НА ДАН ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГА САВЕ/ ЧИТАЊЕ СВЕТОСАВЉА СА ДУШКОМ БАБИЋЕМ

СРБИЈА И ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГА Данас Српска Црква слави пренос моштију Светога Саве. У тексту нашег познатог медиевисте, Ђорђа Трифуновића, „Средњовековна имена Србије“, сазнајемо да је први помен имена ове земље дат у канону службе састављене за празник преноса моштију Светога Саве из Трнова у Милешеву 6. маја 1237. године. Песник гради напоредне слике ношења младенца Христа у Египат и преношења Савиних моштију. У служби се на више места Савино отачаство назива „Српскаја земља“, што је било уобичајено. Међутим, у том канону се користи, по први пут, име „Србија“, у следећим стиховима:“У Египту негда на рукама Дјеве ношен бесовска требишта, идолишта, уздрмао јеси. У Србију сад Саву послао јеси да свима објави твоје очовечење и Божију, Христе, Твоју тајну.“ Ако кренемо макар само од те чињенице, јасно нам је каква је улога светосавског култа у историји српскога народа. Тек да знамо одакле име овој земљи. 

ЗАШТО СУ СПАЛИЛИ МОШТИ СВЕЦА У својој, уџбенички насушној, књизи „Његошев национализам“ ( изашлој у „Катени Мунди“ ), Душко Бабић нас подсећа на чињеницу да су мошти Светог Саве биле спаљене због значаја његове личности за духовно, али и државотворно, јединство Срба:“Шта су Турци овим хтели да постигну? Да ли то да ослабе цркву као институцију и да смање утицај хришћанске вере у народу? Нема доказа да су Турци предузимали застрашивања те врсте. А да су то овога пута и хтели, тешко да би поштедели мошти највећег градитеља цркава међу Немањићима – светог краља Милутина. Спаљивањем Савиног тела Турци су хтели „да спале српску слободарску мисао, која се почела све јаче осећати“ (Владимир Ћоровић), односно да униште симбол народног јединства. Јасно је да је већ тада код Срба изграђена свест о националној посебности и да је светосавље било њен главни ослонац. Црквена традиција – светосавље, по некој недокучивој нужности, уткана је у саме основе живота народа: у толикој мери да је Светим Савом и светосављем народ објашњавао природне појаве и законе, пројектујући његово присуство у све поре живота.“

Светосавље није магловита мистика хипериндивидуалистичке самозатворености, у којој туњавост треба да замени смирење, него свеживотворни образац уподобљавања Христу – и појединца и народа. Тако каже Бабић. И подсећа нас да је светосавско постојање нашег човека свагда било молитвено, али и делатно. Оно има бројаницу у једној, а градитељски камен у другој руци. Или, ако затреба, мач у другој руци. А бројаница увек остаје. 

КАКО СРБИ ВОЛЕ СВОЈУ ЦРКВУ Свети Сава је, истиче Владика Николај, створио народну, а не клерикалну Цркву, због чега се Срби нису однародили, као што нису ни преверили. Душко Бабић нас подсећа на запажања Александра Хиљфердинга:„Народ сматра да су цркве и манастири његово заједничко добро и да он има право о њима водити бригу… У свакој прилици они показују да је ствар вјере и цркве њихова друштвена ствар, коју цио народ рјешава и сваки пут кад затреба, он је готов и живот положити. У питањима вјере и цркве код њих одмах иступа заједница, која им је иначе, због многих несретних околности, врло лабава у свакодневном грађанском животу… Очување вјере и цркве постаде за народ, кога су сви спољњи услови мамили на отпадништво, подвигом моралне слободе и саможртвовања…Свештенство се, изузимајући оне архијереје које је после укидања Пећке патријаршије слао Цариград, потпуно слило са народом. Отуда оно и има, и поред свих недостатака у образовању, тако велик и благотворан утицај на своју паству“. 

Велики и благотворан утицај, без клерикализма. Само у Завету. 

А ШТА КАЖЕ ДР ИВО ПИЛАР? Бабић у својој књизи истиче:“У Савином култу, чини се, посебно су важна два момента: његов лични подвиг, у којем се јасно види победа љубави за Христа над мамцима земног живота и његова дела за опште добро народа, испољена у свим областима живота: уређивању државних и династичких односа, цркве, просвете, књижевности…“ И наши непријатељи то добро знају. Зато им и смета Свети Сава, баш као др Иви Пилару, једном од отаца савремене хрватске историософије, који је, у свом делу о јужнословенском питању, штампаном пред крај Првог светског рата, и прештампаном у усташком Загребу, јасно рекао (остављамо његов стил и алфабет нетакнутим):“Poimence bijaše njegovo i samo njegovo djelo ona tiesna veza između države, naroda i Crkve, koju susrećemo kasnije u svim daljnjim fazama života srbskog naroda. Sv. Sava stvorio je i organizirao srbsko-grko-istočnu Crkvu, a stvorio ju je tako, da je uviek morala stajati u službi srbskog naroda i srbske države. To bijaše naravna posljedica činjenice, da je njezin osnivač u jednoj te istoj osobi član vladajuće dinastije, narodni domoljub i pravoslavni svetac. Ovaj je odnos nadalje najbolje obilježen činjenicom, da su Nemanja i njegov sin, oba osnivača srbske dinastije, svetci čitave grkoiztočne Crkve. U drugim poviesnim djelima nije Savina ličnost tako iztaknuta, kao na ovom mjestu. Ali to je jedna od sporednih pojava one uzke veze između narodnog života i Crkve, što sam ga toliko iztakao. Za srbsku poviesnu nauku dolaze u prvome redu u obzir crkveno-pravoslavna gledišta, a za pravoslavnu Crkvu je sv. Sava u prvom redu crkveni učitelj, ono, što Srbi zovu: „narodni svetitelj“. I zbog toga poznaje srbski narod svog najvećeg čovjeka samo kao svetca svoje Crkve. Tek je najnovija srbska poviestna nauka uspjela, da u sv. Savi iztakne i političara, rodoljuba i diplomata.“

Зато је веома важно да Српска Црква остане светосавска. Сви знамо шта то значи. 

НАРОДНА ЦРКВА СА СВОЈИМ СРБИМА А ако не знамо, ево шта нам, у „Погледу с Калемегдана“, каже Владимир Велмар – Јанковић:“Светосавска црква и православна духовност нису биле никад у сукобу ни са народним тежњама ни са српском државном идејом; кад није било државе црква је носила и проносила и синонимност државе. Та црква никад није, у после немањићском времену, имала од народа одвојени, привилегисани или феудално-аристократски карактер, као што није имала нарочитих заступника Христових на земљи из чијих руку се сливао благослов и искупљење греха по преимућству онога који је ближе Христу;Христос је кроз ту цркву био једнако близак и последњем вернику и првом слузи. Иако је дошло кроз Византију, и од ње узело много духа, српско православље светосавске цркве није се никад, ни у немањићској држави – где је црква ипак била властеоска  –  успело (или  пало) до цезаропапизма или теократског карактера ма које врсте. А Турци су пресекли и саму ту помисао, „помогли” да црква постане и остане народна.»

Паметном и побожном – доста. 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