Током троипочасовног радног ручка председника Француске Емануела Макрона и немачког канцелара Олафа Шолца прошле среде у Паризу, открио је портал Политико, на менију су били риба, вино, шампањац, и могући трговински рат са Сједињеним Државама. Разуме се, ако Европа претходно успе да не остане без своје индустрије у корист Америке. Јер у том случају разлога за овакав рат неће ни бити.

„Немачки економски модел је пропао”

Волстрит журнал је, наиме, већ арогантно констатовао да се „појављује велики победник из европске енергетске кризе – то је економија САД. Док рат у Украјини подиже цене енергената у Европи, велики број европских произвођача привучен је релативном стабилношћу Сједињених Држава… У зависности од дана, цене природног гаса су и 10 пута више него што су биле пре годину или две”, објашњава њујоршки пословни дневник нови бизнис-модел америчког пљачкања сопствених савезника.

И Јанис Варуфакис, некадашњи грчки министар финансија, с дозом злурадости ових дана процењује да је „немачки економски модел пропао” јер је био „базиран на јефтиној енергији из Русије и на продаји индустријских производа Кини”. А све је мање и једног и другог.

Док Блумберг, да ове оцене потврди и конкретним случајевима, јавља да „европски индустријски лидери, од француског произвођача гума ‘Мишелин’ до немачког хемијског гиганта БАСФ, почињу да пуцају под теретом рекордних цена енергије и сировина, шаљући злослутан сигнал укупној привреди у региону”.

„’Мишелинови’ трошкови порашће ове године за 2,6 милијарди евра”, а „БАСФ-у је рачун за гас порастао за 2,2 милијарде евра већ у првих 9 месеци ове године”. Из тог разлога, најављује уз сличну рачуницу и Фајненшел тајмс, „БАСФ ће морати ‘трајно’ да смањи производњу у Европи јер је високи трошкови за енергију све више чине неконкурентном”.

Аларм за узбуну

Суочени са оваквом перспективом – какве не би било само да су се на време усудили да се супротставе трансатлантским диктаторима њихових геополитичких избора – „Шолц и Макрон прете Бајдену трговинском одмаздом”, јавља Политико.

Макрон се, иначе, и пре тога дрзнуо да примети да САД воде политику „двоструких стандарда” – зато је Блумберг схватио да „расте озлојеђеност због економске цене коју Европа плаћа због рата у Украјини” – а Политико је сад указао да су, „после јавног сукоба, Олаф Шолц и Емануел Макрон пронашли нешто око чега се слажу: а то је све снажнији аларм за узбуну због нефер конкуренције из САДи потенцијалне потребе да Европа узврати ударац… Они су се сагласили да недавне америчке државне субвенције – смањење пореза и енергетске повластице за инвеститоре у САД – крше принципе слободног тржишта у циљу убеђивања компанија да пребаце производњу у Америку”, навео је Политико позивајући се на незваничне изворе.

„Ако Америка не одустане од ових мера, ЕУ ће морати да одговори истом мером”, опомиње се даље, „и то ће створити ризик да трансатлантски односи буду гурнути у нови трговински рат”. Цитиран је и Макрон који се наводно пожалио да „Кина штити своју индустрију, Америка своју, а Европа је отворена кућа“, и наводи се да је „кључно што Берлин – који је традиционално суздржанији у сукобима с Америком око трговинских спорова – сад заиста подржава француски став. И Шолц сматра да ће ЕУ морати да спроведе контрамере ако Вашингтон одбије да одговори на примедбе Берлина и Париза”, позива се портал Политико на изворе блиске Шолцу.

Сукоб Берлина и Париза

Берлин и Париз, иначе, претходно су се и сами нашли у сукобу који је био довољно озбиљан да свечани француско-немачки самит буде отказан и замењен споменутим скромним радним ручком уз вино и шампањац после кога чак није било ни заједничког обраћања двојице лидера.

„Геополитичке тензије, од европске енергетске кризе до односа са Кином, стварају раздор између Немачке и Француске”, објаснио је тим поводом Волстрит журнал, док агенција Ројтерс упозорава да, „упркос напорима да се очува фасада јединства, ривалство око лидерства у Европи и шире стратешке разлике сад избијају на површину”, и чак у донекле таблоидном духу спомиње могућност развода француско-немачког пара.

„Макрон је отворено поставио питање да ли је мудро дозволити Кини да улаже у инфраструктуру која је од кључног значаја за Европу након што је Шолцова влада допустила кинеском бродарском гиганту, компанији ‘Коско’, да инвестира у највећу немачку луку у Хамбургу”, указао је Волстрит журнал на геополитичку димензију француско-немачког трвења.

