Н. Кецмановић: Пример вишеструког драматичног стреса

Насловна фотографија: Geert Vanden Wijngaert/AP

Муслимани у БиХ су 60-их „закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација”, а сада су „Бошњаци закаснили да буду нација, а преуранили да буду грађани”

Има једна необична појава у Бошњака. И националистичко-верске странке, попут СДА, једнако као и анационалне или мултинационалне тврде да представљају све грађане БиХ и залажу се за грађанско друштво и грађанску државу. А када их питате где су вам ти грађани, „дедер уприте прстом”, испостави се све го муслиман Бошњак, и понеки Жељко и Богић.

Уосталом, када људе било где у свету упитате шта су, одговориће вам испрве: Ја сам Словенац, Мађар, Немац, Јапанац итд. Нико неће рећи „Ја сам грађанин”. Неће чак ни активиста цивилног сектора, иако националну идентификацију поистовећује са примитивизмом, фашизмом, критикује „националне торове”. То ће рећи да национално идентификоване неграђане изједначују са ситном марвом, а баш је толеранција један од основних атрибута грађанства.

Као да су прескочили лекцију из историје да су и грађанство и национализам близанци рођени у Великој француској револуцији. Током даље историје развијали су се у узајамној конкуренцији и све модерне политичке заједнице грађанство или национализам имају као основ. Данас скоро да нема грађанина који се не осећа као припадник нације, и не ставља национални идентитет као примарни. Ако дођу у колизију, побеђује национално. Национална држава је настала рушењем феудалних међа ради економских интереса наступајуће буржоазије или као свеприсутни Левијатан (Хобс), или као минимална ноћобдија, са неотуђивим индивидуалним правима и слободама (Лок). Била је, затим, фаза „социјалне државе благостања за све”, која је прогресивним опорезивањем кориговала ефекте профитно незајажљивог капитала.

А онда су Тачерова и Реган прескупу државу великих социјалних давања заменили распојасаним механизмом тржишта, те изворну идеологију грађанства – либерализам, заменили суровим неолиберализмом. После пада Берлинског зида тај пљачкашки капитализам је глобализован путем транзиције екссоцијалистичких земаља. Локалне привреде су стављене у зависност мултикорпорација, а државе у вазални статус. Глобално ширење демократију је од владавине народа первертирало у владавину америчког народа. А заштиту људских права свело на заштиту права америчких грађана у иностранству.

БиХ је била пример вишеструког драматичног стреса: распад државе (СФРЈ), вишенационална заједница без две трећине већине, три народа са различитим визијама будућности земље, територијално-етничка измешаност, споља индукован грађански рат на национално-верској основи, економска и политичка транзиција, танке предсоцијалистичке грађанске традиције. И све упоредо.

Срби, знатно мање Хрвати, за КундК анексије и Краљевине СХС развили су нуклеус грађанске класе у већим градовима (трговина, банкарство, ситна производња). Али оно што су им комшије Хрвати и „њихово цвеће” отели за време НДХ, социјализам им је национализовао. Муслимани, као још „ненација”, аграрном реформом су изгубили беговски земљопосед („један од 11 геноцида”), нису тек имали готово никакве предсоцијалистичке грађанске традиције. Могло би се рећи да су прескочили ту фазу у историјском развоју, а нема грађанства без историје грађанства. Откуд онда баш њима опсесивно грађанство?

Пресудан је био сусрет Изетбеговића и Цимермана. Када му је амбасадор тада једине суперсиле предочио да САД неће подржати филџан Муслиманију, јер није у складу са америчким системом вредности, него једино целовиту грађанску, мултикултурну, демократску БиХ синуло му је. Уместо да „узме онолико Босне колико муслимани могу просперитетно контролисати” и претвори је у џамахирију, могао би уз помоћ једине суперсиле од целе БиХ да направи Исламистан и врати златно доба турског вакта кад је сва Босна била беговска земља. Визионар шеријатске државе се преко ноћи преоденуо у лидера свих Босанаца и Херцеговаца. Међутим, Американац му није ускратио парче Босне да би му је дао целу, него да му не би дао ништа, осим „недовршених послова у Босни”. Бар у Дејтону му је морало постати јасно да је Клинтон бомбардовао Србе да би их свео са 75 одсто на 49 одсто територије, а њима дао 25 одсто и сместио их у заједнички ентитет са Хрватима. Лорду Овену су на поласку у БиХ рекли да све може, само „муслимани не смеју остати сами”.

