МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Питер, градски бисер из мочварне делте Неве

Мада је Петар Велики својом вољом крстио град властитим именом, сам Лењин нема ништа с прозивањем овог града Лењинградом

Како је могуће да се на бесплодним мочварама на ушћу Неве начини један од најфасцинантнијих градова на свету? Одговор је у човеку који га је начинио: у цару Петру Првом Романову, Петру Великом.

Чујмо шта каже песник Јосиф Бродски: „Његова визија новог града била је нешто сасвим посебно. Желео је да од њега начини луку за руску флоту (…) Истовремено, замишљао је тај град као духовни центар нове Русије: центар разума, науке, образовања, знања. (…) Кад се у једном човеку стекну и визионар и цар, он не зна за милосрђе. Методи које је користио Петар у најбољем случају могу се означити као принуда. За Петрове владавине, руски поданици имали су на известан начин ограничен избор, да буду или одабрани за војнике или послати да граде Санкт Петерсбург; тешко је рећи шта је било погубније. Десетине хиљада људи нашло је своју безимену смрт у мочварној делти Неве (…) Тај град исто толико почива на плећима својих градитеља, колико и на дрвеним дирецима које су они поболи у земљу.“

Ето, на тај је начин пре тачно три столећа, а по плану који су израдили Швајцарац Доменико Трецини и Француз Жан Ле Блон, на дотад пустој земљи никао град, велики град, Питер. На 59 степени и 50 минута северне географске ширине, и 30 степени и 19 минута источне географске дужине, родио се град који данас има скоро пет милиона становника, град који се простире на 1.400 квадратних километара, најсевернији град с преко милион становника на планети, Венеција севера, град са 101 острвом, Питер.

Апстрактан и унапред замишљен град

Већина градова развија се некаквим органским развојем, а Питер је (као и Трст, рецимо) основан царском одлуком. Зато га ваљда и Достојевски назива апстрактним и унапред замишљеним градом.

Но, поменути Фјодор Михајлович само је један о знаменитих писца очараних Питером. Веза овог града и литературе настала је пре Достојевског, а и наставила се након њега.

Почело је још са Александром Сергејевичем Пушкином. Већ је он једно своје дело назвао „Брончани коњаник“ по статуи тако прозваној, а управо је тај славни кип Петра Великог на коњу, рад Етјена-Мориса Фалконеа, један од најпрепознатљивијих симбола овог града. (Уз фамозни музеј Ермитаж, меморијално гробље на којем је сахрањено око пола милиона жртава опсаде, Анђела с крстом на Базилици Петра и Павла, мостове преко Неве, Зимски Дворац, Палачу Адмиралитета …)

Питерову митологију наставља, наравно, градити Николај Васиљевич Гогољ, а баш се у његовим делима почиње стварати мистична чаролија Невског проспекта, тог фамозног топонима који је свима што су одрасли уз руску литературу био њен најлепши симбол.

Гогоља понајбоље наставља управо Достојевски. Ко не памти оне његове заносне хероје што се полако губе у љубичастом петроградском сумраку, несрећне младиће који корацима гужвају Невски проспект и којима је управо петроградски залазак сунца једини, макар и краткотрајни, лек од зала у која су се заплели. Након Достојевског долази Александар Блок, а затим Андреј Бели који ће свој најславнији роман и прозвати по граду. Роман се зове једноставно „Петроград“ и већ најављује време у којем ће град носити ново име: Лењинград.

Име и презиме

Мада је Петар Велики својом вољом крстио град властитим именом, сам Лењин нема ништа с прозивањем овог града Лењинградом. Према речима Бродског, Лењин би вероватно више волео да се било који други град прозвао његовим именом, односно презименом.

Јер и то је знаковито. Два имена града повезана су с једним именом и једним презименом: царевим именом и презименом вође револуције. Славој Жижек је једном приликом, макар и у другачијем контексту, писао о знаковитости имена односно презимена као основе за надимак.

Можемо на тај начин проматрати и разлику између Петра Великог и Лењина. Цар се легитимише властитим именом, револуционар измишљеним презименом. Цар себи гради нови престолни град, а револуционар се враћа у стари, у Москву.

Уосталом, да се вратимо Бродском, ова су два човека имала само две сличности: познавање Европе и окрутност. И град је тако шездесет и седам година носио назив Лењинград, макар су га његови грађани и даље звали Питер. У неком номен ест омен симболизму то му и јесте најбоље име: некаква страна и онеобичена верзија имена његовог творца. Јер Питер то и јесте: крајња тачка Русије и њен прозор у свет.

Северна светлост усамљености

Промена имена није, међутим, променила уметничку чаролију града.

Напротив. Песници попут Осипа Мандељштама и Јосифа Бродског, те још један син овог града Владимир Владимирович Набоков наставили су стварати литерарно огледало Питера. Град је остао уметничка престоница свих руских духовних стемљења.

Неки од Мандељштамових стихова вероватно су најлепши редови посвећени било којем граду, а управо је Бродски кроз своје стихове и есеје најбоље и најлепше сумирао првих тристотињак Питерових година.

„То је град у којем се усамљеност подноси некако лакше него на било којем другом месту, јер је и он сам усамљен“, тако каже Бродски.

Тај доживљај улепшава сваку визију мистичног града. Прозирно светло белих ноћи, то северно светло усамљености, представља преовладавајућу боју Питера, града чија се душа крије под‌једнако међу редовима слова њему посвећених као и на његовим улицама, на исти начин на који тај град и почива под‌једнако на костима својих градитеља и кочевима које су они забијали.