Н. БАБИЋ: Велики западни медији све више личе на агитпроп

Западним медијима задатак није говорити истину, већ рационализовати рат и државни терор, док милиони умиру. Све остало је неважно.

Кад је Ноам Чомски први пут изјавио да су Сједињене Државе напале Јужни Вијетнам, раскринкао је посебно мучан случај медијског конформизма из тог доба који је тврдио како се Запад борио против комуниста на сјеверу како би одбранио Сајгон. Међутим, тада је млади професор био у праву. До краја рата је двије трећине америчких бомби, двоструко више од укупно експлодиране тонаже у Другом свјетском рату, пало на Јужни Вијетнам.

Водећи војни историчар Бернард Фол, који је бранио америчку присутност тамо, рекао је у то вријеме „како Вијетнаму као културном и историјском ентитету пријети изумирање и да село дословно умире под ударима највеће војне машинерије икада покренуте на тако малој површини“.

Па ипак, како јеЧомски тврдио, мишљење главних је било да САД у Вијетнаму чине “племениту ствар и да је могуће побиједити уз више преданости”, док су критичари с друге стране политичког спектра говорили о “грешци која се показала прескупом”. Рат је прогутао све попут вртлога. Распламсао се на Вијетнам, Камбоџу, Лаос, чак је и сам Бернард Фол убијен од мине.

ИНДОНЕЗИЈА И ИСТОЧНИ ТИМОР
Слично томе, када је Индонезија 1975. године напала Источни Тимор,Чомскии његов коаутор Едвард С. Херман су били усамљени у појашњењу како се напад уопште догодио. Бомбардовања, масовна погубљења и намјерно узрокована глад су однијели 200 000 живота, али све то у Сједињеним Државама готово да никог није занимало.

Извјештавање о Источном Тимору у канадским часописима попут Глоуб анд мејл је почело тек након инвазије и када су звјерства 1978. досегла свој врхунац. Године 1996., две деценије касније, документарни филм Elaine Brière „The Sell-Out of East Timor“ је испричао причу, али је купљен и затим сахрањен у главном канадском министарству.

Други је изузетак било филм Џона Пилџера “Смрт нације – Тиморска завјера” из 1994.  године, коју је у Британији емитовао ИТВ. Џон Пилџер, редитељ Дејвид Мунро и новинар Кристофер Венер ушли су у Тимор представљајући се као представници путничке компаније, а филм је разоткрио сауочесништво Запада у ономе што већина аналитичара сматра геноцидом .

Пилџер је цитирао бившег службеника ЦИА-е Филипа Лихтија, стационираног у Џакарти, рекавши да је индонезијски предсједник Сухарто добио зелено свјетло од стране САД-а да учини оно што је учинио. Вашингтон му је осигурао све што му је било потребно, од пушака М16 до америчке војне и логистичке подршке. Кад су се звјерства почела појављивати у извјештајима ЦИА-е, начин на који се агенција њима бавила је био да их се прикрије што је дуже могуће.

ЈОШ НЕКИ ПРИМЈЕРИ
Као медијски научници Херман иЧомскису се критички бавили радом на пропаганди. Посебно нас занимају перспективе које су углавном занемариване, чак и од стране такозваних „најпрогресивнијих медија“.

У посљедњих 10 година су у низу студија о заступљености западних медија у бројним земаљама примијетили како се непријатељи Запада још увијек приказују врло различито од оних његових савезника, попут диктатура из времена Хладног рата у Јужном Вијетнаму и Индонезији.

Злочини “антизападних” режима у мјестима попут Србије или СР Југославије, Авганистана, Ирана и Сирије редовно су аргументи за покретање медијске кампање за спољну интервенцију. Иако се таква морална огорченост може оправдати, САД и Велика Британија, заједно са савезницима, чине злочине у пуно већем опсегу, али се они системски прећуткују и прикривају.

МИТ О ВЕНЕЦУЕЛИ КАО „СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ДИКТАТУРИ“
На примјер, рад пет научника, др Метјуа Алфорда, проф. Данијела Бродија, др Џефрија Клаена, др  Алана Меклеода и др Флоријана Цолмана, показује како се од предсједничких избора 1998. године и побједе Уга Чавеза Венецуела у медијима демонизовала као “социјалистичка диктатура”.

Након државног удара 2002. године, Њујорк тајмс, на примјер, подржао је краткотрајну америчку диктатуру у Венецуели као „освјежавајућу манифестацију демократије“. Мејнстрим штампа је наставила заговарати државни удар и против Чавезовог насљедника Николаса Мадура, изабраног за предсједника 2013. године, што медији оправдавају његовим наводним лошим економским управљањем.

