш, нађени.
Јер нађох, рече Бог,
човека у срцу мојему.

9

Ветри да сукобе се с рекама,
и да исуше,
као за Мојсија море,
судије као за Исуса,
ћивота ради Јордан.

10

И снова да саставимо се,
и снова да видимо се,
и снова у Христу да сјединимо се,
самоме том,
коме слава са Оцем
и са Духом Светим
у бескрај на веке,
амин.

 

Већ смо казали да је наш ововековни човек потпуно осиротео због превелике удаљености од пребогате ризнице средњовековне србске духовности и словесности. Но ма колико да је пребогата и обилна, ова ризница би ипак била мртва за нас данашње да није реално укорењена усађена у живодајно тло благословом Божијим освештаног кирилометодијског и светосавског предања. Када сам поменуо нашу данашњу удаљеност, тада нисам мислио тек на банално временско или хронометријско одстојање које је наравно, неоспорно и несумњиво. Првенствено сам мислио на једно много примарније и првобитније, духовно онтолошко, битијно одстојање – одстојање које је нама сада скоро не премостиво. Зашто је то тако? Који и какав јаз зјапи између нас и славољубља из којег пева и о коме пева Свети Деспот Стефан?

Наиме, CJIOBO о којем Стефан Лазаревић пева јесте живо и смислено слово које се још у деветом веку кроз богољубиво трудољубље Свете Равноапостолне браће Кирила и Методија излегло из евангелског ЛОГОСА. Тачније, то слово јесте у-словљено овим Словом које искони бејаше, и Које бејаше код Бога и Које бејаше Бог (Јн, 1,1). То дакле, није никакво пост-доситејевско и вук-караџићевско, а сада, авај и наше јалово и безживотно мртво слово на папиру, наше слово за које Апостол Павле каже да убија – наше слово јесте безсловесно слово!

А каква је љубав о којој и којом одјекује Слово Деспота Стефан Лазаревића? Да ли је то некакво сентиментално осећање или психичко расположење, савршена врлина или интра-персонално стање? Hикако, та љубав јесте свеза савршенства (б. Кол 3,14), та љубав јесте oнтолошки догађај – то је интер-персонално стање. Она се не тиче само једне личности, она је свеза и догађај заједничења двеју и више личности у Ономе који Сам јесте Љубав!

Није случајно, заиста није случајно што је баш Мома Настасијевић правио и градио проходе ка словољубљу старе, византијске Србије. У том словољубљу језик није тек средство комуникације којим се преносе  информације – језик је место у којем се догађа сусрет словесних (логосних) бића и њихово узајамно обраћање. То је могуће само онда ако је језик огледало наше мисаоне отворености ка Логосу Божијем ка Смислу света – само онда ако је језик ткиво кроз које и у које се уткива богонадахнуто словесно ткање.