Пут у Кину

Упркос томе, Олаф Шолц спаковао се за пут у Кину с привредном делегацијом, што је изазвало праву провалу незадовољства у политичко-медијским круговима који су са задовољством поздравили немачки развод од јефтиних руских енергената, па би сад то да понове и у случају огромног кинеског тржишта.

„Олаф Шолц путује у Кину – а савезници сумњају на зло”, опомиње Шпигл. „Да ли је Немачка извукла поуке из своје невоље с Русијом? Тест долази у Кини”, претећи указује Њујорк тајмс, док Блумберг све то сумира прекором: „Немачка се удвара Сију упркос његовој ужасној вези с Путином. САД и остали савезници траже да се Берлин ‘раздвоји’ од претеће аутократије, а Немачка само жели да се ‘диверзификује’”.

Кога ће Немачка послушати – своје потребе или своје савезнике? Колико је дубок раздор између Берлина и Париза? И могу ли у таквом стању они да се супротставе Вашингтону као што наводно прижељкују?

О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку” разговарали су др Александар Митић, научни сарадник Института за међународну политику и привреду, и некадашњи дописник Политике из Немачке Мирослав Стојановић.

Удар на срце моћи

„Немачка је можда и понајвећа жртва ових ломова глобалних размера који се догађају. Њену привреду озбиљно потресају удари на два носећа стуба њене индустријске моћи, које је Јанис Варуфакис исправно означио као јефтине руске енергентеи огромно кинеско тржиште”, истиче Мирослав Стојановић.

„Немци су до сада, упркос свеопштој финансијализацији економије Запада, успевали да сачувају срце своје индустријске моћи те се стога и удар на њу управо у Немачкој највише осећа. Шолцова влада сад покушава да финансијским стимулансима ублажи последице тог удара, међутим, ти потези – субвенција од 200 милијарди евра становништву и привреди за ублажавање последица енергетске кризе – сад изазивају трвење са ЕУ савезницима, првенствено са Француском, јер је реч о потезу који је повучен једнострано, без солидарности са осталима, и који притом Немачку ставља у повољнији положај у односу на савезнике који овако нешто не могу да приуште”.

„Ако је Немачка у тешкој ситуацији, можете само да замислите како је у остатку Европе. А притом треба имати у виду и да од стања немачке индустрије зависе и сви остали који су с њом повезани, укључујући и нашу земљу. Сваки ударац на немачку индустрију рефлектоваће се и на све остале”, указује Александар Митић, напомињући да искуство из досадашњих криза показује да је толико спомињана солидарност међу савезницима по правилу постизана прекасно, и са превеликим последицама.

„Чини се да између ЕУ и САД, унутар ЕУ, па и саме владајуће коалиције у Немачкој, јединство у великој мери постоји само када је реч о њиховом односу према Русији. Мада је питање и колико ће то потрајати”.

С таквим пријатељима…

„Листа неспоразума све је дужа – од личних нетрпељивости међу лидерима до суштински важних питања као што је однос према Кини, или најављено повећање немачког војног буџета у склопу кога се, притом, ад акта стављају заједнички немачко-француски војни пројекти”, скреће пажњу Мирослав Стојановић.

„Чак није прихваћена ни идеја да у посету Кини са Шолцом крене и Макрон како би се пред Си Ђинпингом демонстрирало европско јединство. Шолцов одлазак у Пекинг, штавише, још и мање одговара Америци, јер је до њега дошло усред америчких притисака на савезнике да направе отклон од Кине. На исти начин, иначе, и Ангела Меркел је пркосила покушајима САД да Европу одврате од сарадње с Кином, а сада очигледно и Шолц долази до закључка да без тога нема никакве шансе за избављање немачке привреде из проблема у које је запала. Отуда и његова, мора се признати, храбра одлука да оде у Кину… Америчка и европска привреда одувек су ривали; ако је у данашњим околностима нереално очекивати њихово политичко размимоилажење, потребе националних економија западне савезнике могу да присиле на трговински сукоб. Тога је, уосталом, међу њима било и раније”.

Кинески Глобал тајмс, на том трагу, указује: „С пријатељима као што су САД, коме су потребни непријатељи? Како би оствариле своје геополитичке циљеве, САД се никада не стиде да жртвују своје савезнике”.

Закључује Александар Митић: „Америка жели да демонстрира да постоји трансатлантско јединство, како у односу на Русију тако и у односу на Кину, макар и ако због тога жртвује интересе својих савезника. Французи се не устежу да због тога отворено критикују САД, много оштрије него што то чине Немци. Међутим, питање је могу ли, осим исказивања незадовољства, да постигну било шта конкретно”.

Аутор Никола Врзић

Извор Спутњик, 5. новембар 2022. 

Насловна фотографија: AP Photo/Christophe Ena