Н. БАБИЋ: Запад циља Ахилову пету Москве и дели православни свет

Раније смо теми раскола унутар „православне цивилизације“, како ју је дефинисао амерички мислилац из неоконзервативног табора Семјуел Хантингтон, посветили довољно простора, тако ћемо овдје само додати неколико важнијих догађаја који потврђују да се потрес унутар православног свијета не долази изнутра, већ споља, баш као сукоб шиита и сунита у исламском свијету, систематско гурање у сукоб народа Латинске Америке или вишедеценијски сукоб индијске цивилизације и ислама у Кашмиру, те другим тачкама у којима САД покушавају ослабити супарничке цивилизације с циљем да у коначну битку уђу као најмоћнија сила и заједно са савезницима успоставе „хиљадугодишњу хегемонију Запада“. Као што смо раније објаснили, познато дјело Хантингтона Сукоб цивилизација није теза која предвиђа сукоб наведених цивилизација, већ јасно разрађени акцијски план дјеловања.

У том контексту треба пратити раскол у православном свијету. Религија игра водећу улогу у новом Хладном рату између Запада и Русије, службено започетом након евромајдана 2014. и обојене револуције која је довела до бијега тадашњег легитимно изабраног предсједника Виктора Јануковича и успоставе нове класе потпуно одане европеизму и американизму.

Москва је пожурила редуковати штету уједињењем с Кримом и подржавањем проруских покрета који су се појавили у Донбасу, али није успјела зауставити одлазак Украјине у западну орбиту. О томе када ће и хоће ли Украјина постати чланица ЕУ и НАТО пакта се може расправљати на хипотетитчком нивоу, али и оваква каква јесте ће у наредним годинама бити пријетња Русији зато што ће своју територију дати НАТО снагама за војно окружење Русије.

Централне власти Москве су руски свијет градиле хиљаду година и тај је процес повезан с дубоким културним утицајем који се врши кроз православље и чињеницом да се руска пријестоница сматра Трећим Римом. То је оно што западни стратези не разумију када у неким случајевима тврде да су западна улагања у неке земље већа него руска и како је могуће да ти народи и даље гаје толике симпатије према Русији. У Украјини то није случај, јер је земља економски девастирана, али је зато успјешно спроведен удар у саме темеље заједништва два народа, оне религијске. Наиме, упркос чињеници да Украјинци живе горе него прије 2014. године, утицај Москве пада заједно с рођењем Украјинске православне цркве, независне од власти патријархата Москве и све Русије. Након Украјине, Запад сада креће у битку у само срце православног хришћанства, на Балкан.

Док су свјетла пажње међународне јавности још увијек била усмерена на церемонију рођења независне украјинске цркве, у истом раздобљу, децембра прошле године, друга је црква почела тражити право на аутокефалност од своје историјске матичне патријаршије, она у Црној Гори. Српска православна црква друга је најстарија на свијету, одмах након бугарске и још од свог оснивања има канонску јурисдикцију над Западним Балканом, изузев Албаније. У том контексту, српско-руски вишевековни савез је несхватљив без узимања у обзир веза које спајају патријаршију Београда и Москве, које су историјски на себе преузеле одговорност чувања славенско-православног братства

Протеклих година, али у потпуности независна од ратова ’90-их, опасно се појављује у регији одбојност према Београду, а Србија је све више војно окружена ширењем НАТО пакта и под европским и америчким притисцима се „мора одмакнути од руске сфере утицаја“. Нови раскол, овај пут балканског префикса, као да је пред вратима. Прошлог децембра је црногорски предсједник Мило Ђукановић изразио забринутост због покушаја Српске православне цркве да поткопа независност земље и зато што кочи њен пут ка европеизацији, тврдећи да би идеално рјешење било слиједити украјински примјер и промовисати аутокефалност националне цркве, која је тренутно још увијек под влашћу Београда.

