Мухарем Баздуљ: Вировитица и Империја зла

На попису становништва 1981, на подручју општине Вировитица у СР Хрватској, односно у СФРЈ, живело је 97 Црногораца, 33.562 Хрвата, 56 Македонаца, 35 Муслимана, 59 Словенаца, 7.305 Срба, 35 Албанаца, 426 Мађара, 13 Рома и 5.135 Југословена. Кад пет година касније, у песми „Вировитица“ са албума „Бездан“, Ђорђе Балашевић буде поручио како „живе мирно сви, као хипици, у Вировитици“, то ће бити доста тачан опис оновременог стања.

Занимљиво је приметити колико су неке фразе и стихови са поменутог албума после скоро 40 година остале у језику скоро као трајно културно добра. Од одлажења у Хондурас, преко народњака којима је „све у шаци“ до фамозног ломљења багрења.

Уз сву своју лакоћу те, упркос форми скоро баналне досетке, песма „Вировитица“ је одличан приказ типичне југословенске хладноратовске позиције.

Балашевићев лирски субјект као типични југословенски „евримен“ (што би комшије Хрвати рекли – „сватковић“) поштује и Америку и (тадашњи) Совјетски Савез као културне (веле)силе, он је велики фан и западне популарне културе коју симболише Паја Патак, као и књижевне класике, чији је симбол Достојевски, али задржава себи право да буде скептичан и према западној хладноратовској политици коју предводи „онај Роналд“ (Реган), као и према СССР-овском начину обрачунавања са политичким противницима (фамозни и духовити „Сибиревски“ који је „прохладан“).

Метафора за Југославију после 1948.

Вировитица је овде скоро као метафора или синегдоха за Југословију након 1948. године, односно раскид са Информбироом, који је Југославији омогућио да води суверену политику. По свему судећи, како код правих песника углавном и бива, Вировитица се Балашевићу као мотив наметнула више због звучног имена, него због града као града. Уосталом, кад говори о „стрмим литицама“ свуд око Вировитице, то баш није карактеристично за тамошњи славонско-подравски пејзаж. Вировитица има пет слогова, лепо се пева, даје готову половину лирског десетерца (пре или после цезуре), а и згодно се и, видели смо неочекивано, у разним падежима римује с разним речима.

Спољња политика Републике Србије од краја фебруара прошле године могла би се описати као – „вировитичка“. (Имајући у виду да је најамбициознији програм српске државне експанзије био онај Војислава Шешеља и његових радикала који је западну границу Велике Србије замишљао на имагинарној линији Карловац – Карлобаг – Огулин – Вировитица, а да је својевремено у Шешељевој партији важну позицију имао и актуелни председник Србије, Александар Вучић, који данас несумњиво игра кључну улогу у артикулисању српске спољње политике, могло би се помало иронично рећи да се његова политичка еволуција кретала од Шешељеве до Балашевићеве „Вировитице“.)

Република Србија недвосмислено осуђује напад на Украјину, такође недвосмислено подржава територијални интегритет Украјине, не признајући руску анексију Крима, Донбаса, Запорожја и Херсонске области, али истовремено Србија према Русији није увела никакве санкције и у том смислу је редак изузетак међу европским земљама. Исто тако, српски политичари, као и други јавни радници, не устручавају се подсетити да напад на Украјину и није баш у тој мери потез без преседана у историји света у последњих неколико деценија, ако се сетимо напада НАТО савеза за СР Југославију или случајева агресија и интервенција од Ирака до Либије преко Авганистана до Сирије.

Србију примарно интересује Србија

Другим речима, свака част и Паји Патку и Достојевском, али Србију примарно интересује Србија. Подизањем оптужнице против Владимира Путина за ратне злочине, та ће позиција бити додатно отежана. Реч је о оптужници о којој се у последња два-три дана, откад је подигнута, много пише, али нисам приметио да је неко указао дужну пажњу чињеници да се оптужница подиже готово у дан тачно на јубиларну четрдесету годишњицу од дана кад је „онај Роналд“, тадашњи амерички председник Реган, први пут прозвао тадашњи СССР „империјом зла“.

Зло није политичка категорија. Зло је метафизичка, теолошка, телеолошка, морална категорија. Прозвавши СССР „империјом зла“ Реган одбацује могућност „мирољубиве коегзистенције“ и могућност преговора; са злом се не преговара. Кад неку земљу прогласите „империјом зла“, њеног лидера ћете морати прогласити злочинцем, да ли данас или након четрдесет година, скоро да је свеједно.

А две и по године после поменутог фамозног говора, дотадашњи члан бенда „Полис“, Гордон Самнер, познатији под уметничким именом Стинг, објављује први соло албум под насловом „Сан плавих корњача“. На том албуму је и песма за коју је текст написао сам Стинг, док је мелодију преузео од чувеног композитора Прокофјева.

Три тезе

Песма се зове „Руси“ и почиње стихом који необично одговара и данашњем времену након скоро пуних 40 година: „У Европи и Америци постоји растуће осећање хистерије“. Разлог за хистерију је бојазан да ће „империја зла“ започети нуклеарни рат и довести до смака света. Стингова нада у супротно темељи се на три тезе: једна је да ниједна страна у хладном рату не поседује монопол по питању здравог разума, друга је да сви делимо исту биологију, без обзира на идеологије, те напокон трећа, и најважнија, а која извире из друге – Стинг рачуна да, ето, и Руси вероватно такође воле своју децу.

Има у овој песми неког одбојног покровитељског осећања, али је у данашњим околностима и она „нормалнија“ од савременог јавног мејнстрима. Било би добро да се фамозни „доносиоци одлука“ на Западу присете да нити они имају монопол на здрав разум, нити се биологија разликује у зависности од идеологије. Да и Руси воле своју децу, то је ваљда апсолвирано.