Мухарем Баздуљ: Кроз Семберију и Мајевицу

Има и сада таксиста у Београду, обично старијих, опрезнијих и оних који играју на „сигурицу“ те избегавају свако потенцијално муштеријско незадовољство који ће вам ако, рецимо, у ситне сате на Новом Београду уђете у возило и кажете „Идемо у Косовску улицу“ одмах поставити потпитање: „У граду или у Земуну?“, пошто, је ли, улице по имену Косовска постоје и у општини Земун и у општини Стари град. Теорија информација нас учи да језик у правилу тежи избегавању конфузије. Отуд постоје Сремска и Косовска Митровица, Горњи и Доњи Милановац, као што су постојале Ужичка и Славонска Пожега док су Србија и Хрватска још увек делиле заједничку државу.
Два Прибоја

У старијој литератури, родни град легендарног Мустафе Хасанагића обично је називан Прибој на Лиму. Данас већина људи говори само Прибој. Ја сам велики део претходног викенда провео у Прибоју, али не на Лиму, него у насељу ономад познатом као Прибој Мајевички, месту које се данас припада општини Лопаре, у Републици Српској, у Босни и Херцеговини.

У Прибој сам стигао за Видовдан, на стотину и десету годишњицу Сарајевског атентата. У причу о Сарајевском атентату Прибој је уписан великим словима. Помало афористично могло би се рећи: ни мањег места, ни већег учешћа. У знаменитој сарајевској гробници Видовданским херојима, коју је дизајнирао Александар Дероко, међу једанаест сахрањених чак четворица долазе из Прибоја и околине: Митар и Неђо Керовић, Вељко Чубриловић и Јаков Миловић.

Желећи да сачувају успомену на овај догађај, људи из локалне заједнице одлучили су да оснују културни фестивал „Принципфест“ са садржајима које би чинила предавања, промоције, изложбе, концерти и спортске манифестације. За ту прилику су такође на зиду старе школе у Прибоју, у којој је учитељевао Вељко Чубриловић, направљени мурали Чубриловића и Принципа. Мој задатак је био да одржим предавање о улози Прибоја Мајевичког и целог тог краја у Сарајевском атентату.

Осам дана маја и јуна

Предавање је било планирано за салу старе школе, међутим број људи који се одазвао био је превелик да би сви стали у салу, па смо се преместили испред школе, на простор предвиђен за концерт. Време је било лепо. Људи су стајали испред стејџа, а ја сам одозго причао првенствено о осам дана маја и јуна 1914, о путовању Гаврила Принципа, Трифка Грабежа и Недељка Чабриновића од Београда преко Шапца, Лознице, Лешнице, Исаковића Аде, Трнове, Прибоја и Тузле до Сарајева. Људи су пажљиво слушали, а после сам упознао и директне потомке неких од људи сахрањених у гробници Видовданским хероја, а мештани су се присећали усмених легенди о „учитељу Вељку“ пошто је он предавао њиховим дедовима и прадедовима.

Мајевица је прелепа, брежуљкасте падине у пуном зеленилу делују опојно, ваздух је чист, а крајолици блистави. У свему томе, међутим, најбољи утисак остављају људи. То је неки фин свет везан за своју земљу, свој народ и свој завичај.

Не памтим кад сам у краћем времену упознао више повратника из Америке, и то не људи који су се вратили зато што тамо нису успели у животу, него напротив, људи који су се остварили, зарадили неки новац и одлучили да се врате.

Свестан сам да то није статистички релевантан узорак, али су те приче опет импресионистички охрабрујуће. И немогуће ми је било не присетити се оног предивног „твиста“ са завршетка „На Дрини ћуприје“. Никола Гласинчанин наговара учитељицу Зорку, у коју је заљубљен, да пођу скупа у Америку и да тамо, у земљи „у којој се много и поштено ради, а добро и слободно живи“, заснују породицу. Кад почне рат, Зорка с тугом каже „Ништа од Америке“, а Никола да је можда и боље овако, да ћемо сада овде да правимо нашу Америку.

Живот је другде

Та Америка коју из Николине перспективе вреди правити је управо земља „у којој се много и поштено ради, а добро и слободно живи“. Наши људи су овде неколико пута покушавали да праве такву земљу, али, нажалост, напослетку би по правилу долазило до тога да би многи помислили да земљу „у којој се много и поштено ради, а добро и слободно живи“ ваља тражити другде. Ипак, свака генерација се нада да ће имати среће и то је добро, то је начин на који се живот наставља.

Сутрадан сам слично предавање, овај пут уз одличну модерацију новинарке Николете Врачевић, одржао у Бијељини, у Градској галерији у којој је истовремено отворена изложба архивске грађе о Сарајевском атентату. Бијељина је данас неупитно средиште мајевичко-семберске регије, пре рата је, наиме, мајевички део много више гравитирао ка Тузли.

Новонастале геополитичке околности настале распадом Југославије Бијељина је одлично искористила и један је од ретких постјугословенских градова који су данас многољуднији него 1990. године. Колико се са старог регионалног пута може видети, са сремске стране, од Кузмина према Рачи, нови ауто-цеста се већ увелико гради. Даљим развојем инфраструктуре, овај град ће у практичном смислу бити још ближи Београду и Новом Саду, а већ им је близу.

У свакодневном животу, Семберија и Мајевица већ су на многе начине испреплетене са Сремом и са Мачвом, одржавајући истовремено везе са Тузлом, Челићем, Теочаком и Брчком, са северозападном Босном и босанском Посавином, на Бијељину се у много чему наслања и Зворник, а такође, након завршетка ауто-пута од Добоја до Бања Луке, Крајина им је све ближе и без бајпаса „виа Хрватска“. То је она врста „регионализма“ која није у нескладу са идејама Младе Босне.