Иако се такав чин никако другачије не може назвати, када је 30. априла 2019. самопроглашени „предсједник“ Хуан Гваидо позвао војску Венецуеле да свргне Мадура, западни су медији то нерадо назвали покушајем државног удара.

Истраживање америчке организације за надзор медија Праведност и тачност извјештавања (ФАИР) показало је да се дословно нити један елитни амерички коментатор није противио покушају пуча из апирла 2019. године. То су описали као  “устанак”, “протест” или позивали војску да стане под заставу опозиције и „подржи изазов“.

Најновије санкције Сједињених Држава и Велике Британије су углавном поздрављене у главним медијима, чак и ако погоршавају кризу. Сједињене Државе блокирале су увоз инсулина, уређаја за дијализу, лијекова против рака и ХИВ-а, укључујући оне које је Венецуела већ платила. Сада ће се смрти грађана Венецуеле, а биће их сигурно и вјероватно ће се повећати због америчких санкција, приписати „лошој управи Мадуровог режима“, а америчка и европска јавност, барем њен већи дио, у то ће повјеровати.

Због санкција је 40 000 Венецуеланаца умрло само у раздобљу од августа 2017. до децембра 2018., наводи се у извјештају које су сачинили водећи економисти Центра за економска и политичка истраживања са сједиштем у Вашингтону. Извјештај детаљно утврђује како би, у недостатку санкција, држава с тако великим огромним резервама нафте без већих проблема могла избјећи овакву економску кризу.

У склопу делегације ветерана за мир у Венецуели из марта ове године, Ден Шеа, амерички ветеран из Портланда у Орегону, питао је зашто, ако се Америка против режима бори из хуманитарних разлога, САД намеће санкције људима, изгладњује их, одузима им лијекове и не допушта им да побољшају квалитет живота? Прво, Женевска конвенција брани да се у било које подручје заустави улазак медицинских потрепштина и хране. Међутим, САД то систематски раде, а онда за све оптужују Мадурову владу.

Санкције су само формално осуђене у Уједињеним нацијама, а бивши секретар вијећа за људска права УН-а описао их је „сличнима средњовјековној опсади и злочину против човјечности”. Ниједна од тих информација није објављена у било којој главној националној публикацији у САД-у или Великој Британији, осим у једном извјештају који је објавио Индепендент.

РАТ ИЗ „АЛТРУИЗМА“ ПРОТИВ ГАДАФИЈА
Венецуела је правило, а не изузетак. Још у фебруару 2011. године, када је избио сукоб између либијске владе и опозиционих група, западни медији су приказивали поступке либијске владе као „неселективне злочине, које су наредиле највиши нивои власти“. Међутим, показало се да либијске безбедносне снаге напосљетку нису циљано гађале протестанте, што је касније признала британска телевизијска кућа.

Само један од два чланка Њујорк тајмса био критичан на интервенцију НАТО пакта под вођством Француске у Либији, али накнадно, кад је све било готово. Међутим, овај је рат у наведеном чланку назван као “лудост бескрајних ратова алтруизма”. Дакле, био је грешка која се догодила у доброј намјери. Неки су се такође противили рату из тактичких разлога, игноришући ставове академика који су критиковали интервенцију на много темељнијим основама.

Медији који су подстицали интервенцију НАТО пакта су, према студији часописа Међународна безбедност, повећали број погинулих у Либији најмање седам пута.

МУСЛИМАНСКО БРАТСТВО И ЕГИПАТ
У Египту, након што је војска свргнула првог „демократски“ изабраног предсједника земље Мохамеда Морсија, трећег јула 2013. су демонстранти окупирали трг Раба ал-Адавија у Каиру, позивајући да се врати изабрани предсједник.

Дана 14. августа су египатске безбедносне снаге под генералом Абделом Фатахом Ал-Сисијем, који ће 2014. постати предсједник, убиле 817 људи док су растјерале протест на тргу Раба ал-Адавија. Хјуман рајтс воч је то назвао „једним од највећих убистава демонстраната на свијету у једном дану у новијој историји“, али је то довело само до благих пријекора у западним новинама и међу дипломатском заједницом.

