Мухарем Баздуљ: Јесен, и избори без смисла?

Како сада ствари стоје, фактички је немогуће да са многих страна призивани ванредни избори буду расписани у Србији ове јесени. Међутим, то не значи да се српски медији у наредним недељама неће интензивно бавити изборним темама. У наредних педесетак дана, наиме, чекају нас избори у две политичке заједнице које су српској јавности (изузмемо ли саму Србију, односно њезин део под фактичком контролом Београда) најинтересантније; мислим, наравно, на Косово (и Метохију) те Републику Српску.

Косово, које Србија, као и око половине земаља чланица УН-а сматрају јужном српском покрајином, док сама Приштина уз другу половину доживљава исту територију као независну државу (успут буди речено, унутар актуелног тајминга није незанимљиво нотирати да Палестину признаје око три четвртине чланица УН-а, а кад је реч о многољудности тих држава, однос је стање још супериорније већински у корист Палестине, само што је питање фактичке контроле над територијом доста различито ако поредимо косовске Албанце и Палестинце), организује локалне изборе, док се становници Републике Српске, ентитета са високим степеном аутономије унутар Босне и Херцеговине, углавном невољко спремају на ванредне председничке изборе.

Расплет у Српској

Ситуација у Републици Српској је вероватно комплекснија него икад у последњих четврт века, практично још од времена НАТО бомбардовања СР Југославије кад је високи представник међународне заједнице могао без икаквих проблема сменити било којег тамошњег функционера.

Истини за вољу, примена тзв. Бонских овласти била је релативно фреквентна и у првим годинама двадесетог првог столећа, мада обично није била прерадикална. Мамутски мандат аустријског дипломате Валентина Инцка на челу Канцеларије високог представника у односу на његове претходнике био је више саветодаван, све до последњег дана његовог мандата. А онда је на његово место стигао Кристијан Шмит, Немац, човек, дакле, из политички много потентније државе, али који због промене геополитичких околности, није добио подршку УН-а, односно Русије и Кине, и вероватно је први високи представник који у суштини не представља практично целу међународну заједницу, него политички Запад.

Шмита нико релевантан у Републици Српској од самог почетка није признавао. Ипак, суштински је сукоб са Шмитом довео Додика на оптуженичку клупу Суда БиХ где је, како је познато, осуђен на годину дана робије и шест година забране обављања политичких функција што је значило и инстантну смену са позиције председника Републике Српске.

Успркос жестокој реторици непосредно након пресуде, Додик ју је суштински признао. Новчано је “откупио” затворску казну и повукао се са функције. Чини се да је постигнут неки прећутни компромис јер му је официјелно дозвољено да остане на челу СНСД-а. Супротно најавама, СНСД ће имати и кандидата на ванредним председничким изборима 23. новембра и то ће бити Синиша Каран, актуелни ентитетски министар за научнотехнолошки развој и високо образовање.

Сукоб са Шмитом је довео Додика на оптуженичку клупу Суда БиХ где је осуђен на годину дана робије и шест година забране обављања политичких функција

У име СДС-а супроставиће му се Бранко Блануша, професор на Електротехничком факултету у Бањалуци. Ниједан није политички тешкаш, циник би рекао да се ради о сукобу два “Мацута”, као да је годину са оне стране Дрине годину обележила студентска побуна, па се у фокус гурају људи из сфере високог образовања.

Није то, међутим, ни чудно. Једва десет-једанаест месеци од ванредних избора, на програму су редовни. Нови председник неће стићи ни да се навикне на председничку палату. Ово је више тренинг-утакмица, с тим што је млади Драшко Станивуковић, принципијелно одбијајући кандидатуру, одиграо искусније него што његове године показују, јер очито зна оно што знају добри тренери, да наставимо са спортском аналогијом, да се понекад исплати прескочити тренинг.

Косовски сценарио

Чини се да су и СДС и СНСД одлучили да играју “сигурицу”, да се не би десила слична ситуација као прошли пут на локалним изборима на северу Косова кад су власт преузели албански кандидати иако су у тим општинама изразита мањина. Потенцијални избор неког бошњачког кандидата у случају бојкота свих српских партија додатно би закомпликовао ситуацију. У сваком случају, ни овако се не очекује велика излазност, али неће бити незанимљиво видети је ли Додик у стању да победи “преко проксија”, нарочито јер је у последњим циклусима и лично доста тесно побеђивао (против Огњена Тадића и Јелене Тривић).

Кад је реч о локалним изборима на Косову, из Београда су у центру пажње Северна Митровица, Лепосавић, Зубин Поток и Звечан. Све ове општине тренутно воде начелници Албанци. Сви они ће покушати да “одбране” мандат, али шансе су им, реално, минималне.

Заправо у свим општинама је повелик број и кандидата за начелнике и листа за општинске парламенте, а подељени су и српски и албански електорат, с тим што је српски изразито многобројнији. По обичају, Београд подржава Српску листу те она унапред има фаворизовану позицију, али постоје и локалне иницијативе које би им могле бити респектабилна конкуренција. Било како било, ако ништа друго, за очекивати је да после ових избора становници наведене четири општине имају власт која ће их заиста легитимно представљати.

Не потцењујући важност ни једних ни других избора (упркос парафрази Црњанског из наслова), по неким анкетама и на северу Косова и у Републици Српској, велики део тамошњег становништва осећа, било то исправно или не, да њихова судбина суштински више зависи од стабилности и снаге Србије, неголи од локалних персоналних политичких решења.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Euronews

Насловна фотографија: Wikimedia commons/ArhistefoBL/CC0