МУТИВОДА ИЗ УЛЦИЊА, А НИЈЕ ДРИТАН: ПРИЧА О ШАБАТАЈУ ЦВИЈУ

 

ДАНАС У УЛЦИЊУ

 

Крајем 2020. године у Улцињу, граду живе прошлости, у коме је, у дане оне, робовао и писац „Дон Кихота“, у оквиру хотелског комплекса Палата Венеција, постављен је споменик Шабатају Цвију. Нина Онфер Бокан, председница Јеврејске заједнице у Црној Гори, рекла је тим поводом да је Шабатај био човек магичне харизме, импресивних ораторских способности, беспрекорне интелигенције.

Финансијер изградње споменика је био Гани Ресулбеговић, власник комплекса Палата Венеција, а споменик је урадио вајар Златко Гламочак. Бронзана скуплтура је висока 223 центиментра. Збиром бројева висине монумента добија се број седам који, кажу иницирани, симболизује живот посвећен трагању за истином. Бронзани Цви гледа ка Измиру – Смирни, граду свог порекла и самопроглашеног призвања.

Ресулбеговић је истакао:“Мој циљ није само валоризација Шабатаја Цевија, већ и валоризација и промоција свих историјских вриједности Улциња и Црне Горе. Морамо као град да туризам издигнемо на виши ниво, да госте имамо у августу и у јануару”.

 

 

КО ЈЕ БИО ШАБАТАЈ ЦВИ

 

Цви је пореклом био од шпанских Јевреја добеглих у малоазијску Смирну, данашњи Измир. Пре но што је, месијански одлучно, изговорио тајно име Божје у синагоги овог града, 1648, два брака су му била поништена – због импотенције или због хомосексуализма, не зна се тачно. Трећом женом, Саром, оженио се већ као онај у кога се веровало као у весника златног доба. Њој се, наводно, јавила виша сила која јој одобрила неморалан живот док не дође искупитељ јеврејског народа.

Чим су га рабини проклели, Цви је почео да лута и чини необичне, „месијанске“, поступке. Бакан их описује:“У Солуну је тражио да се обави његово венчање са Тором. У Константинопољу је у корпи за дете носио рибу и наговештавао да ће избављење наступити под зодијачким знаком рибе.“

То је код неких наишло на одушевљени пријем, упркос необичној психичкој констуитуцији носиоца главне улоге у малоазијском метафизичком водвиљу.

Гершом Шолем, у „Главним токовима јеврејског мистицизма“, о њему пише:„Конституција му је била манично-депресивна, што значи да је припадао типу чији се мањак менталне уравнотежености испољава кроз наизменичне нападе најдубље утучености и необуздане живости и претеране радости. Периоди дубоке потиштености и меланхолије код њега су се стално смењивали с грчевима маничног полета, одушевљења и еуфорије, између којих су се уметали интервали нормалнијег стања духа.“

Био би, тај Цви, прави кандидат за политичара 21. века, и код нас и у свету, рекао би неки циник.

 

ПОЧЕТАК МЕСИЈАНСКЕ ЕПОХЕ

 

Дејвид Бакан, који се бавио утицајем јеврејске мистике на психоанализу, истиче да су Јевреји у дијаспори били веома повезани, и да су канали општења међу њима увек постојали, па се прича о Цвију као месији ширила попут пожара широм Европе. Уместо 1648, Цви је устврдио да месијанска епоха почиње 1666. године, јер је за ту годину чуо од свог оца, заступника једне енглеске фирме, а он је, са своје стране, чуо причу од енглеских протестаната, који су тврдили да ће 1666. наступити хиљадугодишње царство Христово на земљи.

Познати јеврејски историчар, Симеон Дубнов, наводио је сведочења пољског летописца Галатовског о Јеврејима који су у његовој земљи, прихватили Цвија као месију:“Јевреји су ликовали. Неки су напустили своје куће и имања, одбијајући сваки посао и тврдећи да ће Месија ускоро доћи и однети их на облаку у Јерусалим. Други су данима постили, ускраћујући храну чак и најмлађима, и те оштре зиме купали су се у рупама у леду изговарајући једну новосастављену молитву. Малодушни и убоги хришћани, чувши приче о чудима која изводи лажни месија, и опажајући безграничну охолост Јевреја, почеше да сумњају у Христа“.