Генерал Ал-Сиси се, уосталом, сматран стабилнијим вођом, нешто попут бившег предсједника Хоснија Мубарака. До данас се Њујорк тајмс суздржава да Ал-Сисија етикетира “диктатором”, успркос чињеници да ће владати земљом до 2034. године. Тачно је да је предсједник Сиси уложио све потребне напоре за сузбијање исламистичких милиција у Египту и за обрану хришћанске заједнице која чини готово 10 одсто становништва у овој арапској и муслиманској земљи. Забранио је и Муслиманско братство, које је као терористичка организација доласком демократије добила право да се кандидује и побиједи на изборима.

Међутим, Запад се у овом случају не противи исламским фундаменталистима, већ се боји да би Каиро могао пасти под сферу утицаја Москве. То је главни разлог зашто је предсједник Абдел Фатах Ал-Сиси поштеђен критике америчких медија.

Други кључни западни савезник, Саудијска Арабија, тек се сада почиње борити с нарацијом медија о својим људским правима. Геноцидни саудијски рат против Јемена се претворио у најгору хуманитарну кризу у свијету.

Истовремено је америчка обавјештајна служба закључила да је саудијски диктатор Мухамед бин Салман наредио убиство Џамала Кашоггија. Грозно убиство и комадање тијела новинара Вашингтон поста често се осуђивало у медијима, али извјештавање о рату у Јемену је табу тема, посебно у првим годинама сукоба.

У невјеројатној рационализацији, која је прошла без коментара, британски министар спољних послова Џереми Хант недавно је у часопису Политико инсинуирао да је, с обзиром на то да као други највећи продавац оружја Саудијској Арабији, Уједињено Краљевство има јединствено мјесто да помогне скором заустављању насиља. Наравно, то се није догодило и Јемен је и даље поприште сукоба и мјесто гдје се у тишини одвија најгора хуманитарна криза у свијету. Рат је заиста мир.

ШЛАГ НА ТОРТИ: РУСИЈА
А онда долази „Рашагејт“, главна приповијест на коју многом новинарима крану слине на уста, само ако добију задатак да напишу неколико редова о „злочинима Путиновог режима“. Прича је кренула од америчке Демократске странке, гдје се прво почело тврдити да руски предсједник Владимир Путин потајно контролише америчког предсједника Доналда Трампа, пријетећи да ће разоткрити његове тајне, да мијеша у америчке изборе и продире у друштвене медије како би манипулисао америчком спољном политиком и одреди исход америчких предсједничких избора 2016. године.

Дуго очекивани извештај истражитеља Малера о тим наводним пословима знатно је ослабило теорију завјере о спрези Трампа и Русије, иако су далеко очитији утицаји на САД они масовних корпорација и израелске владе, док је огроман утицај Сједињених Држава на демократске и ауторитарне владе других земаља систематичан и јавна је тајна већ деценијама.

Наратив “Рашагејта” се такође руши и када испитујемо податке о политичком оглашавању. Према Фејсбуку, руски су извори потрошили око 100 000 долара на огласе на Фејсбуку током циклуса предсједничких избора у САД-у 2016. године.

Ово је дословно мизеран износ. Супротно томе, изборне кампање Хилари Клинтон и Доналда Трампа заједно су потрошиле 81 милиондолара само на огласе на Фејсбуку.

Надаље, за разлику од руских агенција, тимови Трампа и Хилари Клинтон такођее су радили с дивовима на друштвеним медијима како би се њихов имиџ на мрежи побољшао. Фејсбук је чак послао особље да помогне Трамповој кампањи, јер је на платформу потрошио десетине милиона.

Комуникацијски стручњаци Даниел Крејс и Шенон Мекгрегор су рекли: „Улога Фејсбука је током предсједничких избора 2016. била под изванредним надзором. Али наше истраживање показује да је други, мање коментарисан аспект политичког утицаја Фејсбука био далеко ефикаснији у смислу резултата избора.“

Потпуно рутинска употреба Фејсбук Трамповом кампањом и другима, уз 1,1 милијарду долара плаћеног дигиталног оглашавања током циклуса, вјероватно је имала далеко већи досег од руских ботова и лажних вијести. Износ од 1,1 милијарде долара укључује потрошњу политичара и група и изван кампања Трампа и Клинтонове.

Ипак, посљедњи пут када је дозвољено посумњати у „Рашагејт“ на мрежи „Ем-Ес-Ен-Би-Си“, био је у јануару 2017. године, баш кад је Трамп преузео дужност. „ Рашагејт “ је изазвао нови Хладни рат. Штавише, медијска опсесија Русијом је усмјерила медијску пажњу на Трампову администрацију, а новинари су заборавили бавити се питањима као што су климатске промјене, права на побачај и спашавање корпорација .

