МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Глуп и глупљи

На питање зашто је Умберто Еко био велики писац, могуће је дати много одговора. Једни ће потенцирати ерудицију, други духовитост, трећи стилску елеганцију. И сви ће бити у праву, али ако мене питате, Еко је најјачи у описима американизоване свакодневнице која је у Европи обележила и његову и бројне будуће генерације.

У роману Фукоово клатно, важно место радње је угоститељски објекат у којем постоји флипер. Јунаци романа воле да играју флипер, али нико га не игра боље од извесне црвенокосе „фаталне женске” која се зове Лоренца Пелегрини. Наратор каже отприлике: Лоренца зна да се флипер не игра само прстима на типкама, него се игра целим телом, јер џаба ти све ако лоптица крене вертикално, средњом линијом између типки, тада никаква вештина игре прстима није довољна, мораш пубично да помериш целу машину довољно да лоптицу скренеш с путање, али не толико јако да учиниш да флипер – тилтује.

Јасно је да је цела прича о Лоренциној вештини с флипером не претерано скривена еротска алузија, но овде ме више занима феномен тзв. „тилтовања” које је генерацијама одраслим у „салонима забаве” било и остало најбоља метафора система који је доживео тренутни шок, система који је, речником данашње омладине, „забаговао”.

Месецима ме већ, ево, забавља како је тилтовала медијско-интелектуално-журналистичка „кажњеничка бојна” Мила Ђукановића окупљена око неколико портала и једне локалне телевизије.

Промена

Они који су имали резервне положаје, вратили су се на њих и праве се мртви. Неки други су толико очајни да су напрасно открили правило „нека се чује и друга страна”, па у властите дијалошке емисије зову и оне госте који су до јуче ту могли бити само (физички неприсутна) пљувачка мета.

Већина, међутим, и даље тужно отаљава своје тезгице, али све мање страствено и све испразније. Некадашњи „Апел 88” се скупио при прању, па се сада зове „50 јавних личности”. Недавно су били јако забринути због „репресије над неистомишљеницима”, али је њихов дирљиви и лепореки вапај привукао нула посто (или нешто мање) озбиљне медијске пажње.

Колумне на ђукановићевским порталима и раније су биле глупе, али последњих недеља им неким чудом успева да буду још глупље. Парадни пример тога је рецентни „урадак” Драгана Бурсаћа под насловом „Убијање црногорске библиотеке у Подгорици!”. Већ и овај знак узвика на крају наслова је стилски веома дубиозан.

Један духовити амерички писац је забележио како је стављање узвичника налик смејању сопственим вицевима, нешто у најмању руку не претерано достојанствено, али то је у овом конкретном случају најмањи проблем.

Шта је овде забринуло бризи склоног Бурсаћа? Неко руши зграду библиотеке, неко спаљује књиге, неко драстично смањује буџет ове институције? Не, разлог је много баналнији. Текст почиње бизарном похвалом самом себи. Више нико ништа не чита, писана ријеч пропада, али Драган, ето, воли, колико год читање било „егзотична и залудна активност, која је намијењена ријетким књишким ридикулима, досадњаковићима и отпадницима од овог дигиталног друштва”.

Па је таквог библиофила и библиотекофила осупнула информација о промени једне реченице у статуту подгоричке библиотеке „Радосав Љумовић”. Како гласи та грозоморна промена? Ево како је преноси сам Бурсаћ: фраза „библиотечка грађа црногорских аутора и црногорских штампарско-издавачких организација” замениће се фразом „библиотечка грађа аутора и штампарско-издавачких организација из Црне Горе”.

До судњег дана

Пошто није сигуран да ће сваки читалац поделити његов праведнички гнев, Бурсаћ вади тешку артиљерију: „Замислите сад на моменат само да Национална библиотека у Паризу није француска, него ‘библиотека аутора и штампарско-издавачких организација из Француске’. Или, немојте ићи у Француску, у Париз, далеко је то: замислите да се нпр. Србијански САНУ преведе, и преуми, и преслови у ‘Академија Наука и Уметности Интелектуалаца из Србије’. Па то би се вриштало, хистерисало и урликало по Отвореном Балкану, чуј мене по српском свету до судњег дана.”

Бурсаћ да се за зелен бор ухвати, и он би се, зелен, осушио. Што кукавац потегну баш Француску и Париз. Да се држао Британије и Лондона, могао је рећи да ником не пада на памет да преименује Британску библиотеку у Библиотеку Велике Британије. А оно што он зове Националном библиотеком у Паризу званично се зове управо Национална библиотека Француске (Bibliothèque nationale de France), а не Француска национална библиотека.

Из генитива

Аналогија са САНУ је још несрећнија. Један од два-три туцета аутора чија негативна опсесија Српском православном црквом иде дотле да је доследно и без изузетка називају „Црквом Србије” чуди се и пукој могућности да се нека српска национална институција именом пресели у генитив, а управо исту ту ствар он сам ради – и то годинама – са циљем ниподаштавања.

Да сада не говоримо о томе да се у Србији, за разлику од Хрватске, кад је реч о државним институцијама уопште није ни почело „излазити из генитива”. У Београду постоје и Народна библиотека Србије и Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, обе без придева „српски”. Постоје и Пошта Србије, Железнице Србије, Шуме Србије итд. И нико због тога не вришти, не хистерише и не урличе, а лако је наслутити такву реакцију ако би неко покренуо иницијативу о преименовању ових институција по хрватском моделу (Хрватска пошта, Хрватске жељезнице, Хрватске шуме).

Један банални статутарни амандман који служи искључиво прецизирању ингеренција институције, пошто дотична библиотека нема ингеренције на потенцијалну библиотечку грађу неког потенцијалног црногорског (у етничком смислу) издавача из, примера ради, Малог Иђоша, послужио је за хистерични испад идентитетске моралне панике. Пропратна србофобија ту дође скоро као условни рефлекс.