Н. КЕЦМАНОВИЋ: Је ли дошао „вакат” за пројекат исламизације БиХ

Како су Тито, Ел Багдади, Биједић, Хомеини, Микулић, Гадафи, Кардељ, Бин Ладен, Клинтон, Меркелова, Изетбеговић и други забавили о јаду Босну? Односно, шта се током свега неколико деценија збило са муслиманима-Муслиманима-Бошњацима-Босанцима, Бошњанима, који су се исламизацијом дијела хришћана под османском окупацијом Босне зачели као вјерска заједница?

До половине шездесетих година тек минулог вијека помињани су као најсекуларнији муслимани на свијету, протагонисти умјереног босанског ислама, нагодне комшије. Прву Југославију су дочекали под хипотеком конверзије на вјеру освајача. Његошеву поуку да је „потурица гори од Турчина“ читали су у школској лектири.

О свом недовршеном националном идентитета могли су да прочитају код Меше Селимовића: „Муслимани су као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије“. Нису имали ни државу, јер је БиХ пола миленијума уназад, па до данас, била или окупациона зона, или корпус сепаратум унутар већих држава или, сада, међународни протекторат. Најзад, и нацију и државу су добили, а да их сами нису ни тражили, док о држави нису још ни сањали.

Данас, међутим, Бошњаци своју нацију проглашавају апсолутно већинском, старосједелачком и темељном, те полажу право на цијелу БиХ. Иако чине мање од половине становништва, смјештеног на четвртини територије БиХ, оспоравају равноправност другим двама конститутивним народима. Шта се то у међувремену са њима догодило? Каква је улога у томе Тита, Бевца, Џеме, Хомеинија, Гадафија, Алије, Клинтона, Ел Багдадија, Меркелове?

Примарни импулс дао им је Тито својом несврстаном политиком. Након доласка Хрушчова на Брионе 1956, са извињењем због резолуције Коминформа, Тито је постао безмало једини државник у хладним ратом подијељеном свијету који је био једнако уважаван и у Вашингтону и у Москви. Опијен славом, очекивао је да ће социјалистичко самоуправљање постати идеолошка формула окупљања дисидентских земаља совјетског лагера, а он лидер „пете интернационале“. Међутим, антистаљинистички реформатор Никита Сергејевич 1956. је послао тенкове на устанике у Будимпешти, а Тито је Имре Нађа из југословенске амбасаде, гдје се склонио, испоручио на стријељање.

Када је Брежњев је 1968. упао тенковима у Праг, Ото Шик и Јиржи Хајек су се налазили на одмору на Брионима, а Дубчекова супруга на Крку, али их је домаћин испратио кући. Пошто се самоуправљање није запатило у Источној Европи,Тито се окренуо ка Африци и Азији.

ТИТО – МУСЛИМАНИ ЗА НЕСВРСТАНУ УПОТРЕБУ
У покрету несврстаних доминирале су исламске земље и Тито је своје лидерство хтио да појача афирмацијом муслиманског фактора у Југославији. Приликом дочека бројних државника из несврстаних земаља међу домаћинима је почео да се појављује реис-ул-улема. У југословенским амбасадама у исламском свијету омасовио је муслиманске кадрове. Послове на градилиштима Египта, Либије, Ирака добијала су махом предузећа из БиХ. Са међународном техничком помоћи било је исто. Несврстана арапска и субсахарска браћа преплавила су и југословенске универзитете, а они су се најбоље осјећали и били примљени на сарајевском.

Изолованим у хришћанском окружењу, босанским муслиманима било је то искуство припадања једној широј исламској заједници, а улога у Титовој спољној политици створила им је колективно самопоуздање. Истина, несврстане пријатеље је збуњивало како су пријатељи из Босне са истим именима (Хасан, Мухамед, Ахмет …) истовремено и муслимани и атеисти, те како су муслимани и по вјери и по нацији. Ани ови наши нису могли да им објасне. Изгледа да је ситуацију најбоље препознала једна кувајтска делегација након посјете Босни: „Југославија је тврђава ислама у Европи“.

КАРДЕЉ – ПРИЗНАЊЕ ЗА УНУТРАШЊУ УПОТРЕБУ
„Признање муслиманске нације за Тита је било у функцији лидерске промоције на челу несврстаних“ (Жил Труд). За Кардеља је било у функцији националне фрагментације и федерирања федерације, па је, како пише Екмечић, анимирао муслиманске интелектуалце по Босни за признање нације.