Црногорска црква се први пут покушала еманциповати 1993. године, искоришћавајући југословенску кризу, али без икаквог одговора из Цариградске патријаршије. Међутим, то је било вријеме стратегије којом се настојала убрзати дисолуција земље, а она се темељила на подстицању свих етнонационализама, док је религија играла значајнију улогу само за босанске, албанске и косовске муслимане. Али од 1993. године се међународна сцена дубоко промијенила. Након неуспјеха пансловенских и комунистичких експеримената, православље је Москви остало посљедње средство којим се покушало зауставити, а можда и прекинути, позападњачење Балкана и Источне Европе.

У мају ове године је влада у Подгорици усвојила нацрт закона којем је циљ створити регистар који ће пописати који су вјерски објекти били у власништву Црне Горе до 1918., године у којој је основано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, а касније су постали дио стране баштине. Тај ће регистар служити враћању имовине онима који служе црногорској држави. Иако је представљен као непристрани пројект, јасно је да се њиме готово искључиво утиче на Српску православну цркву у бившој југословенској републици.

У том контексту вриједи подсјетити да канонске територије у православном свијету не слиједе строго државне границе, тако је одлука цариградског патријарха Вартоломеја да призна Украјинску православну цркву у границама данашње Украјине противна канонском праву и необјашњива ако у обзир узмемо црквене догме. Српска влада је такођее интервенисала у том питању, потпуно свјесна правог циља закона. Београд је стога од колега у Подгорици тражио да не наставља с тим послом, добивши заузврат позив да се не мијеша у унутрашње ствари Црне Горе.

Амбиције аутокефалности су се појавиле и у Сјеверној Македонији, у позадини раскола између Москве и Цариграда и убрзања приступања Скопља Европској унији и НАТО пакту. Македонска православна црква већ ужива дјелимичну аутономију, али не и независност, нешто по узору на Украјинску православну цркву-Московске патријаршије. Но, сада иде путем Кијева и прошле је године упутила службени апел Константинопољу да јој призна право на аутокефалност. Српска православна црква је добила упозоравајуће сигнале из Македоније и изјавила је да је спремна поново преговарати о споразумима о аутономији из 2002. године, али циљ Скопља остаје потпуна аутокефалност.

УКРАЈИНСКА МАТРИЦА

Односи између московског и патријарха Константинопоља су и даље су напети, искључиво због подржавања кијевског раскола. До данас је аутокефалност Украјинске православне цркве, између осталих, признала мала али позната по утемељитељу Св. Марку еванђелисту Патријаршија Александрије и све Африке и Грчка православна црква, а дипломатски су је подржале украјинска влада, Сједињене Државе и више нико.

И за Кијев и за Вашингтон је аутокефалност Украјинске православне цркве питање вјерске слободе и темељног права украјинског народа на јединствену надлежност над својим вјерским пословима. Наравно, то је декларативан став и изговор иза којег се крију геополитички и геостратешки циљеви. У ствари, као што откривају и говори бившег предсједника Петра Порошенка и америчког државног секретара Мајка Помпеа, то је још један фронт у сукобу „цивилизованог Запада“ и „руског Истока“.

Православна црква се традиционално сматра инструментом руског царства у вршењу утицаја над словенским народима. Стога се у кидању веза између Москве и Београда посегло за пуно ефикаснијим алатима од улагања или сиренског зова на Запад. У том сценарију свједочимо промовисању аутокефалности у остатку све фрагментиранијег „руског свијета“. Дакле, након Украјине и Црне Горе, врло је вјеројатно да ће плима раскола преплавити Сјеверну Македонију, Хрватску и Босну и Херцеговину и да ће независне цркве постати нови мегафони у борби против Русије на Балкану.

Какву цијену ће платити народи регије, на то је боље не помишљати. Душебрижници наших вјерских слобода, ако буде потребно, неће презати од најекстремнијих сценарија само да се оствари жељени циљ. Украјински сценарио, који је још на евромајдану у Кијеву укључивао вјерску компоненту, 2014. је изазвао рат на истоку земље. Остаје нам само надати се да ће народи Балкана бити довољно мудри да се по други пут у неколико деценија не искористе за промовисање виших циљева, раније огрнутих у плашт слободе и демократије, данас вјерских слобода и права народа на ексклузивну надлежност над својим вјерским пословима.

Аутор Небојша Бабић