Титулисали су Алију и као лидера целе грађанске БиХ и истовремено националног лидера Бошњака, али када год су озбиљно преговарали (Лисабон, Женева, Дејтон), нису звали чланове тронационалног Председништва БиХ него лидере три национална покрета. У Дејтону са Алијом нису били Пејановић и Кљујић , него Силајџић, наспрам Слобе и Крајишника, Фрање и Зубака.

И сам Алија се поткрај рата присетио да „борци АБиХ не гину за апстрактну идеју Босне, коју неће ни Срби ни Хрвати, него за опстанак бошњачког народа”. Али, бадава, за Алијом су се сви „уфурали у фурку” о грађанској држави, о грађанском друштву те и дан-данас верују да су грађани и шиљу апеле империји у Вашингтон, а код куће практикују национализам унитарног типа.

Зашто? Зато што представничку демократију своде на један човек – један глас илити доминацију најбројнијих, иако је још Џ. Ст. Мил упозорио да већинска демократија у вишенационалним заједницама води у терор већине. Зато данас постоји правило: за националне државе (2/3 једне нације) – већински изборни систем, а за вишенационалне – консоцијација са јаким аутономијама и правом вета у слабој централној власти. Примери Швајцарске и Белгије сведоче да консоцијација није препрека ни економском ни развоју грађанског друштва.

У Дејтону је од БиХ направљена територијално-етничка консоцијација и одговарајућа институционална структура (демократски устав, вишестраначје, поштени и фер избори). Протекторат у фигури високог представника (в. п.) требало је, према Дејтону, да током 10 година „саветима, охрабривањем, усмеравањем…” све обави. Испоставило се да то неће ићи планираном динамиком, па је већ давни в. п. Вестендорп добио диктаторска бонска овлашћења. Петрич, Ешдаун и други су непрестаним институционалним интервенцијама мењали, кршили и допуњавали устав, па га више нису поштовали ни домаћи актери. У чему је био проблем?

Према водећем транзитологу Ралфу Дарендорфу, за креирање и уходавање институционалних промена у посткомунистичким земљама било је довољно шест година, али за грађанско друштво као заједницу грађана била је неопходна грађанска политичка култура, за коју је исти аутор предвидео најмање 60 година. Имао је у виду Чешку, Мађарску, Словачку и друге са богатом грађанском традицијом од пре социјализма, која у БиХ није постојала. Најмање код муслимана, који су током транзиције тек довршавали национално формирање (име, језик, институције, симболи, оснивачка жртва).

Национализму не треба сила да би интегрисао друштво, национално јединство долази спонтано, органски, на основу фамилијарних осећаја блискости и припадности. Самолепком, а не ваљком. Да би једно друштво било грађанско или национално, потребно је да се усклади развој одговарајућих историјских, институционалних и културних елемената. Самолепком одоздо, а не ваљком одозго. А протекторат је узалудно покушавао да насиљем институција савлада отпор друштва, историје те политичке културе. Отпор традиције, вере, језика, обичаја, митова, колективних сећања и осећања, те образаца понашања читавих народа.

Грађанство подразумева толеранцију, поверење, слободу, удруживање, али има наличје у похлепи, себичности, егоизму. Глобализацијом је исцрпио своје унутрашње историјске потенцијале и већ живимо у вишеполарном свету отпора националних политичких култура и ресуверенизације националних држава. Муслимани су 60-их „закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација”, а сада су „Бошњаци закаснили да буду нација, а преуранили да буду грађани”.

 

Аутор Ненад Кецмановић

 

Извор Политика, 7. децембар 2022. 

 

Насловна фотографија: Geert Vanden Wijngaert/AP

standard.rs
?>