Мухарем Баздуљ: О Волтеру и подврискивању

Жарко Пуховски је пре неког времена овдашњу јавност врло ефектно и сугестивно подсетио на реченицу фамозног вестерн-глумца Џона Вејна у којој као да се мешају његово животно и филмско искуство. Вејн је, наиме, једанпут одговарајући на питање шта је научио из вестерн (ест)етике одговорио овако: „Нешто посве једноставно: ако у мрачној уличици видиш како тројица туку четвртога, требаш помоћи ономе којега туку, чак и ако је, можда, гори од ове тројице.“

У том смислу, реакција сваке нормалне особе на интензитет хајке против Динка Грухоњића морала је, подсвесно и из стомака, да иде у правцу солидарности са нападнутим. Без обзира на сву нетактичност његове ноторне дубровачке изјаве, без обзира на сву дубину његове очигледне србофобије, човек није заслужио да су у граду у којем живи преко тридесет година осећа као прогоњена звер.
Јадна вам хајка

И као што ономад рече Гомбрович, лако ћу ја с Борхесом, него шта ћу са борхесовцима, тако је и овде лако бити солидаран с Грухоњићем, али шта чинити са патететиком, глупошћу, гадлуком и лицемерјем његових такозваних бранилаца.

Најистакнутији орден „Грухоњић-дифенса“ понео је, очекивано, стари далматински првоборац звани Виктор Иванчић. Барбу Виктора не интересују ни Слободан Антонић ни Емир Кустурица ни Владимир Табашевић као људи који су аргументовано и ефектно критиковали Грухоњића; не, он свој гнев усмерава према председнику Републике Србије, Александру Вучићу. Он се јефтино спрда са Вучићевим експлицитним исказом изреченим у сврху заштите Грухоњићеве слободе говора и заштите његовог физичког интегритета. Вучић је, наиме, рекао дословно следеће: „Све најгоре мислим о његовим изјавама, али ћу свим силама да штитим његов физички интегритет.“ Иванчић је то квазидуховито исмејао као „силовање Волтера“.

Омиљени аутор постјугословенских квазилиберала пише даље како се, истини за вољу, славна реченица – „Не слажем се нити с једном речи коју си изговорио, али ћу до смрти бранити твоје право да их изговориш“ – Волтеру приписује неоправдано, али је у колективном културном памћењу она већ неповратно заведена као његов допринос интелектуалној историји човечанства. Након тог каламбурчића за ретардиране, барба Виктор наставља да булазни „о навади да се истини прилази с леђне стране и да, следом тога, мисао допире из главе у дупе, јер, рекосмо, српски председник радосно силује француског филозофа“.
Комшинице, бона, дош’о комшија

А ја, ево, размишљам како је председник Вучић ипак озбиљно отежао посао Виктору Иванчићу. Морао је несрећник да се прилично потруди да искреира порно фантазију о „силовању Волтера“ пошто је председник Србије као човек експлицитно осудио претње.

А замислимо само, примера ради, да је Вучић овако наступио: „Подврискивање усташа Динка Грухоњића и Ане Лалић са глорификатором геноцида над Србима Андрејом Николаидисом, најбољи је доказ како у коначници завршава дијалог са људима који не уважавају никакве чињенице.“ О, какав би се терен за литерарну „демонстрацију силе“ указао пред барба Виктором. Накуцао би ваљда и више од десет шлајфни својих досадних сматрања са имагинарном „читатељицом“, још имагинарнијим малолетним делинквентом чије презиме почиње иницијалом „К.“ и ко зна каквим још протагонистима. А опет, нема на целом белом свету тако бенастог и будаластог председника који би званично изјавио нешто слично.

Нема? Па добро, Жељко Комшић још увек постоји. Један од троје бх. председника државе пре неке три године, на свом је званичном профилу на једној од глобално најпопуларнијих друштвених мрежа заиста написао: „Подврискивање четника Емира Кустурице и Мухарема Баздуља са глорификатором геноцида Петером Хандкеом, најбољи је доказ како у коначници завршава дијалог са људима који не уважавају никакве чињенице.“ Повод је била хистерија око снимка са приватне журке на којој неки људи у опуштеном расположењу певају песму „Романија“ коју иначе изводи Халид Бешлић.

Од пре непуне три године, дакле, добро знам шта значи дигитална медијска хајка и с тим искуством искрено саосећам с Динком Грухоњићем. То је необично непријатно искуство, без обзира што је повод за атак на мене много бенигнији од повода за атак на њега. Али с друге стране, оно што мени лично призива горак и циничан осмех је чињеница да су се стотине самопрозваних „интелектуалаца“ забринуле због могућности да Динко Грухоњић изгуби посао, мада су шансе за то реално мање од шанси да у вам тренутку док читате овај текст метеор удари у главу. Ја, међутим, пре непуне три године јесам остао без свог у то време јединог редовног извора прихода, а то се десило искључиво као последица хајке која се водила против мене широм „регионалног интернета“.

Ови „слободари“ што данас бране Грухоњића тако што (дигиталним) голим грудима иду пред (дигиталне) бајонете, у то време су ликовали због „канселовања Баздуља“.
Пре Нирване

И Грухоњић лично и његови другари оргазмично су широм Фејсбука и осталог твитераја уживали због гадарија и претњи усмерених према мени, без и најмањег, макар формалног и чисто куртоазног, указивања емпатије и солидарности. На истом фронту и фону тада су се сложно церекали мекетави кругодвојкашки мецосопран Оље Бећковић и паорско-крајишки баритон Динка Грухоњића.

Градска скупштина Бихаћа пре непуне три године прогласила је официјелно и церемонијално Емира Кустурицу, Петера Хандкеа и мене „непожељним особама“. Какво год српско друштво било, потпуно је немогуће да градске власти Вршца, Панчева, Врања или Зајечара прогласе Грухоњића, Лалићку и Ћоровићку за „непожељне особе“, колико год да би то било драго Иванчићу и сродним му појединцима који тако неодољиво подсећају на име првог бенда Курта Кобејна.