Мухарем Баздуљ: Избори или година иза, година испред

Фраза „накнадна памет“ је често полупогрдна и иронична. Ипак, у много чему једина могућа памет је управо накнадна, осим ако не трипујемо да смо пророци и видовњаци. Чак и код добрих прогнозера, питање је колику улогу имају проницљивост и добри увиди, а колику случај и срећа.

У ово календарско вријеме, кад једну годину испраћамо, а другу дочекујемо, сусрећу се накнадна памет и покушаји прогнозирања. Сумирамо једну годину, ону која се завршава и најављујемо, на неки начин, идућу, ону о којој унапријед реално знамо врло мало, али понешто ипак, са извјесном вјероватноћом, знамо. Иза нас је 2025, а испред нас 2026. Да видимо, дакле, шта је донијела претходна година и да покушамо видјети шта доноси наредна.

Кад је о Србији ријеч, годину су пресудно обиљежили протести и читав низ колатералних процеса који су ишли под руку с њима или се јављали њима у контру. Истини за вољу, протести су почели још оне тамо године, 2024, дакле, али мало ко је уочи 2025. очекивао да ће они трајати толико дуго и да ће се толико, како се то каже, интензивирати.

Протести и процеси

Чини се да је кључни окидач било насиље, односно један врло конкретан инцидент када су активисти владајуће Српске напредне странке поломили вилицу једној новосадског студенткињи. Након тога креће она ниска великих протеста на сваке двије недјеље: први фебруар кад се навршило три мјесеца од пада надстрешнице, петнаести фебруар на Сретење, први март кад су се навршила четири мјесеца од пада надстрешнице те напосљетку петнаести март који се показао као највећи скуп у историји Србије.

Такође, географија протеста је била програмски разуђена, у четири највећа града у Србији, и то овим редослиједом: Нови Сад, Крагујевац, Ниш те напокон Београд. Свуда је, међутим, један од кључних аспеката био долазак људи, нарочито студената, из свих крајева Србије, а ти својеврсни „ходочасници“ често су пјешачили десетине и стотине километара.

У тих шест недјеља, односно мјесец и по дана, протестна енергија је била на врхунцу. По некој иронији, међутим, баш док је била најјача, енергија је била најмање каналисана. Стога је и било могуће да послије највећег скупа у историји Србије, правих посљедица по власт заправо и не буде. Чак ни помпа око „звучног топа“ није направила праву „интервенцију у стварност“.

Тих првих мјесеци студенти су се јако пажљиво чували сваке персонализације протеста. Такође, бјежали су од тога да их се повезује са опозицијом. Инсистирали су да немају дневнополитичке, него принципијелне захтјеве. Власт је инсистирала на наративу о „обојеној револуцији“ финансираној споља, док су из редова студената инсистирали на концептима пленума и „директне демократије“.

Створила се дилема да ли су протести кренули „одоздо“ или њима руководи неко „одозго“. На трагу искустава из других земаља, гдје су слични протести највећи резултат постизали симболичком апропријацијом неког важног простора у центру главног града (најпознатија парадигма је кијевски такозвани Мајдан), власт је одиграла потез бијелим фигурама „заузимањем“ Пионирског парка и простора испред зграде (Савезне) Скупштине.

Тамо подигнуто шаторско насеље из опозиционих редова погрдно су прозвали „Ћацилендом“, а власт опет на познат начин ту увреду покушава прихватањем претворити у мјесто поноса. О самом концепту „ћација“ писало се доста, из различитих перспектива, а овдје немамо простора да се тиме бавимо.

По некој иронији, баш док је енергија протеста била најјача, била је и најмање каналисана

Вриједи ипак рећи да се власт која је у неким тренуцима понеком изгледала грогирано успјела опоравити. Добра илустрација тога су локални избори у пет-шест општина које је СНС листом добио. То су углавном мале средине и нису нужно индикативне за ниво цијеле Србије, али нису ни занемариве.

Неколико мјесеци послије петнаестог марта из студентских редова су кренули позиви на што брже ванредне изборе, али власт је сада у стању да те позиве што дезавуише, што директно игнорише. Ипак, Александар Вучић је најавио да ће се избори десити прије законског рока који пада с краја 2027. и да ће се одржати током наредне, 2026. Многи аналитичари тврде да ће ти избори бити спојени с предсједничким изборима, гдје се као једно од кључних питања поставља ко би могао да буде кандидат владајуће коалиције за ту позицију пошто сам Александар Вучић више нема могућност кандидатуре.

Избори и у РС

Као резултат судског процеса који се пред њим водио и завршио на Суду БиХ, право кандидатуре на изборима који се у редовном термину одржавају у октобру 2026. нема Милорад Додик. Слично Вучићу, ни он у редовима сопствене странке нема јасно профилисаног „насљедника“.

Неочекивани овогодишњи пријевремени предсједнички избори у Републици Српској, на којима је кандидат СНСД-а био Синиша Каран који је тијесно побиједио СДС-овог Бранка Бланушу, шаљу амбивалентан одговор на питање да ли је управо Каран најизгледнији кандидат власти за редовни четворогодишњи мандат.

Било како било, Милорад Додик је и током 2025. био политичар који је доминантно одређивао трендове и у БиХ у цјелини и у Републици Српској. С једне стране, неки су у судском процесу видјели посљедње поглавље његове политичке каријере, с друге стране чињеница да је и формално остао на челу своје партије, а с друге повлачење америчких санкција су индикатори тога да је ово прије својеврсна пауза него свршетак.

Углавном, како сада ствари стоје, дјелује да ће главни друштвенополитички догађај у идућој години са обје стране Дрине бити избори. Што се тиче Србије, Вучић је говорио или о мају или о децембру, с тим што друга опција из низа разлога дјелује реалистичније.

Ако буде тако, већ од краја љета и ране јесени крећу кампање и други дио године биће сав у изборном знаку. С друге пак стране, ако је нешто карактеристично за нашу епоху, онда је то свеопшта непредвидивост. Она има везе с локалним факторима, али још много више са глобалним.

Тако да може доћи до ситуације у којој сами избори, ако их буде, како је очекивано, неће бити претјерано битни. Ипак, да не завршавамо са оном најбаналнијом и најблесавијом „прогнозом“, оним ноторно фамозним „вријеме ће показати“. По неким рендом варијацијама није сасвим нереално да послије једне „ванредне“ наступи једна „редовна“ година. Можда у њој неће бити толико непредвидивости и неочекиваности, а можда је то и најоптимистичнија оцјена коју је могуће рационално дати.

Наслов, лектура и опрема текста: Нови Стандард

Извор: Глас Српске

Насловна фотографија: Protesti.pics/Gavrilo Andrić