 

ВЕСТИ СЕ ШИРЕ

 

Савремени немачки истраживач, Михаил Штудемунд – Халеви, пише о ситуацији у Немачкој:“Око 1666. године Хамбуршка јеврејско-португалска општина, која је имала солидну финансијску и административну основу, била је месецима захваћена месијанским делиријумом, што су само неколико чланова општине били у стању да избегну. „Златно доба и „спас“ чинили су се скоро остварљивим, јер су писма, новине, памфлети, илустровани леци, извештаји емисара, путника и трговачких агената са Истока ширили вест да се Шабатај Цви, „миропомазани Краљ Јевреја“, појавио у Светој Земљи. Шабатијанске присталице биле су на све стране ангажоване у компликованим есхатолошким калкулацијама са циљем да у Светом писму нађу путоказ за године 1665–1667, као и за имена Шабатај Цви и Натан, што је било име његовога пророка. У току од неколико грозничавих месеци шабатијански покрет је прерастао у масовни покрет, којим су били захваћени не само Јевреји на Оријенту и у Северној Африци већ и јеврејске општине у Европи, од Италије на југу до севернонемачког града Гликштата на северу.“

Долазило је, мислило се, време „раја на земљи“.

 

КАКО ЈЕ СТВАР РЕШЕНА

 

Два дана уочи нове 1666, Цви је кренуо у Стамбол да преузме власт од султана, али је био заточен у тврђави у Абидосу. Међутим, његови богати следбеници су тамницу претворили у краљевску палату, редовно га обилазећи и доносећи дарове. Ствар је решена тако што је један султанов саветник, иначе Јеврејин, предложио праву ствар, која би и главног актера религиозно – политичке афере зауставила, али и деморализовала његове следбенике: Шабатају је понуђено или да буде погубљен или да јавно прими ислам. Он се потурчио, и постао Мехмед – ефендија.

Веома је занимљиво да су шабатијански покрет са великом пажњом пратиле новине у Немачкој и Холандији. Када је Шабатај постао Мехмед, амстердамска штампа је писала:“Из Цариграда је приспела вест да је тамо стигао јеврејски краљ, али да је одмах био ухапшен; још се обавештава да је након саслушања признао да је сиромашак и да не може да ствара никаква чуда, како се погрешно тврди, и да такође не намерава да заведе Јевреје или било кога другога. Најзад су га пустили на слободу и на улици је био виђен без икакве пратње.“

А онда је кренуо ка Балкану.

 

СТИГАО ЈЕ НА ЈАДРАН

 

Цви је живот окончао у Улцињу, као капиџи – баша ( то јест, чувар капије ). Ту је живео са својом пратњом, и одржавао везе са следбеницима из Албаније, из града Берата. Албански историчар др Мојкам Зеко пише „да су јеврејски поклоници из Солуна долазили и клањали се у Улцињу на гробу Шабатаја Цвија до почетка 20. столећа. Његови следбеници су били бројни у Јемену и Лондону. Али, кључни центри Цвијевог култа били су Венеција и Солун. Ови су центри познати као криптојеврејске заједнице.“ Он додаје да се из Цвијеве преписке, која је делимично сачувана, може сазнати о земљотресу који је разорио Улцињ, о пиратима из Алжира и Албаније, али и афроамеричким гусарима, који су улазили у узајамне сукобе.  Капиџи – баша је својима писао о тридесет албанских монахиња које су скочиле са зидина Улцињске тврђаве у провалију да не би пале у руке Турцима, о локалним Албанкама које нису покривале лице нити су кратиле косу, будући окићене римским, македонским, византијским, венецијанским, немачким новчићима. Цви је, тврди Зеко, поред матерњег, говорио још шест језика. Под његовим надзором, једна црква из 15. века претворена у џамију.

У улцињској кули Балшића налази се, на трећем, од Турака дограђеном, спрату, просторија у којој је, тврди се, обитавао Цви,  и тамо су уклесане две Давидове звезде. Јавно муслиман, тајно се држао јеврејских обичаја, попут Јом Кипура и сабата. Турбе са посмртним остацима Цвија, како се претпоставља, налази се у зиданици на имању старе улцињске породице Манић, непосредно уз породично гробље, али они не дозвољавају истраживања, тврдећи да је ту сахрањен њихов предак.

 

ПРЕВЕРИЦЕ И ПРОСВЕТИТЕЉСТВО

 

После Цвијеве конверзије, настало је велико разочарење – многи његови следбеници су се вратили рабинском јудаизму, а неки су, по угледу на Цвија, прешли на ислам. Назвали су их денме, што на турском значи преверице. Споља су се држали ислама, али су упражњавали криптојудаизам.

