НА ПУТУ КА ДИГИТАЛНОЈ ДЕМЕНЦИЈИ: ОД УРУШАВАЊА ЈЕЗИКА ДО ИЗЛАПЕЛОСТИ

ЗАШТО ЈЕ ЈЕЗИК ТАКО ВАЖАН

Конфучије је јасно рекао:“Ако употреба језика није прецизна, оно што се каже није оно на шта се мисли; ако се не каже оно што се мисли, онда оно што треба урадити неће бити урађено; ако то остане неурађено, онда ће пропасти морал и вештине; ако се ( на тај начин, нап. В. Д. ) изгуби праведност, људи ће бити сасвим збуњени и беспомоћни. Зато не сме бити самовоље у ономе што се говори. То је важније од свега“.

Зато је смрт говорне културе српског језика једно од кључних  питања са којима се суочавамо. Професор др Рајна Драгићевић је о томе још 2015. рекла:“Некада је постојала несумњива жеља говорника српског језика за подизањем језичке културе. Данас је и та жеља доведена у питање. Изгледа да ћемо морати ученицима, студентима и свим грађанима Србије прво да објаснимо да је важно бити писмен и да треба неговати српски књижевни језик, пошто се, очигледно, многи преиспитују у вези с тим, а тек када са тим рашчистимо, можемо кренути у борбу против „атачовања”, „селфија”, итд. Пре неколико месеци, студенти су ме изненадили својом креативношћу када сам их замолила да преведу „селфи” на српски. Понудили су неколико десетина спонтаних одговора: аутослика, јајић, личњак, огледалослик, особњак, самоја, самић, самослика, самофотка, самофотографија, самошкљоц, својељуб, својић, својко, својфот, себеблиц, себић, сликосеб, сопствењак итд. Најчешћи одговори били су: самослика, себић и (шаљиво) својко. Када бисмо се потрудили да негујемо лексичку норму и да форсирамо у школи и медијима добре преводе страних речи, неки од њих би временом заживели.“

Али, од тога нема ништа. Потонуће језика се наставља.

 

ТЕХНИКА, УВЕК ТЕХНИКА

 

Показало се да је била у праву Снежана Вуковић, која је, у годишњаку „Даница“ за 2012, забележила колико је Интернет утицао на све нас, а на децу нарочито:“Немамо времена за дуге реченице, за преглед, разумевање, повезаност, линеаран раст. Заборављамо да се одређене мисли могу мислити само полако, да се до неких истина може доћи само повезаним и спорим расуђивањем. То све повратно утиче на нашу рецепцију и интерпретацију света, на наш, како се то некада звало –„поглед на свет“- однос према знању, раду, на наш стил живота. Док „раде на себи“, блуде потрошачким резерватима у потрази за Светим Гралом моде, док имитирају, репродкују, док немају времена за „велике приче“ и дуга повезана казивања – модерни људи се не питају да рад на себи не подразумева можда развој својих људских и стваралачких потенцијала. Млади не трагају више за искуством слободе које је важно јер се њиме проверава и вреднује њихово искуство социјалне детерминације. Важно је бити copycat, стари придев непатворен тоне заједно са сазвучјем речи пабирчити, паветина, патока, семантика префикса па– не говори нам више ништа, не просијава својом дубином, звуком и смислом. Да ли је наступило време када је прва асоцијација на придев оригиналан робна марка неке потрошне робе?“

И о томе је реч.

 

НА ПУТУ КА ДЕМЕНЦИЈИ

 

Наш познати психолог Зоран Миливојевић истиче:“У мозгу малог детета постоје бројни урођени програми, али и велики број нервних ћелија које тек треба да изграде међусобне везе и успоставе нервне путеве. Који ће нервни путеви у мозгу бити изграђени зависи од спољашње стимулације: оно што је стимулисано се изграђује и одржава, а оно што није, не изграђује и смањује. Како мозак бебе или малог детета највише стимулишу родитељи, његова организација није резултат природе, већ је он „социјални мозак”./…/ Суштина целе приче јесте у томе да нам технологија олакшава многе активности, што за скривену последицу има „атрофију” нашег мозга. Узмимо за пример појаву дигитрона. Пре њега људи су много боље рачунали, користећи оловку и папир. Након појаве дигитрона многи нису у стању да без њега изврше основне математичке операције као што су сабирање или множење. Слично је и с меморисаним бројевима телефона. Некада су људи знали напамет десетине телефонских бројева, а данас један или два. У том правцу је и нова филозофија подучавања која сматра да млади не треба да памте податке, већ само да знају где да их потраже, ако им икада затребају.                                                На опасност атрофије наших мозгова због тога што наше менталне функције све више делегирамо разним дигиталним помагалима упозорио је неуронаучник Манфред Спицер својом књигом под називом „Дигитална деменција”./…/ Лондон је мегаполис с преко 25.000 улица, а они који желе да положе испит за таксисту у Лондону морају да их све науче напамет за шта им треба око две године припреме. Они који су успели у томе у односу на оне који су пали на испиту и на возаче аутобуса, имали су за 50 одсто увећану структуру у мозгу која се назива хипокампус, а која је одговорна за меморију и оријентацију у простору. То је потврда идеје да је мозак „мишић” и да расте, ако вежбамо.                                Претерано ослањање на дигитална помагала не само да делује атрофично на наше мозгове, него смањује и наше менталне способности. Неколико истраживања је показало да се последњих деценија смањује колективни количник интелигенције, то јест да су људи пре педесет година били интелигентнији од нас.

Како сматра да делимично атрофирани мозгови брже пропадају у старости, Спицер сматра да ће око 2050. године, бити дупло више деменција него данас.“

Мислите о томе, док имате чиме!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