МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Срце Сарајева за пријатеља негатора геноцида

Чекам ево мјесецима и недјељама, али очито сам џаба чекао. Чекам да се неко у Сарајеву, тој културној метрополи, пријестолници, како су помпезно почели говорити жанровски публицисти прије четврт вијека, том озбиљном граду познатом по принципијелности, граду чувеном по независним интелектуалцима и слободним медијима, огласи око културног скандала године, десетљећа, а могуће и стољећа, а нико ништа.

Хајде прво да утврдимо градиво.

У мају ове године су нас сарајевски медији научили да је једина апозиција која смије да се лијепи уз име и презиме Петера Хандкеа: „негатор геноцида“. Не „култни писац“, не „добитник Нобелове награде за књижевност“, не „аустријски аутор“, не чак ни „контроверзни умјетник“, него једино и искључиво „негатор геноцида“. Такође, научили смо да свако ко се дружи са Хандкеом, преузима на себе дио његове негативности, па због дружења с Хандкеом можете легитимно бити предмет линча, пријетњи, могу покушати да вам забране да дођете у овај или онај град, и тако даље, и томе слично.

Истовремено, најпознатија културна манифестација са сједиштем у Сарајеву, Сарајево Филм Фестивал, своју главну награду, са истинским симболичним именом, додјељује њемачком режисеру Виму Вендерсу. Ако постоји свјетски умјетник за кога можемо рећи да је Хандкеов пријатељ, то је Вим Вендерс. Да направите анкету међу познаваоцима Хандкеовог живота и дјела, ко им пада на памет код синтагме „Хандкеов пријатељ умјетник“, брат брату седамдесет посто њих, рећи ће: Вим Вендерс. И не само да су пријатељи, него су радили заједно на најмање четири филма. Није претјерано рећи: ако дате Вендерсу „Срце Сарајева“ за његов филмски опус, барем десет посто тог „Срца“ припада Хандкеу. И не, рат њих двојицу није раздвојио као Сидрана и Кустурицу. Заједно су радили филм „Лијепи дани у Аранхуезу“ 2016. године, након што је Хандке већ написао све што његови хејтери сматрају проблематичним, након што је већ био на Милошевићевој сахрани.

Кад је објављено да је Хандке добио Нобелову награду, док је сарајевска умјетничка крема, окупљена и око СФФ-а, писала протестне петиције, Вендерс је свом пријатељу честитао – пјесмом:

Ко је иначе језик узимао тако озбиљно

као свој животни задатак?

Ко је иначе притом увијек тражио

да о њему бринемо као о оном што нам је најважније?

Ко је иначе носио тежину свијета

ни са чим другим доли с повјерењем у ријечи?

Ко је иначе, са сваком новом књигом,

остајао тако вјеран себи,

а притом с тако много одважности?

Ко је иначе описивао природу с толико љубави,

да смо је могли видјети новим очима?

Ко иначе ако не ти, Петер?

Кад сам се уопште тако радовао због неког другог

као данас због тебе!

Твој Вим

И тако, дадоше Вендерсу „Срце Сарајева“, а нико ни да дигне глас. Баш нико! Нико да кликне на Клиxу, нитко да примијети нешто точно на Тачноу, нигдје неког аналитичара на Анализирајточкаба, ниђе слободарства на Слободној Босни, НОбодy wас МАД абоут тхис он Номад, ниједан умјетник са АСУ ништа у брк Виму сасу, ниједан једини аваз протеста у Авазу, ништа Хаџифејс да хаџијски покаже свој журналистички фејс, нигдје ничега да удари на танана чувства танкоћутних твитераша, нестаде академске германофоне моралистичке перспективе уважног проф. Прељевића, нигдје Става да се часно и вјернички постави, сви јунаци ником поникоше.

Кажем, прије само три мјесеца, нико из Сарајева неким другим људима који су снимљени да се друже с Хандкеом ни лијепу ријеч није даровао, а камоли награду, па је настала фрка која се до данас није смирила. Дигли су сви на задње ноге: од најнижег новинарског хамеља до чланова Предсједништва БиХ. А сада нико, баш нико, чак ни пословични изузетак, нека будала да подвикне нешто из задњег реда?

Како је то могуће? Падају ми на памет двије теорије.

Прва: на Хандкеово друштво из маја, сезону лова је отворио Бакир Изетбеговић, наприје ишаретом, а касније директно их именујући издајницима.

Кад је о Вендерсу и Сарајево Филм Фестивалу ријеч, с те стране неће бити никаквог сличног ишарета, ако ништа због специфичне ин лаwс повезаности Бакета и Мире у народу познатих као баџе.

И тако, што би рекао колега Бачановић, зла сиротиља неће добити сигнал да на Вима Вендерса шиљи неку ствар и он ће чак можда у понеком медију да буде прозван „пријатељем Босне и Бошњака“.

Али, лако ћемо с пустим Вендерсом. Зар нико да се не огласи по питању чињенице да ће се претпремијера серије „Време зла“ снимљене по роману Добрице Ћосића десити баш у Сарајеву, на Сарајево Филм Фестивалу? А није тако давно било да је емисија „60 минута“ правиле „специјале“ проткане „злочиначким цитатима“ из Ћосићеве прозе. Па зар ја морам да скупљам и цитирам шта се све о Добрици Ћосићу писало и пише по Сарајеву, а на ову вијест никаквог хабера? Зар ја морам да подсјећам на силне текстове о томе како је Добрица Ћосић формално командовао Војском СР Југославије у вријеме кад су на Сарајево падале стотине и хиљаде граната дневно, а официри који су командовали том артиљеријом били су на платном списку инситуције којом је Ћосић командовао? Зар ја морам да извлачим из архива шта је све крема сарајевске интелигенције писала о Ћосићевој књизи „Босански рат“? Ако морам ја, није проблем. Може бити згодан фељтон на „Преокрету“.Али не бојте се, неће СФФ-у и Пуриватри то нико замјерити ни секунде.

Баџе све смију и све им је унапријед опроштено.

Ах да, да не заборавим. Има и друга теорија. Можда сам ја злобан, можда је у Сарајеву сазрела свијест о раздвајању умјетности и политике. Можда идуће године, „Срце Сарајева“ добије Емир Кустурица? (У контексту филмске умјетности, не постоји засигурно ниједан свјетски режисер који је толико заслужио да добије награду баш тог имена.) Можда се у Сарајеву до те идуће године преведу и објаве неке Хандкеове књиге? Можда Хандке буде гост Боокстана?

Биће да је до мене, биће да сам ја злобан, али некако ипак више вјерујем у прву теорију. И тужно је заправо да Бакир Изетбеговић толико монополистички управља сарајевским јавним простором да од неких људи једним потезом може да направи мете, као што и Добрици Ћосићу (можда и из личне захвалности на помоћи у тешким временима) може да осигура макар краткорочну и привремену индулгенцију. У Сарајеву воле да примијете како Александар Вучић управља већином медија у Србији, али не постоји личност ни тема око које се у Србији икако успостављају тако беспоговорни и беспизорни консензуси какви се у Сарајеву креирају скоро рутински.