Тада је полако почео да се шири покрет шабатијанаца. Дејвид Бакан каже да је извесни кабалиста, Хајим Малах, тврдио да је Цви заиста био месија, али да између његове објаве 1666. и коначног спасења мора проћи четрдесет година, колико су Јевреји вођени Мојсијем лутали пустињом. Ни после четрдесет година се ништа есхатолошки битно није десило, али шабатијанци су остали верни свом, макар и кошмарном, сну.

По Бакану, шабатијанство је представљало прво претварање „кабалистичких доктрина у широк друштвени покрет“, мада су људи из преверичких фамилија гледали да сакрију ту чињеницу:“Шолем сматра да шабатајство, у додиру са еманципацијом Јевреја у 19. веку, прелази у рационализам који жели да прикрије своје шабатајско порекло. После Француске револуције управо су шабатајске групе, још увек у оквиру јеврејске пастве, биле језгра покрета за реформу, либерализам и просветитељство“.

Шабатијанство је свакако служило апологирању отпадништва. „Денме“ су рационализам и просветитељство прихватили као оружје у борби против рабинске ортодоксије. Били су прихваћени од потомака шпанских криптојудеја, мараноса, који су формално били римокатолици:“Чињеница да је Месија на крају морао да се покаже као отпадник послужила је да појача њихово прихватање међу мараносима. Они су и сами били отпадници и патили због осећања кривице због тога“, каже овај угледни јеврејски историчар мистицизма.

Једно од основних њихових учења, сматра Бакан, било је учење о „нужности силаска у зло да би се достигло духовно ослобођење, чему ће касније франковци придодати специфичну сексуалну конотацију“.

 

ЦВИ У РОМАНУ: ПОЧЕТНЕ НАДЕ

 

Познати јеврејски нобеловац, приповедач Исак Башевис Сингер, написао је роман „Сотона у Горају“, да покаже како је изгледао месијански занос у јеедној јеврејској варошици у Пољској.

Ево како је изгледала проповед Шабатајевих следбеника:“Свакога дана, између поподневних и вечерњих молитава, реб Гедаља би причао окупљеним верницима о чудесима која ће се догодити. Сваки богобојажљив човек имаће десет хиљада незнабожачких робова да му перу ноге и старају се о њему. Војвоткиње и кнегиње биће дадиље и васпитачице јеврејске деце, као што је предсказано у Књизи пророка Исаије; три пута дневно Јевреjи ће, попут орлова, узлетати на Брдо Господње и тамо се клањати и ничице падати пред Светим храмом. Болесни ће оздравити, а ружни се пролепшати. Сви ће јести из златних чинија и пити само вино. Кћери Израиљеве купаће се у потоцимка балсама, а миомирис њихових тела омамљиваће свет. Синови Израиљеви носиће на себи оклопе, и сабље о бедрима, а биће наоружани луковима и стрелама да побију преостале диндушмане Израиља. Она властела која беше добра са децом Израиљевом биће поштеђена, заједно са женама и децом; сви ће они бити слуге праведнима“.

Нада је била све јача:“Дућанџије више нису држали радње, занатлије обуставише посао. Изгледало је сувишно било шта довршавати. Сада су људи јели само ону храну коју није требало справљати, а лако се добављала. Пошто су били одвећ троми да из шуме доносе дрва за ложење, навадише се да пећи греју дрвеном грађом која им је била при руци. На зиму ће ионако становати у Јерусалиму. И тако, пообараше они ограде и споредне зграде да би имали дрва за потпалу. Неки чак поскидаше шиндру са својих кровова. Многи више нису хтели да свлаче одећу када увече пођу на починак. Очекивани облак могао би доћи док спавају, и они нису хтели да буду принуђени да се облаче на брзину“.

