МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Небо је граница

Након што велики новинар умре, његови читаоци и годинама касније знају помислити: шта ли би он сада написао? Крајем ове године навршиће се пола деценије од смрти Кристофера Хиченса и тешко би ми било набројати колико ми је пута пало на памет шта би Хиченс написао о овоме или ономе, али такве су ми се мисли нарочито интензивирале откад је постало прилично извесно да ће Хилари Клинтон бити кандидаткиња Демократске странке за председника САД. Нико као Хиченс није тако ефектно раскринкавао неистине које је Хилари Клинтон изрицала кад се 2008. године са Бараком Обамом борила за председничку номинацију Демократске странке. Добро, он није подносио ни Била Клинтона и о његовим је непочинствима написао читаву књигу, али одбојност према његовој супрузи, мада испрва индиректна, почела је полако постајати самосвојна сила. Кључна Клинтонова карактеристика по Хиченсу је била склоност лагању, а његова брачна дружица у том смислу није такође лишена квалитета.

Један од Хиченсових омиљених примера флексибилног односа Хилари Клинтон према истини тиче се њене приче о томе како је добила име. Наиме, кад се Хилари Клинтон 1995. године упознала са сер Едмундом Хиларијем, првим човеком који се попео на Монт Еверест, имала је потребу јавно рећи да јој је мајка дала име управо по њему. Оно, причица је из мотивационе перспективе генијална: госпођа Дороти Родам желела је да се њена ћерка попне на највише могуће врхове па јој је дала име по презимену мушкарца који се први успео на највиши врх на планети. Све би то било сјајно да није једног малог проблема. Едмунд Хилари је освојио Монт Еверест 1953, а Хилари Клинтон се родила шест година раније: 1947! Кад је ухваћена у лажи, госпођа Клинтон је све свалила на мајку; као, мајка јој је у детињству рекла да јој је дала име по Едмунду Хиларију, а она није имала разлога да сумња.

Део кампање Хилари Клинтон је и спин по коме је важно да САД напокон добију прву председницу. На том родном аргументу инсистирала је недавно и Мадлен Олбрајт. Велика Британија је пре више од тридесет година имала Маргарет Тачер, Немачка управо има Ангелу Меркел, па је ред, је ли, да и Америка напокон добије жену на челној функцији. А из светске перспективе била би потпуно нова ситуација да међу пет-шест најмоћнијих особа на планети буду две жене: америчка председница и немачка канцеларка.

Како је кренуло, међутим, ако САД 2017. и почне водити председница, Немачка ће исте године тешко задржати канцеларку. Наиме, регионални избори у три немачке покрајине од пре неколико дана били су, по општем мишљењу, права катастрофа за канцеларкину партију ЦДУ и указују на то да ће она у јесен 2017. имати велики проблем да задржи власт. У Немачкој се десио велики успон деснице. Избегличка политика Ангеле Меркел обила јој се, рекло би се, о главу.

Далековиднији аналитичари истичу, међутим, да није толико проблематична конкретна политика канцеларке Меркел спрам избегличке кризе колико јестe политика према ономе што је кризу произвело. Наследивши Герхарда Шредера, који је у неким ситуацијама имао храбрости да се еманципује од – из америчке перспективе – унапред укалкулисане немачке подршке, Ангела Меркел је у неколико кључних тренутака избегла да демонстрира како оно што је најбоље за Европу није увек оно што се диктира из Вашингтона. Та грешка је политички више кошта од свих каснијих грешака. Касније заправо она и није толико грешила, у избегличкој кризи се поставила исправно, али је то више личило на прихватање одговорности за своје поступке, него на промишљен концепт. Солидна игра црним фигурама, у ситуацији кад си могао да играш белим.

Ангела Меркел је жена неизмерно већег политичког формата од Хилари Клинтон. Њу је ипак немогуће замислити како у Сарајеву изјављује да је име добила по песми Даворина Поповића Анђела само да би се умилила домаћинима. Анђели, у крајњој линији, теже висини према којој је Монт Еверест смешан. Етимолошки, анђео је онај који носи поруке. Ако Ангела Меркел исправно схвати поруку коју је примила, ако спозна да није проблем у хуманом односу према избеглицама него у игрању блесаве споредне улоге у политици која је и створила избегличку кризу, она још има шансе за освајање новог мандата. И биће јој практично свеједно да ли ће у Белој кући да седи председница или тајкун кога су оптуживали за мизогинију. С белим фигурама играш своју игру, а реактивну политику препушташ другој страни.

Тагови: Мухарем Баздуљ, САД, Хилари Клинтон