МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Трећи мај и српски разговор с Гојом

Српском друштву треба својеврстан „разговор с Гојом“, а он би истовремено нужно био и разговор са самим собом. Стално слушамо фразе о томе да је разговор нужан и неопходан, а разговора је све мање и као да више ником заиста и не треба, осим као флоскула и фраза

Прошла су тачно тридесет и три дана од масакра у Основној школи „Владислав Рибникар“. На данашњи дан, за седам дана, биће тачно четрдесет дана. У више верских традиција, постоји идеја да жалост за покојнима траје управо четрдесет дана. У једној не сасвим срећној и понешто асиметричној аналогији, могло би се рећи да је тих четрдесет дана помало налик на сто дана који се дају новоизабраној влади као неки „грејс период“ током које је медији неће критиковати; током четрдесет дана, свакодневни живот ближњих је и даље под доминантним утицајем жалости за покојником, после тих четрдесет дана живот, пословично и симболички, иде даље.

На неки чудан начин, могло би се казати да ће права јавна жалост у Србији можда заправо у правом смислу почети тек након наведених четрдесет дана од масакра. Јер досадашњих пет недеља, више је налик на грч неверице и покушај да се заједница поново замисли целом, него на жалост.

Вест о тринаестегодишњаку који убија своје вршњаке и вршњакиње, па чак и две још млађе девојчице, толико је страшна, толико лишена сваког преседана, да мисао пред њом, како се то каже, застаје и губи снагу.

У том смислу и сва поређења са донекле сличним масакрима, првенствено у САД, али и у Европи и Русији, деловала су прилично испразно. На сличан начин, чини ми се да нико досад у јавности није приметио једну подударност која управо боде очи. Наиме, датум на који је злочин извршен, трећи мај, има снажну симболичку и асоцијативну вредност унутар историје уметности, и то понајвише баш кад је реч о насиљу као таквом.

„Трећи мај 1808.“ – тако се зове једна од најбољих и најчувенијих слика великог шпанског сликара Франциска Гоје, слика која се сматра револуционарном у историји сликарства и уметности, кључно ликовно дело кад је реч о модерном приказивању насиља, слика о којој су незаборавне утиске исписали Кенет Кларк и Џон Берџер, слика која је Џералду Холтому послужила као надахнуће за најпопуларнији графички симбол мира новијег времена, знак који се и код нас колоквијално назива „пис“.

Гоја је слику направио 1814, шест година након историјског догађаја који слика приказује. Наиме, након што је Наполеон преузео контролу над Шпанијом, група шпанских родољуба подигла је почетком маја 1808. – устанак. У ноћи између 2. и 3. маја, након поноћи, а пре свитања, француска војска погубила је стотине побуњеника на више локација у околини Мадрида.

Целе књиге су написане о овој слици. Немамо овде ни простора ни амбиција за неко откриће. Сугестивност ове слике великог формата (268цм x 347цм) која се чува у мадридском музеју Прадо данашњем је гледаоцу очигледна. Убице стоје у реду, прикладно униформисани, напетих тела, са подигнутим пушкама; жртве су избезумљене од страха, осим оних који су већ мртви. Централна фигура на слици, мушкарац у белој кошуљи са подигнутим и раширеним рукама, подсећа на Христоса.

Гојини савременици нису, по свој прилици, ценили ову слику. Чини се да у првих тридесет година откад је направљена, није уопште излагана. Тек негде од средине деветнаестог века, она почиње често да бива коментарисана и описивана. Била је, да тако кажемо, авангардна. Како је насиље у историји бивало све присутније и све окрутније, и ова слика почиње да се доживљава као ремек-дело.

Иво Андрић је написао два есеја о Франциску Гоји. Један је релативно рутински, док је други чисто ремек-дело. Андрић и Гоја су имали сличан доживљај историје. Срж тог доживљаја артикулише Андрић кроз ове Гојине (литерарне) речи: „Овај свет је царство материјалних закона и анималног живота, без смисла и циља, са смрћу као завршетком свега. Све што је духовно и мисаоно у њему, нашло се ту неким случајем, као што се цивилизовани бродоломници са својим оделом, справама и оружјем нађу на далеком острву са посве другом климом, насељеном зверовима и дивљацима. Зато све наше идеје носе чудан и трагичан карактер предмета који су спасени из бродолома. Оне носе на себи и знаке заборављеног света из којег смо некад кренули, катастрофе која нас је овде довела и сталне, узалудне тежње да се новом свету прилагоде. Јер оне су непрестаној борби са тим новим, њима у суштини противним светом у ком су се обреле, и у исто време у сталном преображавању и прилагођавању томе свету. Отуд је свака велика и племенита мисао странац и патник. Отуд неизбежна туга у уметности и песимизам у науци.“

Српском друштву треба својеврстан „разговор с Гојом“, а он би истовремено нужно био и разговор са самим собом. Стално слушамо фразе о томе да је разговор нужан и неопходан, а разговора је све мање и као да више ником заиста и не треба, осим као флоскула и фраза.

Сваки апел против насиља је истовремено и апел за разговор. Сваки рат, свако насиље, ако искључимо потпуну анихилацију противника, завршава разговором. Постоји, знамо сви, и вербално насиље, али вербално насиље је негација разговора. Вербано насиље је монолог где је онај који слуша по дефиницији инфериоран. Разговор подразумева барем основну и најелементарнију равноправност.

На Гојином платну, убице и жртве се разликују на први поглед. Убице су униформне и униформисане, жртве су различите онолико колико то људи у стварности јесу. Убице су жртвама – други, чак и у неком културно-језичком смислу (жртве су Шпанци, а убице Французи). Језа нашег „Трећег маја 2023.“ је језивија јер тражи препознавање зла у себи самима. Без тога нема нашег разговора с Гојом и са собом самима. Тешко је, али мораће се.