Мухарем Баздуљ: Подстрекивање са елементима извештавања

У једном од својих најпознатијих есеја, Данило Киш лапидарно бележи: “Када у први план књижевно-теоријских разматрања доспе дефинисање жанра, то и такво стање најчешће сведочи о његовој стагнацији”. У парафрази, могли бисмо рећи да када медији и стање у медијима постану привилегована медијска тема, то јасно сведочи о свеопштој медијској деградацији.

У Србији су последњих година, а нарочито последњих месеци и недеља, медији пречесто сами себи тема. Врхунац тог тренда дешава се управо у претходних неколико дана, када медији Јунајтед групе из сата у сат углавном извештавају о себи самима, а медији који нису део исте групације, али су им блиски – секундирају. Медијски противници и критичари ових медија углавном ликују.

Лажно представљање

Није амбиција овог текста да одговори на питање шта се то дешава унутар медија у власништву Јунајтед групе. Нити аутор има довољно информација, нити је оно у жанровском смислу врста текста који можда да појасни све детаље тог очито компликованог замешатељства. Да се нешто озбиљно, дешава, међутим то је очито.

У ударним терминима на Н1 функционери Нове С, у ударним терминима на Новој С функционери Н1, друштвеномрежна прозивања и буре у чаши воде ескалирају, нешто ће по свој прилици да се мења. Са колегијалне тачке гледишта, требала би да се подразумева солидарност. Имали смо у протеклим месецима већ гашења медија и “кресања” буџета, те је јасно да новинарски хлеб све више бива онај пословични са седам кора.

Има, међутим, нечег естетски одбојног у начину на који челни људи медија из Јунајтед групе о себи самима говоре у регистру “Циганин хвали свога коња”: те они су једини професионални и независни, те без њих би пао неповратни медијски мрак, те они су једини прави новинари, што би требало да имплицира да су сви други ваљда “лажни”.

Ако је несумњива блискост неких новина и телевизија са владајућом странком препозната као пропаганда, зашто се једнако очита пропаганда, можда тек понешто друкчије упакована, проглашава професионализмом. У идеалним условима, медији би морали бити разнолики и нема сумње да медији из Јунајтед медија групе доприносе ширини српског медијског крајолика, али ту не би требало бити потребе за “лажним представљањем”. Њихова основна разлика тиче се (дневно)политичких фаворита иза којих стоје, а не заната као таквог и журналистичке методологије.

Има, међутим, нечег естетски одбојног у начину на који челни људи медија из Јунајтед групе о себи самима говоре у регистру “Циганин хвали свога коња”

На самом почетку студентских протеста, кад су кренули први захтеви који су углавном могли стати под оно кровно “да институције раде своје посао”, указивано је на то да се због корупције и јавашлука ни инжињери, ни инспектори, ни људи из правосуђа “не мешају у свој посао”. И оно што су звали “седма сила” ваљда је нека институција.

Нису се ни новинари, уз неке изузетке, наравно, превише “мешали у свој посао” последњих месеци, односно ако и јесу радили, чешће су радили неки други посао, макар под кринком журнализма. Свега је било више од професионалног извештавања, а код, примера ради, процењивања броја присутних на овом или оном митингу, показало се да је најреалније сабрати потцењивачку и навијачку процену па поделити са два.

Улога новинара

И у хришћанству и у исламу постоји мотив “другог доласка” односно идеја да ће Апокалипса и Судњи дан бити најављени новим појављивањем Исуса Христоса на овом свету. На том трагу, ирски нобеловац Вилијам Батлер Јејтс написао је пре више од стотину година песму која се зове “Други долазак”, једну од својих најславнијих и једну од најцитиранијих песама енглеског језика написаних у двадесетом веку, једну од оних песама које често зову пророчким. Пред крај незаборавне прве строфе песник отприлике каже да они најбољи немају никаква стварна уверења, док су они најгори препуни страствене жестине.

Оно што је Јејтс препознавао као тренд у резигнираном постратном свету 1919. године постала је доминантна атмосфера надолазећих епоха. У некој микро-макетној варијанти то гледамо и код нас у последње време. Отуд толики бес спрам сваког покушаја нијансирања и онога што се често, заправо посве погрешно, назива “неутралност”. И отуд потпуно игнорисање новинарског постулата о светињи чињеница и страшна склоност игнорисања оног јеванђељског упозорења да човек не би смео да примећује трун у око свог непријатеља, док у властитом не региструје ни брвно.

И на неким ранијим протестима, управо они новинари и новинарке који се иначе најгласније и најупорније залажу за “западне стандарде” за “би-би-сијевску парадигму” радили су ствари које су управо из те перспективе незамисливе: предводили демонстрације, држали говоре и тако даље, и томе слично.

Сада се, међутим, сваки макар и стидљив те пристојан покушај да се укаже на разлику између новинарства и активизма проглашава у најмању руку цепидлачењем, а много чешће “колаборацијом са режимом”. То није контекст из кога је могуће лако замислити излаз из ове и овакве пат позиције.

Један од најистакнутијих новинара из златног доба српске штампе, стилиста из школе “мање је више”, непретенциозни ерудита склон суптилној духовитости пре више од десет година, једну је репортажу описао као “извештавање са елементима подстрекивања”. Нажалост, десило се нешто што је ономад било незамисливо, а то је да се према таквој пракси можемо освртати само са носталгијом. Оно што је у великом делу наших медија постала доминантна поетика, то је подстрекивање са елементима извештавања, само што је, како време пролази, тих елемената извештавања све мање.

Наслов, лекутра и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Euronews

Насловна фотографија: Getty/SteveChristensen