За Бранка Микулића пак то је било у функцији јачања позиције СРБиХ у оквиру СФРЈ, са ослонцем на једину центрипеталну нацију („без резервне републике“) наспрам двије центрифугалне (окренуте ка матицама). А како пише др Шаћир Филандра, као добар Хрват и калајевац „радио је на окретању муслимана и Срба и завађању комунистичких династија Поздераца и Диздаревића“. Признање је изазвало компликације на југословенском плану.

Шиптари на КиМ јесу били већином муслимани, али је за њих вјера била маргинална у односу на нацију. У Македонији пак, ако нису били Турци или Албанци, муслимани су третирани као Македонци исламске вјероисповијести. У самој БиХ, српски и хрватски комунисти били су промотери нове нације, али недоумица и конфузије било је у редовима самих муслимана. Више су знали шта нису него шта јесу или су били задовољни да буду Југославени „прије него што ће то у будућности постати и други народи“.

Није ишло лако чак ни уз снажну претпописну партијску кампању убјеђивања муслимана да су Муслимани. А упозорење да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“ др Есада Ћимића драконски је кажњено отказом на Филозофском факултету. Ипак, и двије деценије касније, на попису 2013, и даље су се изјашњавали уз писано упутство које је штампала ИВЗ: а) по националности сам Бошњак, б) по вјери – муслиман, ц) матерњи језик ми је босански.

ЏЕМАЛ БИЈЕДИЋ –„НАШ ЂЕМО ПРВИ ДО ТИТА“
Из истих „несврстаних“ разлога Тито је негдје у то исто вријеме изабрао Џемала Биједића за савезног премијера. Он није био вјерник, нити се као Авдо Хумо и касније Хамдија Поздерац бавио националнлном проблематиком. Био је више посљедица него иницијатор признања и афирмације нације, али је за муслимански народ постао инкарнација колективног успона.

„Наш Ђемо посто први до Тита!“ – одјекивало је усхићено сарајевским махалама. А још када је на излете из Београда или са Бриона у Сарајево почео да доводи Гамала (Насера), Ахмета (Сукарна), Муамера (Гадафија), а ови на поклон Беговој џамији остављали „перзијанере од по дунума и 50 хиљада чворова у које босе ноге упадају до кољена“, срећи и поносу Башчаршије није било краја. У то име, овом изразито свјетовном, чак хедонистички настројеном, бистром, вјештом, прагматичном Мостарцу, који је синовима дао „влашка имена“, све је било опроштено када би га угледали на слици како са Титом на „Галебу“ обилази арапске земље.

Иако су духовити Џема, и његова простосрдачна Раза (Разија) били омиљено друштво Брозових у часовима доколице, када су трагично настрадали у авионској несрећи, сумња муслиманске чаршије пала је на Јованку (и личке генерале). Фантазија да су тако „спријечили да њихов Ђемо наслиједи већ острјелог Тита“, указује да је идентификација са Биједићем, човјеком од крви и меса, била емоционално-психолошки интензивнија него са нетом подареном апстрактном нацијом.

И након посткомунистичке транзиције, Биједић је у бошњачкој политичкој историји оставио у сјени своје савременике међу Поздерцима и Диздаревићима, а његов мандат на челу СИВ-а запамћен је као неупоредив национални тријумф.

ХОМЕИНИ – АЈАТОЛАХ КАО ВЕЛИКА ИНСПИРАЦИЈА
Сљедећу инјекцију колективне самосвијести и самопоуздања убризгао им је Хомеини. Чињеница да је Иран био проамеричка монархија и да је овај шиитски ајатолах своје рушење Резе Пахлавија назвао „исламском револуцијом“, јер је поред вјерских имала и социјалне елементе, дало је повода неким високим партијским функционерима, Муслиманима из БиХ, да предложе да се на међународни скуп „Социјализам у свијету“ у Цавтату позову и „исламски љевичари“.

Професор Најдан Пашић је на припремној сједници у Београду ову иницијативу отклонио духовитом репликом: „Ако ћемо позивати муле, зашто онда не бисмо и владике и бискупе“. Ипак, на самом скупу један сарајевски филозоф изнио је и „теоријску елаборацију“ иницијативе.

Читава група сарајевских муслимана, професора ФПН, уз амин власти БиХ учествовала је на округлом столу у Мадриду поводом Гадафијеве Зелене књиге у славу Џамахирије. Тако су се неки муслимански партијски интелектуалци рано укључили у исламско братство и јединство од Марока до Индонезије.

