МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Ковачев маљ

Они који тврде да у СФРЈ Јасеновац (у ширем симболичком смислу) није био прихватљива и пожељна књижевна тема треба да знају да тако није било за све

У последњих годину и по дана, од почетка руско-украјинског сукоба, поново се, свако мало, актуелизује она вечна тема о (не)одвојивости уметности и политике. У фебруару и марту прошле године, понегде на Западу су и Достојевски и Чајковски симболички третирани као некакви Путинови интимуси. А пре неки дан је, примера ради, Горану Бреговићу забрањено да уђе у Молдавију због приписаних му политичких ставова.

Нама овде, „ветеранима“ ратова који су пратили распад Југославије, то све делује необично познато. Овде је статус појединих писаца врло често условљен њиховим оваквим или онаквим сврставањем за време ратних дана.

Прва књига Бернара Анрија Левија објављена на јужнословенским језицима, штампана је, наравно у Београду, а један од преводилаца био је Данило Киш. Данас је Леви у Сарајеву један од чаршијских интелектуалних хероја, док у Београду зна да добије торту у главу, мада му се књиге овде и даље уредно објављују, попут оне коју је написао у четири руке са Мишелом Уелбеком.

Насупрот томе, Петер Хандке је у Београду и Бањa Луци „наш други нобеловац“ док је у Сарајеву и припадајућим кантонима са бошњачком већином понегде и службено „персона нон грата“, мада је раних деведесетих био практично канонизован пошто му је поезија била у првим читанкама штампаним у независној Босни и Херцеговини „по плану и програму Министарства образовања Републике БиХ“.

„Финална“ верзија

Кад је пре неки дан умро Марко Вешовић, највећи број некролога првенствено је потенцирао његову ратну публицистику, мада је Вешовић, и објективно и по сопственом саморазумевању, примарно био песник те тумач и преводилац поезије. Шта год данас у Србији било ко мислио о његовој ратној публицистици, Вешовићеви есеји (попут оних о Стевану Тонтићу, Његошу или Исидори Секулић) морали би се читати и изучавати на студијама српске књижевности.

А поклопило се, ето, да је Вешовићева смрт пала скоро тачно на десету годишњицу смрти Мирка Ковача, што је добар повод за присећање на овог великог писца чија је постјугословенска рецепција скоро у потпуности условљена његовим политичким и грађанским изборима од 1990. године надаље. Један од првих и најаутентичнијих критичара Слободана Милошевића и његове политике те масовних манифестација српског национализма, са супругом се почетком југословенских ратова преселио у Ровињ. Неки пријатељи му нису толико замерили егзил, колико јесу одлазак у Туђманову Хрватску. Апокрифно се преноси реплика једног писца: Ако и мислиш да је Слоба Хитлер, а да си ти Томас Ман, знаш и сам да Ман није отишао у Мусолинијеву Италију, него у Рузвелтову Америку.

Било како било, Ковач је одлучио не само да се као грађанин пресели у Хрватску, него и да се као писац пресели у хрватску књижевност. Аутор који је са скоро андрићевским мајсторством нарацију водио на маркантној екавици, док су дијалози били исписивани дијалектом краја из кога јунаци долазе, све своје књиге је „прерадио“ или „препевао“ на хрватски стандардни језик, уз жељу да се те верзије у будућности сматрају „финалним“.

Нека дијаболична иронија, каква није страна Ковачевом светоназору какав слутимо из књига, учинила је да у хрватској књижевности те књиге не стекну статус какав заслужују, док је највећи део званичног централног тока српске књижевности једва дочекао да Ковачу услиши жељу и да га одбаци из контекста у коме се формирао као писац. С друге пак стране, један мањи део писаца и културних радника из Србије у Ковачу види свог гуруа, што нужно иде са прецењивањем, па је у том круговима нешто као шиболет постала јавна изјава да је Ковач бољи писац од Киша и Пекића.

Наводни табу

Нема овај текст амбицију да „исправља криве Дрине“ и да предлаже културне политике, само жели да поново потцрта неке очигледности. Мада му опус у целини није остварен и заокружен као Пекићев и Кишов, Ковач је несумњиво велики писац, а маљ његове уметничке прозе (да се послужим малом игром речи у контексту презимена) није „алатка“ које би се требало олако одрицати.

Они којима је данас најмилије да пљују Ковача, воле такође да фантазирају како је у Југославији било забрањено или у најмању руку непожељно уметнички се бавити темом Јасеновца или целим комплексом усташког геноцида над Србима. Такође, у склопу разрађеније тезе, обично се потенцира наводни табу да се „прозива“ католичка црква и њени прелати.

Како год било, кад средином осамдесетих година прошлог века, Мирко Ковач пише „Небеске заручнике“, он у књигу увршава и бриљантну приповетку „2Дан и ноћ“ о фра Весељку Куљићу који током 1941. дању вербално осуђује злочине над Србима, а ноћу их и сам коље.

Лична храброст

Тек илустрације ради, ево како Ковач описује фратрово убиство локалног пароха: “ – Јеси ли то ти, Веселко? – парох није могао од чуђења доћи к себи. Учинило му се да има посла с неким другим човеком, с непознатом и сабласном појавом. – Јеси ли побестијао? Шта ти је?

Фратар је с камом у руци полетио на њ; све је брзо извео, с неком надошлом и невероватном снагом, погодио га у жилу куцавицу и оборио на сто. Док се парох гушио и умирао, фра Веселко је јетким и опаким језиком сиктао над њим:

– Све док је једног Србина, мира неће бити, богохулна сорто!“

Гледано књижевно-уметнички, прича је мало ремек-дело, а ако је, како неки кажу, тема била табу, Ковач је показао и личну храброст. Чисто да неки који тврде да у СФРЈ Јасеновац (у ширем симболичком смислу) није био прихватљива и пожељна књижевна тема знају да тако није било за све.