Мухарем Баздуљ: Победа Карана, али и упозорење за СНСД

На пријевременим изборима за предсједника Републике Српске тријумфовао је кандидат владајућег Савеза независних социјалдемократа Синиша Каран. Тај резултат је био очекиван, али је побједа имала много мању маргину него што је већина аналитичара прогнозирала.

У том смислу, далеко од тога да опозиција нема разлога за задовољство. Генерално гледајући, има смисла сумирати основне податке и прокоментарисати видљиве трендове. На први поглед излазност је била изразито ниска.

Према званичним подацима Централне изборне комисије, гласала су тачно 443.472 бирача, што статистички износи 35,78 одсто. Међутим, као и свуда на постјугословенском простору, бирачки списак је очигледно пренадуван.

Многобројни људи који се још воде на адресама на простору Републике Српске реално живе и раде у иностранству. Тако да је ова номинална трећина изашлих бирача у стварности вјероватно ближа половини, а то већ и није толико мало, нарочито ако имамо у виду специфичне услове у којима су избори одржавани.

Хоћу-нећу избори

Није ово први пут да се предсједнички избори у Републици Српској одржавају кад им вријеме није. Они који мало боље памте сјетиће се да је посљедњег дана септембра 2007. умро Милан Јелић, који је тада био на функцији предсједника. И тада су пријевремени избори одржани у касну јесен, и тада је побиједио кандидат СНСД-а.

Био је то Рајко Кузмановић, али је он имао двојицу јаких противкандидата: Огњена Тадића и Младена Иванића. Излазност је тада била још и мања, јер је укупно гласало око 416.500 бирача. Кад говоримо о специфичним условима избора од прошле недјеље, није претјерано важно, али није ни неважно, да је метеоролошка ситуација била прилично лоша. Сва истраживања показују да тај детаљ није безначајан. Затим, постојала је збуњеност код великог дијела електората, јер је дуго поручивано да институције Републике Српске не признају смјену Милорада Додика.

Такође, објективно говорећи, нови предсједник неће стићи ни да се навикне на нову функцију, а почеће кампања за редовне изборе. С друге стране, имајући у виду резултате Синише Карана и Бранка Блануше, поставља се питање ко је од њих двојице себи створио бољи темељ да евентуално буде кандидат и на изборима у октобру идуће године. Баналан први утисак би био да је то Синиша Каран, јер је ипак побиједио. Међутим, побједа је била необично тијесна и могуће је да Милорад Додик одлучи да је неко други бољи да буде кандидат за „праве“ изборе. С друге стране Блануша је у трку ушао као аутсајдер.

Унутар СДС-а, ПДП-а и других политичких субјеката који су га подржавали постоји двоцифрен број „политичких вукова“ за које је изгледало да га могу појести за доручак. Овим резултатом, међутим, Блануша може да било коме од њих изађе на црту, па ако не да буде кандидат за предсједника РС, онда је виђен за члана Предсједништва или барем за позицију на листи која практично гарантује улазак или у Народну скупштину Републике Српске или у Парламентарну скупштину Босне и Херцеговине, а у случају тријумфа опозиције није нереална ни изузетно висока функција у извршној власти, било у Сарајеву, било у Бањалуци. Тако да Блануша лично ове недјеље никако није испао губитник.

Није ријеткост да се и идеолошки и по стилу владавине СНСД пореди са владајућим партијама у Мађарској и Турској. Ови предсједнички избори потцртали су још једну сличност. Упркос наставку доминације СНСД-а у цјелини електората, опозиција јасно показује већу снагу у многољуднијим урбаним центрима.

Номинална трећина изашлих бирача у стварности је вероватно ближа половини, а то већ и није толико мало

Ту је, наравно, Република Српска генерално много мање насељена од поменутих земаља, али два највећа града, а то су Бањалука и Бијељина су доста убједљиво подржали Бланушу. У Бањалуци је разлика била око четрнаест хиљада, а у Бијељини око три хиљаде гласова. СНСД-овог кандидата су, као и у неким ранијим изборним циклусима „извукли“, како се то каже, Добој, Зворник и Лакташи. Потоњи град је Додиково родно мјесто и ту он има посебно јако упориште, а Добој је занимљив јер је био неосвојив за СНСД док је Обрен Петровић био члан противничког табора.

С његовим преласком у СНСД Добој постаје њихов велики резервоар гласова. Овакви подаци такође могу да охрабре опозицију пред октобар наредне године, нарочито ако би кроз кампању успјели и да утичу на видан пораст излазности. Такође, постоји и напредак опозиције у неким срединама у којима су до сада изразито заостајали од Приједора до неких херцеговачких општина. Дакле, послије пријевремених избора опозиција има разлога за опрезан оптимизам.

Остати у седлу

С друге стране далеко од тога да је ово нужно почетак краја за Савез независних социјалдемократа. Неко би могао рећи да им је ово и добро дошло као својеврстан сигнал упозорења. Имају сасвим довољно времена да покушају да обрну трендове.

Такве ствари је свакако лакше радити с позиције моћи. Могу да се пропагирају инфраструктурни пројекти, могу да се искористе финансијска средства за каква-таква повећања плата и пензија, могу да се „упрегну“ мејстрим медији да се лакше остане у седлу власти. Синиша Каран лично имаће прилику или да се наметне као најлогичнији кандидат за СНСД-овог такмаца на четворогодишњи мандат, али такође сваки „погрешан корак“ може да га удаљи од те позиције.

Такође, у контексту овако тијесне борбе ваља бити свјестан чињенице да оних неколико посланика које по правилу освајају бошњачке политичке партије могу да се у парламенту укажу као прави „језичак на ваги“. Исто тако, ако којим случајем бошњачке политичке партије буду имале договор да иду са једним јаким кандидатом за потпредсједничку функцију, онда би бошњачки гласови евентуално дати овом или оном (српском) кандидату за предсједника Републике Српске на недјељним изборима могли имати важну улогу.

Ако бисмо правили аналогију са алпским скијањем, а, је ли, надомак смо зиме, а ближе нам се и Зимске олимпијске игре, које се у фебруару идуће године одржавају доста близу нас, на сјеверу Италије, ови избори понајвише личе на оно што се зове „пролазно вријеме“. А сви љубитељи скијања знају да то јесте одличан индикатор, али нипошто није гаранција коначног пласмана.

Идућих десет-једанаест мјесеци биће, што би се рекло, доњи дио стазе. А побједа је побједа, чак и ако се оствари с предношћу од једног јединог стотог дијела секунде. Или, да прилагодимо мјере, тек покојом стотином или хиљадом гласова.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Глас Српске

Насловна фотографија: Tanjug/SRNA/Borislav Zdrinja/bg