„Саудија“, како Бошњаци од миља тепају Саудијској Арабији, била је нека врста сунитске теократије од оснивања по вољи Запада и биће заштићена и споља и изнутра све док широкогрудо угошћава тексашке нафташе. Хомеинијева шиитска теократија настала је, међутим, много касније и уз нос Вашингтону те се у очима муслимана широм свијета показује да је то и данас могуће и да их никаква сила, па ни она „једина супер“, у томе не може спријечити. Није ли Алија, киван на покојног Ататурка, упозорио Тајипа: „Турска је као исламска била свјетска империја, а као секуларна тек осредња европска држава“.

АЛИЈА – РЕИСЛАМИЗАЦИЈА МУСЛИМАНА
Стари Изетбеговић је о томе написао систематско дјело Исламску декларацију. Неуспјешан као политичар, државник и војсковођа, показао се успјешан у ономе до чега му је било једино стало: у реисламизацији босанских муслимана као базе изградње будуће исламске државе на дијелу територије БиХ „колико могу просперитетно контролисати“.

За почетак радова на дугорочном пројекту било је кључно то што је Алија, као вјерски лидер, побиједио унутрашњу конкуренцију секуларних националиста (Зулфикарпашић, Филиповић). У томе га јесте објективно погурао комунистички режим, правећи га жртвом монтираног процеса, али је ипак одлучила чињеница да су бирачи били у некој од фаза транзиције од муслимана до Муслиманима. Алија је дуго одбацивао иницијативе да се Муслимани преименују у Бошњаке зато што је и сам с муком разлучивао вјеру од нације.

Током рата погинули муслимански борци тзв. Армије БиХ према смртовницама у сарајевском Ослобођењу сахрањивани су као шехиди, одсноно као борци у славу Алаха, а не као родољуби бошњачке нације или домољуби Босне. Док је његов министар спољни Харис Силајџић обилазио западне пријестонице са причом о јединственој грађанској БиХ, коју је Алији препоручио Цимерман, он сам је гостовао по арапским дворовима, обећавао исламску државу и добијао највећа вјерска одликовања и награде за одбрану ислама…

Изетбеговић је успио да постигне оно што је успјело још само Јасеру Арафату: Босна је, поред Палестине, једина добила неподијељену подршку исламског свијета и босански муслимани су се осјетили дијелом глобалне уме од преко милијарду исламских вјерника.

КЛИНТОН НАЈВЕЋЕ ИЛИ НАЈМАЊЕ ЗЛО
На тај респектабилан број, о коме мора да води рачуна и једина суперсила, позивао се Клинтон у разговорима са европским политичарима и новинарима, поредећи га са знатно мањим бројем православаца. Подршка протестантске Америке муслиманима у Босни представљала је крупно одступање од Хантингтонове теорије о сукобу цивилизација, а Клинтон је то објашњавао моралним императивом Американаца да као велики и моћни подржавају мале и слабе.

Сенатор Лантош је у Конгресу рекао да ће „америчка подршка босанским муслиманима увјерити и исламске терористе Ал каиде да САД немају ништа генерално против муслимана и да нису легитимна мета њихових напада“. Рат у БиХ им је, такође, послужио као повод за прво офанзивно дјеловање НАТО-а изван граница земаља Алијансе и оправдање за останак америчких трупа у базама у западној Европи и послије пада Берлинског зида.

Најзад, Цимерман је био тај који је на то циљао Изетбеговића да се повуче из Лисабонског споразума и уђе у рат са два јача противника. А прећутно обећана интервенција бомбардовањем српских положаја око Сарајева стигла је са закашњењем од три и по године када је бошњачка АБиХ била пред капитулацијом. И то још уз Клинтонов морбидни услов да жртвом од пет хиљада бошњака одједном анимирају подршку западног јавног мњења за интервенцију.

Међутим, да ли из искреног увјерења или немајући бољег избора, Бошњаци и данас вјерују у моћно покровитељство једине суперсиле, а ни Стејт департмент не штеди ријечи подршке јединственој мултикулти Босни. Уосталом, за Бошњаке је од њих сасвим довољно што су два пута бомбардовали Србе – бошњачке душмане, геноцидне агресоре итд. Објективно, Бошњаци могу само да парафразирају ону стару спрдњу са црногорском мегаломанијом „нас и Руса 300 милиона“, и то усред исламофобне Европе.