 

ЦВИ У РОМАНУ: ИЗНЕВЕРЕНЕ НАДЕ

 

Веровало се да ће за Нову годину сви бити у Светом Граду. Али, то се није десило:“У гради није било свећа, те су Горајчани те вечери седели у тами, или палили цепке за потпалу. За празничну гозбу нису имали ништа осим меса и лањскога граха, иако им се месо већ било дојело. Они који су имали ту срећу да им се нађе комад хлеба, делили су га на кришке и слали рођацима. Деца су гласно плакала, жалећи се да су обманута…Она су хтела у Јерусалим…Хтела су да носе златне капутиће…Хтела су крилца, па да полете кроз ваздух…Хтела су обећане колачиће са бадемом и у чорби златне дукатиће…“

Цвијева превера изазвала је хаос међу разочаранима:“У Хрубјешуфу, у Шабатаја Цвија настави да верује свега неколико особе, које су остали избегавали попут губаваца, а врата им премазали катраном као знак да нико не сме да им прекорачи праг. Поврх тога, мештани забранише да се Приврженицима ( Цвијевим, нап.В.Д. ) продају намирнице све док се не врате истинској вери. Са оно мало верника који су се покајали, сурово се поступало – налагано им је да се обуку у рите, поспу пепелом по глави и да се, лежећи на поду у предворју богомоље, туку у груди и гласно исповедају своје грехове. Сви који су улазили у училиште или излазили одатле морали су да их нагазе. Неки су им и у лице пљували“.

 

ЦВИ У РОМАНУ: РАСКОЛИ

 

Сингер пише да су се сами Цијеви следбеници поделили на оне који су веровали да Месија не може доћи док њихово поколење не постане непорочно и оне који су сматрали супротно. Први су постили и уздржавали су се од односа са својим женама, тврдећи да је прави Шабатај прешао у божански свет, а да је потурчени Цви демон Ашмодеј лично. О осталима Сингер пише:“Друга је скупина држала да Месија, пре него што се обзнани, мора да зађе у Подземни свет да би оданде изнео искре светлости; о овоме је у додатку Зохара постојало једно изричито место, наиме: Тов Милгав Убиш ( споља опак, изнутра крепостан ). Осим тога, пророк Исаија је предсказао овако:“И би метнут међу злочинце“. Према онима који су се држали овог тумачења, нараштај пред исупљење мора докраја да огрезне у греху; у складу с тим, ти људи су се својски трудили да почине све могуће гадости. Потајно су чинили прељубу, јели свињетину и осталу нечисту храну и о сабату намерно обављали баш оне забрањене послове које је ваљало највише избегавати./…/ Остали Приврженици ширили су раздор и клевету. Мужевима су причали измишљотине о женама, женама о мужевима; тако су често изазивали гнев./…/ Њихова говоркања о удатим женама често су за последицу имала развод супружника. Да би купили вино које ће принети на жртву идолима, нису презали ни од тога да празне касице за милостињу. Њихово махнитање за исквареношћу одвело их је, чак, црној магији и призивању мртвих./…/ Причало се да се чланови секте сваке ноћи окупљају на неком тајном састајалишту: утуле свеће, па једни другима облежавају жене“.

ЦВИ У РОМАНУ: СЛОМ

И, на крају, вели Сингер:“На Горај се, авај, сручише свеколике казне Божије. Упркос зими, често су избијали пожари. Куће као да су се саме од себе палиле да изгоре до темеља. Остајало би само разбијено посуђе и голи димњаци. Ове године, људи су падали и ломили руке више него икад. Пошто су житнице биле празне, мишеви навалише у куће. Творови су давили пилиће, па су чак и децу уједали. У куће људи који су живели у околини градића провљаливали су лопови; по путевима су вребали медведи и дивљи вепрови“.

И тако дође слом.

 

ПОЈАВА ЈАКОБА ФРАНКА

 

После свега, појавио се Јакоб Франк, син шабатијанца кога су рабини проклели. Родио се 1726. у Корољовки, између Подолије и Влашке. Почео је каријеру као кабалиста и опсенар, лажни видар и „свашточиња“. Бакан истиче:“На ситно је продавао свилу и ђинђуве по харемима турских паша и хвалио се да одржава интимне односе са турским женама“. А онда је „доживео просветљење“: устврдио је да баш он инкарнација Цвија, у коме се јавио Бог, и да је прави месија. Треба напустити закон Торе, поучавао је своје следбенике. Бакан истиче:“Ново искупљење и откривење које је дошло с њима били су такви да је сада све, укључујући зло, постало посвећено“, при чему је „учење о злу подупрто тезом да су божанске искре расуте и да се људи морају предати злу да би их поново сакупили. Јасно се обликовала идеја светога греха. Кроз грех, долази спасење. Из великог греха изрониће свет у коме греха више неће бити“. Треба, сматрали су франковци, чинити све више зла да би се свет приближио свом крају, и наступило месијанско доба.

