Мухарем Баздуљ: Емир и детективи

Целу прошлу недељу, тринаести август, од јутра до ноћи, провео сам у Равени. Тај чудесни град, с друге стране Јадранског мора, посетио сам понајвише због Дантеовог гроба. Два дана уочи великог верског празника, а свакако усред августовског ферија, град је деловао скоро празно. Хоћу рећи: више је домородаца отишло у туризам по Хрватској, Шпанији и Грчкој, него што је светских путника од ко зна куд стигло у Равену.

Равена има око стотину и педесет хиљада становника, а шири центар је површином довољно мали да се све сасвим лако препешачи. И нема потребе да се припремаш за долазак студирајући мапе или помно припремајући итинерер, све се може радити савршено спонтано, а да се и виде све атракције и да се типично медитерански ужива у свакодневном хедонизму.

Кад од железничке станице кренеш према центру, Дантеов гроб не можеш промашити. На њега те свако мало упућују путокази. До тамо ти треба максимално десет или петнаест минута лагане шетње.

Покрај гроба је, наравно, и музеј, као и књижара специјализована за књиге везане за Дантеа те продавница сувенира.

Књижара је понудом окренута просечном туристу: ту су углавном разна издања “Божанствене комедије” и различите публикације типа “Данте за почетнике”.

Размишљам како су у социјалистичкој Југославије настале најмање две озбиљне студије о Дантеу, научне књиге које заиста задовољавају најреспектабилније могуће глобалне стандарде: “Политичка визија Дантеа Алигијерија” Неркеза Смаилагића и “Славени о Дантеу” Мухамеда Џелиловића. Југословенски хуманистички интелектуалци и професори на факултетима друштвених наука нису били загледани у сопствени пупак, нису писали само тезе о “незаслужено непризнатим локалцима”, него су излазили на међународну академску “пијацу” са темама које су светске.

Слично је било и у уметности.

Добро је ових дана рекао мој друг Урош Ђурић: “Распад Југославије је огледни пример како богати могу да растуре једну земљу ради профита. И садашњи рат у Украјини говори о таквом стању ствари. Зато распад Југославије боли. Не због неког идеалног политичког система у тој земљи, наравно да он то није био, него због тога што је Југославија била добар спој суживота различитих група, култура и нација. Шта сада имамо? Колико год се сада сви бусали у своје независне груди, све су то сада мали купљени народи, доведени у стање од пре 200 година. Зависни и завидни са својим малим прћијама. Који снажни културни или друштвени модел је произашао из тих средина након Југославије? Кога ми данас уопште нешто занимамо у Грацу или у Тревизу? Културолошка баријера на Караванкама и Алпама данас је чврста као стена”.

И супер ми је што је потегао баш тај Тревизо, из кога сам тог јутра возом и стигао у Равену.

У сутон Римског царства, Равена је неко време неформално практично била главни град света. Данас је тек други, трећи или четврти град по важности у италијанској покрајини Емилија-Ромања. Латинске пословице типа “Како пролази слава света” саме падају на памет. Али опет, дирљиви су трагове те давне величанствености, нарочито што делују некако – југословенски.

Нигде као у Равени католичке цркве нису више налик на византијске, а фреске и мозаици понегде асоцијацијом призивају и Косово.

Недеља је кажем, два дана уочи великог верског празника, а свакако усред августовског ферија, и много локала не ради. Не само трговина, него и кафића, ресторана, фризерских салона. Бочице воде туристи углавном купују у малим радњама где скоро без изузетка раде Арапи и црнци из субсахарске Африке. Свет се мења, осећа се то и у Равени.

Италија је медитерански опуштена, али је ипак Запад. Возови су удобни и тачни, људи су богати и дотерани, храна је врхунска, возе се добри аутомобили, полиција је свеприсутна, улице чисте. То је Запад коме има смисла тежити, Запад коме, сасвим је јасно, тежи огромна већина људи у Србији, успркос понекад бизарним резултатима бизарних анкета.

Јер проблем с тим анкетама је што су погрешно формулисане и проблем је што је нажалост кастинг самозваних заговорника Запада најгори кастинг у историји лоших кастинга. Није Запад НАТО, Запад је начин живота.

У том смислу, и поред свог католичког притиска за увођење нерадне недеље, велика Фелтинелијева књижара у улици Арманда Дијаза и недељом ради. Радно време је скраћено, али ипак ради.

Улазим у књижару и прилазим полици са фикцијском књижевношћу, са романима и причама, оним што Италијани зову “Narrativa”. Ту су и домаћи аутори и преводи. Као и увек у италијанским књижарама, одушевљен сам и аглилношћу њихових издавача и преводилаца и дизајном књига. Преводи се много, књиге су лепе, до књижевности се држи. Полица је огромна, књиге су поређане по абецедном реду презимена аутора. Андрић је одмах на почетку: “На Дрини ћуприја” и један избор из новелистике.

Пажљиво погледом прелазим хрбате и тражим савремене српске писце. Тражим све оне силне средовечне јуноше што се убише обигравајући као кучићи око фондација, амбасадора, аташеа за културу, бриселских ћата. Тражим добитнике угледне НИН-ове награде из последњих десетак година. Тражим све оне “детективе аматере” што спремно дојављују “тамо где треба” ако неко нешто погрешно каже. Никог нема.

Само један српски писац је ту, а књижар га је још и издвојио тако да према читаоцима гледа предњом корицом, а не (тек) хрбатом. Некадашњи студент прашке ФАМУ поред некадашњег професора прашке ФАМУ. И то није аутобиографија, то су приповетке, један, што би рекли, некомерцијалан жанр. И то је написао човек коме овде најрадије не би ни дале да буде писац, човек за кога ове јуноше кад и хоће да кажу да је писац, то писац обавезно ставе под знакове навода.

Он, Емир Кустурица, је тај чију прозу на Западу читају и преводе успркос денунцијантском труду “детектива”.

Њих ако се сете, сете. А неће се сетити.