Има још једна илустративна анегдота. Када је Арафат питао Изетбеговића да ли као слабији у грађанском рату може да рачуна на јаку спољну подршку –„Рачунам на САД“, одговорио је Алија. А Јасер ће њему: „Пази, они и мене подржавају већ педесет година, али без икаквих резултата“.

БИН ЛАДЕН И ЕЛ БАГДАДИ
Можда ће с обзиром на претходно изгледати парадоксално, али босански муслимани се једним дијелом поистовјећују са виновником 11. септембра Осамом бин Ладеном. Наравно, Бошњаци се згражавају над исламским тероризмом и жале невине жртве, а свјесни су и да ови на њих навлаче одијум Запада.

Истовремено, међутим, постоји интимна идентификација са муслиманским бијесом због вишевјековне глобалне хришћанске доминације, екплоатације јефтине муслиманске радне снаге по европским метрополама, забране зара и фереџе, маргинализације исламске културе.

Постоји континуитет понижавања од крсташких ратова, прогона муслимана из Шпаније до тога да Швајцарцима ремети миран сан ваз мујезина са минарета. У дну душе сваки муслиман помало ликује када послије акција Ал каиде у Њујорку, Мадриду, Паризу, Лондону, Москви, хришћански свијет страхује да изађе на улицу.

Када је прије двије-три године сарајевски академик Ибрахим Бушатлија на трибини Вијећа конгреса бошњачких интелектуалаца у микрофон рекао да Бошњаци треба да нападну и освоје РС уз помоћ Ал каиде, присутни су једино реаговали упозорењем: „Пазите, ово се вјероватно снима“. Босна као европски рекордер у броју добровољаца ИСИЛ-а, додатно је радикализована повратком кући већине преживјелих.

Муџахедини из ратног периода постали су бошњачки зетови. Саудијци и шеици су подигли више луксузних насеља у сарајевском кантону. Вехабије под бенигним псеудонимом параџематлије и даље уживају гостопримство и власти и ИВЗ џамије кроз игру узајамног пребацивања лопте надлежности између Изетбеговића и реиса Кавазовића. Навели смо, по инерцији, стари акроним ИВЗ (Исламска вјерска заједница), који је одавно скраћен на адекватнији ИЗ (Исламска заједница).

Ислам заиста не регулише само вјерски него и секуларни живот муслимана, а код савремених Бошњака, од Алије Изетбеговића и Мустафе Церића, успостављена је чврста спрега владајуће СДА и ИЗ, чије инструкције по џамијама, петком у подне, на џуми одлучујуће утичу за кога ће Бошњаци гласати да их представљају цивилној власти БиХ и ФБиХ. Као нација, Бошњаци се осјећају мали и нејаки, а као ИЗ БиХ осјећају се саставним дијелом више од милијарде солидарних истовјерника широм планете.

ЕРДОГАН – СУЛТАН И „КАЛИФ“
То, али и више од тога, за Бошњаке је значио Ердоганов неоосманизам. Настали исламизацијом под османском окупацијом Босне, они нису били само босански муслимани, који практикују турску верзију ислама, него и бивше потурице које су стасале у туркофилне Бошњаке. Књига Стратешка дубина из пера екс-министра Ахмета Давутоглуа постала је основа Ердоганове спољне политике.

Спектакуларан економски успон Турске он је одлучио да преточи у политички утицај на територије бивше империје на којима је вишегодишња окупација оставила траг у вјери, језику, исхрани, обичајима, култури свакодневног живота. Тај траг био је присутан у БиХ, тј. у бошњачком дијелу Босне, и муслимани су се од срца одазвали, али док је Давутоглу у Сарајеву неоосманизам промовисао евокацијом „златног доба босанског вилајета“, хришћанске комшије су читале уџбенике историје о 500 година ропства под Турцима.

Ердоган је послао низ метафорично патетичних порука љубави према Босни, налик на писма Сулејмана Рокселани из познате турске сапунице. „Босна је Турска – Турска је Босна“, „Алија ми је оставио у аманет да чувам Босну“ и сл., а реис ефендија Мустафа Церић је узвратио: „Турска је Матица Бошњака!“.

Иако је у извјесном смислу рекао истину јер да није било турског освајање Босне – не би било ни Бошњака, ујео се за језик. Назававши Турску бошњачком матицом ударио је на историјску конструкцију да нису Бошњаци исламизирани хришћани, него Срби и Хрвати христијанизовани Босанци. Зато омашком изговорену истину ни он, нити било ко други у Бошњака није више поновио.