Када су их рабини ставили под херем ( проклетство ), франковци су одговорили жестоким нападом на следбенике традиционалног јудаизма, тврдећи да они врше ритуална убиства хришћана. Покатоличили су се уз велику помпу. Кумовало им је пољско племство, постали су шљахта, а кум на крштењу Јакоба Франка био је пољски краљ Август Трећи.

 

ТЕЛЕСНИ И ДУХОВНИ ПОТОМЦИ

 

Из шабатијанског окружења  у Турској потекли су многи, што би се рекло, „занимљиви ликови“ – рецимо, Кемал Ататурк, рођен у Битољу, који је укинуо исламску монархију и спровео западњачке реформе. Кажу да је скоро читав младотурски покрет био завера денми.

Из франковачке средине у Галицији пореклом је Сигмунд Фројд, а Дејвид Бакан сматра да су многе психоаналитичке идеје, попут методе слободних асоцијација, нека врста одевања кабализма у науколику форму.

Кажу да међу моћним „илуминатима“ ( што је „простонародни“ интернет израз за светску закулису, како их је именовао Иван Иљин ) и данас има следбеника Цвија и Франка, који, на основу неогностичко – луциферијанског тумачења кабалистичке доктрине, сматрају да је „боље кад је горе“, и да свет мора да се купа у мору крви пре но што наступи „Њу Ејџ“. Пошто настављачи ове линије окултне мистике сакрализују зло, а имају економску и политичку моћ, спремни су да делују као „демони у људском обличју“.

 

ЗАШТО ОВАЈ ТЕКСТ?

 

Дејвид Бакан, у студији о средини у којој се развијао јеврејски мистицизам, подсећа нас:“Шабатај Цви је можда био психопата, како сугерише Шолем. Можда је био хомосексуалац, и доказани егоист, по навођењима Кастејна. Остаје чињеница да је за Јевреје овога света он једно време био Месија“.

Као што је чињеница да је србофоб Јосип Броз једно време био „јужнословенски месија“.

        Зато се овај текст и појавио. Он одговара на питање како је могуће да људи крену за вођом у понор, и да га се не одрекну чак и када их вођа изда ( сетимо се, опет, Броза, који, и данас, после свих доказа о његовој НАТОфилији и штети коју нам је нанео, има, међу Србима, макар и другосрбијанским, своје идолопоклонике ). Прича о Цвију нуди и могућност суочавања са истином о људској лаковерности која би хтела да доживи рај на земљи, при чему се тај рај пречесто покаже као пакао. За љубитеље „теорије и праксе завере“ ево праве посластице: ирационални шабатијанци су, кажу историчари идеја, били међу кључним људима европског рационализма и просветитељства. Хришћани, којима је Христос рекао да се чувају лажних спаситеља, добијају потврду да духовни опрез никад није узалудан.

Међутим, кључно питање овог текста гласи:“Да ли је могуће да се међу онима који одлучују о судбини човечанства нађу луциферијанци који верују да је зло добро, и да треба чинити што више зла да би планетарни демонизам, које је за њих оличење успеха, победио“? Покушали смо да понудимо отрежњујући одговор.

У својој књизи „Увод у филозофију религије“, Зоран Кинђић нас подсећа:“Крах неиспуњених месијанских очекивања јеврејског народа у 17. веку није спречио радикалне шабатајце да развију учење о светости зла. Уверени да се поступци посвећених не могу просуђивати уобичајеним мерилима, јер су они наводно с ону страну добра и зла, допринело је моралној искварености и крајњој сексуалној раскалашности. Антиномизам је достигао кулминацију појавом Јакоба Франка, који је, надовезујући се на Шабатајеву изреку „Нека Ти је слава, о Господе, Теби који допушташ забрањено“, тврдио да је не само Стари завет укинут, него и да све религије морају бити уништене. О његовом нихилизму, који је наводно био предуслов за предостојећу духовну обнову, довољно говоре следеће речи:“Где год ступим ногом, све ће бити уништено, јер ја сам дошао на овај свет само да разорим и уништим“.“

Изгледа да ми живимо у свету какав је замислио Јакоб Франк.

Никола Маловићу, књижевно перо соколово, преузми причу!

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

ШИРА ВЕРЗИЈА ТЕКСТА ОБЈАВЉЕНОГ У „ПЕЧАТУ“