Мухарем Баздуљ: Склоништа, временска и друга

Писали смо овде пре десетак месеци о гостовању бугарског писца Георгија Господинова у Београду. Интерес је био јако велики.

С једне стране, практично све прозне књиге овог писца доступне су у преводу на српски, преко превода на српски је хронолошки и почео његов „излазак у свет“, он овде дефинитивно има своју публику, тако да то само по себи можда и није било чудно; ипак, велики део медијске помпе био је последица чињенице да је неколико месеци раније Господинов добио награду „Букер“, једну од три-четири најважније англосаксонске награде за светску књижевност па је његова репутација у Енглеској и Америци, мада и раније завидна, порасла до звезданих висина, а добар део наше јавности све своје јавне и уметничке фасцинације копира заправо из англосаксонских мејнстрим медија.
Љубимац Каироса

Мада сам прочитао све претходне књиге овог писца, у оно време још нисам био прочитао „Букером“ овенчано „Временско склониште“, можда и зато што сам према књизи био благо скептичан. На трагу оног генијалног Кишовог есеја „Хомо поетикус, успркос свему“, помишљао сам како балкански уметник на Западу може постићи велики успех једино ако се прилагоди претходним очекивањима тамошње публике, другим речима – ако калкулише. Знао сам да Господинов раније није калкулисао, па сам мало одгађао сусрет с том његовом новом прозом која му је наједном осигурала велике тираже у преводима.

Онда је дошао годишњи одмор, Медитеран и помало стереотипан контекст у коме одлучиш да прочиташ оно што си желео, али си пропустио, па је на листу дошло и „Временско склониште. И већ на првих двадесет-тридесет страна схватам да се није променио Господинов, него да му се само насмешио Каирос, бог правог тренутка.

Има тих светских успеха, из српске перспективе први падају на памет Милорад Павић и Емир Кустурица, кад уметничка дела стварана без амбиције да прелазе границе, него стварана тек из дубоке унутрашње потребе, непогрешиво погоде „дух времена“. То се пре деценију-две десило неколицини румунских режисера, а сада се ево догодило и бугарском писцу Господинову. Поклопило се да је његова „опсесивна тема“ нешто што данас има скоро универзалну привлачност.
Носталгије

И раније је, наиме, Господинова окупирала тема носталгије. Уосталом, то је нешто што повезује практично све европске земље које су имале социјалистичку власт. Оно што се на подручју некадашње СФРЈ назива „југоносталгијом“, оно што се у бившем ДДР-у уметнички најефектније оваплотило у филму „Збогом, Лењине!“, на понешто различите начине постоји од Бугарске до Пољске.

То је често економско-безбедоносни феномен: људима се, наиме, чини да су тада били мање егзистенцијално и криминално угрожени. И на Западу се, међутим, у медијима и јавности често призива недавна прошлост. Та носталгија је ипак различита. Више је, наиме, комерцијално-естетска. Али било како било, цела Европа има тај „вајб“ поделе историје на деценије, па би у том смислу „шездесете“ биле такве, „седамдесете“ онакве, као и „осамдесете“ и „деведесете“ уосталом.

То је оквир унутар кога Господинов развија свој роман, али му је фокус ипак на Бугарској, и то без претераних симплификација. Ауторски самосвесно, у роман убацује различите постомодернистичке „цаке“ које га повезују са претходним делима из његовог опуса.

Има ту духовитих политичких „парабола“ које, међутим, нису саме себи циљ. Књига говори о томе како се људи склањају у прошлост, као у склониште, а понешто симболички и ова књига као таква за читаоца бива својеврсно склониште. У праву је добитница Нобелове награде за књижевност Олга Токарчук кад поводом ове књиге бележи: „Најбоља врста књижевности на тему нашег схватања времена и његовог протока, написана маестрално и у потпуно непредвидивом стилу. Свака страница стиже као изненађење и никада не знате где ће вас аутор надаље одвести… Господинов је јединствен по много чему… нико не може да споји интригантан концепт, прекрасну машту и савршену списатељску технику као он.“
Завршни перформанс

Нарочито је духовит крај књиге. „Временско склониште“ је објављено 2020, а једна од сцена пред сами крај дешава се у будућности, 2024, тј. ове године, на Видовдан од свих дана.

О стотину и десетој годишњици Сарајевског атентата, Градска управа Сарајева организује својеврсну туристичку атракцију, перформанс у виду „реконструкције“ Сарајевског атентата. Франца Фердинанда „глуми“ извесни аустријски држављанин, док Принципа „игра“ Србин; уместо „ћорака“, међутим, Принцип 2.0. пуца правим мецима и поново имамо прави атентат. Каже Господинов: „Одмах је уследила оштра нота аустријских служби због убиства њиховог држављанина (…). Европско тужилаштво је подигло оптужницу против организатора представе, тражили су неодложно хапшење свих ухапшених (…). Становнике Сарајева није требало убеђивати и неколико српских фирми и представништва зачас је уништено.“

Већ неколико година почетком јула у Сарајеву се одржава најрелевантнији тамошњи књижевни фестивал. Почасни гост прошле године требало је да буде Господинов. Отказао је учешће у последњем тренутку. Можда је и боље тако. Његова визија о томе како Сарајлије „зачас“ уништавају српске фирме и представништва не уклапа се о тамошњи утопијски самодоживљај. А кад се види масовно ондашње дигитално одушевљавање након сваког затварања неке пекаре, примера ради, чији је власник из Републике Српске, јасно је да је пишчев футуризам дубоко утемељен у стварности.