Ипак, све је ишло „као по лоју“ док су САД подржавале неоосманизам америчког професора Ахмета. Тврдили су да Ердоган извози специфичну „исламску демократију“, која ће пацификовати муслимане у региону, донијети мир и стабилност и бла, бла, бла. Бошњаци, којима је иначе задњица на западу, а срце на Блиском истоку, осјетили су се најзад и помирени сами са собом и безбједни од „агресорског“ српско-хрватског окружењА. А онда је пукла тиква између Анкаре и Вашингтона, а Ердоган се окренуо малигном Путину, тако да је онај исти реис ефендија, сада емеритус, изјавио: „За нас Бошњаке Мека и Медина више нису у Стамболу и Анкари, него у Бриселу и Вашинтону“. Упркос томе, бошњачке масе одраше грло навијајући за турске спортисте и вриштећи од среће када Султан побиједи на изборима.

АНГЕЛА МЕРКЕЛ – БОСНА КАО МИГРАНТСКИ ДЕПО
На специфичан начин и Меркелова је индиректно дала инфузију бошњачком самопоуздању. Још прије појаве мигрантског цунамија говоркало се да Њемачка послије уједињења планира да турске, арапске и друге раднике муслиманске вјере замијени сународницима из уједињеног источног дијела земље и пресели у најближу земљу која би била истовремено и европска и муслиманска.

Нагађало се да би за то била идеална земља под протекторатом јер се ништа не пита. Да то ипак није била само гласина, потврда је стигла тек касније у мемоарима шефа кабинета Маргарет Тачер, који је присуствовао њеном сусрету са Хелмутом Колом. „Муслимани нити хоће нити могу да се интегришу у европску културу и ми планирамо да их са добром отпремнином враћамо кући“ – рекао је канцелар ујединитељ.

Са тим и таквим искуством претходника, Меркелова је одлучила да мигранте не прима одмах и ђутуре. Примаће их селективно, динамиком и бројем те професионалним профилом према потребама захуктале њемачке привреде за јефтином радном снагом. Остале ће, уз мизерну потпору гладној Босни из евро фондова, задржати у резервату пред границом ЕУ у Хрватској. И све се одвија по плану.

Заустављен бедемима на граници Мађарске, мигрантски стампедо кроз Србију заокренуо је већ у Санџаку ка БиХ. А послије предаха у бошњачким кантонима дуж „зелене трансверзале“, стиже у „зелену крајину“ на сјеверозападу земље и стварају растућу акумулацију младих, нестрпљивих, гњевних људи, упалих у клопку па не могу ни напријед ни назад.

БОШЊАЧКИ КАНТОНИ – НИ ЕНТИТЕТ НИ ДРЖАВА
Бишћани су протестовали, али не зато што немају довољно емпатије за браћу по вјери, него што не стижу обећане велике европске паре. А када стигну, моћи ће да кажу: „Бихаћ је постао (исламски) свијет!“. Муџахедини, вехабије, шеици, мигранти су Алжирци, Авганистанци, Тунижассани, Египћани, Саудијци, Пакистанци, Авганистанци – сви на једном мјесту. БиХ више није „Југославија у малом“, него „глобална ума у минијатури“.

Варирајући својевремену већ цитирану оцјену професора Есада Ћимића да су „муслимани закаснили да буду народ, а преуранили да буду нација“, могло би се рећи да су Бошњаци закаснили да узму свој ентитет, а преуранили да добију државу на територији четири кантона у којим имају већину. Но, фрустрирани новим историјском раскораком, Бошњаци су, у међувремену чак повећали улог „ва банк“: хоће само за себе цијелу БиХ. Али, како?

Нико не може да процијени колико дуго и у ком броју ће се мигранти задржати у муслиманским дијелу БиХ, али сви се слажу у процјени да је у њихове редове инфилтриран одређен проценат терориста. Хрватска је максимално ојачала своје државне границе и граничари по потреби и пуцају, али на ентитетским границама према невјерницима нема караула.

Да би отклонио оптужбе базиране на Исламској декларацији да хоће од БиХ да направи џамахирију, Алија је на једном предизбрном скупу ’90. са говорнице рекао: „Нама није циљ исламска држава“. А онда разочараним сљедбеницима додао: „Није још вакат.“ Да ли бабин Бакир мисли да је послије 30 година дошао тај вакат? Није ли вријеме да умјесто да нагађамо, Српска почне да припрема одлазак из БиХ?

Аутор Ненад Кецмановић