Нису све вијести створене у центрима моћи. Није изненађујуће или нужно штетно што се око одређених идеја формира консензус. Али су ти консензусни ставови увијек у јасној корелацији с интересима елите.

НАРАТИВ ИЗ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
Можда је то најспектакуларније учињено с Ираком и лажним оружјем за масовно уништење. Главне студије о извјештавању о рату у Ираку о медијима у Сједињеним Државама и Великој Британији указују да су дискусије у вијестима осликавале ставове моћних политичких и војних елита. Тешко је било на медијима чути да инвазија и окупација Ирака представља агресију, највећи међународни злочин у међународном праву. То је речено тек када је инвазија, чак и по најконзервативнијим процјенама, узроковала позамашни број насилних смрти.

Могли бисмо се запитати гдје су била та велика западна пера и објективни репортери у претходнојдеценији, када су санкције довеле до експлозије смрти дјеце о чијим се бројкама и даље расправља, иако сви показатељи говоре да су они били упоредиви с изузетно великим бројем жртвама узрокованих инвазијом 2003. године и каснијом окупацијом.

Слично томе се о рату у Сирији извјештавало на изразито пристран начин, непрофесионално баш као током рата у Ираку. Према дописнику Патрику Кокбурну , “западне новинске организације готово су у потпуности покривале побуњеничке стране сукоба”. Због тога, према Кокбурну, “измишљене вијести и једнострано извјештавање су западне медије вратили у доба Првога свјетског рата”.

ЛАЖИ О СИРИЈИ
Узмимо још један примјер. Организација за забрану хемијског оружја (OPCW) добила је задатак да са својом Мисијом за проналажење чињеница (FFM) истражи наводне хемијске нападе у сиријском сукобу. Године 2019. су анонимни узбуњивачи OPCW -а објавили информације о поступку прикупљања чињеница FFM -а, као и о инжењерској процјени OPCW -а.

Ови пропусти радне групе за Сирију са сједиштем у Великој Британији, пропаганда и медији, заједно с другим чињеницама, говоре да је неким извјештајима OPCW -а манипулисао и технички „усклађивао“ податке које му је доставио FFM.

Извјештај упућује на то да је технички секретаријат изабрао савез државних тијела под вођством Француске, Велике Британије и САД-а. Надаље се сугерише да су неки извјештаји OPCW -а искључили или занемарили доказе да би неки од наводних хемијских напада у Сирији могли бити инсценирани.

Ова открића указују на то да су такозване сиријске „опозиционе снаге“ можда починиле злочине само како би подстакле “хуманитарну” војну интервенцију Запада. То је, као што знамо, била уобичајена пракса протеклих деценија. У ствари, један од наводних хемијских напада чије се ауторство доводи у питање био је напад из априла 2018. у Думи, због којег су Француска, САД и Велика Британија бомбардовали Сирију.

Ова прича о пропустима OPCW -а експлодирала је у независним медијима, али се углавном ограничила на колумну Петера Хиченса у Дејли мејлу и Роберта Фиска у Индепенденту. Причу о томе су још објавили Френс24/АФП и Фокс њуз.

Ови национални медијски системи су увијек добро брањени. Занимљиво, али данас већу заштиту имају медији у либералним него они у такозваном ауторитарним демократијама. Аутоцензура је досегла невиђене разине, а плаћени новинари ће у неколико минута срочити пропагандни филм којег би се постидјели чланци које је Агитпроп ’30-их година прошлог стољећа објављивао у тада Стаљиновој Правди.

Пропагандни модел се мјери по томе колико је био ефикасан. Милиони не умиру, односно, то су смрти „које се у остварењу вишег циља нису могле избјећи“. Ништа од свега тога није вриједно да се годинама повлаче као крваве мрље индустрија с америчких обала, посебно војно-индустријског комплекса који наоружава западне и њему савезничке војске.

Разуман човјек се не усуђује ни помислити како би изгледао пакао који би се у било којем тренутку могао отворити у сукобу с Ираном, па чак и Кином и Русијом. Чак и ти би сукоби медијски били пропраћени као све америчке агресије од Другог свјетског рата до данас.

То је наратив неоспорно супротан чињеницама. Анализа и добро представљене алтернативне приче се могу наћи у широком распону, од извора до корпоративних пословница. Западни медији су увијек били учесници. И то се стално догађа. Вијести за које новинари користе најпоузданије доступне изворе су непотребне, јер западним медијима ионако задатак није говорити истину, већ рационализовати рат и државни терор, док милиони умиру. Све остало је неважно.